Ekonomska kriza utiče na sve, ali ove četiri grupe građana bi mogle biti najviše pogođene

To su zaključci godišnjeg izveštaja o stanju ekonomskih i socijalnih prava koje je predstavila inicijativa za ekonomske socijalna prava A11 u okviru manifestacije Dani socijalnih prava, koja se prvi put održava u  Beogradu,

Srbija nema ni Strategiju socijalne zaštite, ni Strategiju za borbu protiv siromaštva, a izmene Zakona o socijalnoj zaštiti koje su najavljene pre šest godina – još nisu usvojene. Inicijativa A 11 analizirala je stanje ekonomskih i socijalnih prava u pet oblasti: rad i zapošljavanje, zdravstvo, obrazovanje, stanovanje i socijalna zaštita.

Danilo Ćurčić iz Iniciajtive A11 kaže za Euronews Srbija da svaka od ove četiri grupe ima različitu vrstu problema u ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava. On navodi da su, kada je kovid počeo, poslali predlog Vladi Srbije sa tim kako da se odgovori na kovid krizu na način koji bi pomogao onima koji su ugroženi i podsetio da je prva mera bila pomoć nezaposlenima sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje.

„Sada se vidi veliki skok u ceni zakupa, tako da ćemo zaparavo na veliku stambenu potražnju i na rast cena sada imati dodatno otežanu mogućnost dolaska do pristojnog i adekvatnog stanovanja, dok s druge strane imamo problem sa manjkom socijalnih stanova, odnosno stanova koji se grade za jeftino stanovanje. Vidi se da novca, odnosno resursa ima u sistemu, ali se više puta ponavlja ta situacija da država odlučuje da te resurse troši na ona pitanja koja nisu suštinski prioritet u pogledu ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava onih koji su najugroženiji“, smatra Ćurčić.

Radnici na minimalcu

On napominje da oko 400.000 građana u Srbiji živi od minimalne zarade i podseća da ona nije dovoljna ni da pokrije minimalnu potrošačku korpu, koja je opet statistička kategorija koja nije dovoljna za normalan i adekvatan život u Srbiji.

„To je jedan ozbiljan problem o kojem se konstantno i najviše priča, naročito kada počnu pregovori o ceni rada. Ti ljudi rade puno radno vreme, a ne mogu da pokriju ni minimalne troškove svojih porodica“, ukazuje Ćurčić.

Iz Inicative A11 navode da status radnika u Srbiji, prema Zakonu o radu, imaju samo oni koji su zaposleni, odnosno oni koji imaju ugovor o radu. Zakon ne smatra da su radnici oni koji su angažovani po ugovorima o delu, privremenim i povremenim poslovima, oni koji su na dopunskom radu kao ni armija onih koji rade bez ugovora.

Ovi ljudi, stoga, često nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, na plaćeno bolovanje, na bezbednost i zdravlje na radu, niti druga prava iz radnog odnosa. Prema podacima iz Ankete o radnoj snazi iz 2021. godine, bez prava na zdravstveno osiguranje radi 115.900 radnika, bez prava na plaćeno bolovanje njih 154.200. Čak 21,5 odsto radnika ugrožava svoje psihičko i fizičko zdravlje radeći prekovremeno bez ikakve nadoknade, kako bi zaradili za osnovne potrebe.

Korisnici socijalne pomoći

Iznos novčane socijalne pomoći je oko 9.000 dinara, a Ćurčić napominje da se dodeljuje samo devet meseci u kalendarskoj godini, ukoliko je lice radno sposobno. Rezultati istraživanja su pokazali da socijalni radnici olako ukidaju ovo pravo građanima, jer se pozivaju na tzakozvanu „propuštenu zaradu“, a to znači da oni procene da je neko mogao da radi i zaradi, a nije to učinio.

Prošle godine je usvojen Zakon o socijalnim kartama na koji civilni sektor ima mnogo primedbi, prvenstveno zbog toga što je uglavnom napravljen radi strože kontrole korisnika novčane socijalna pomoći i zbog toga što se njime obrađuje 135 podataka o ličnosti korisnika sistema socijalne zaštite, a ne da bi se proaktivnim merama došlo do bolje zaštite najugroženijih građana.

Više informacija možete pročitati OVDE.