Kako sam preživela i živim sa dijagnozom raka dojke

Rаk dојkе је vоdеćа mаlignа bоlеst kоd žеnа. Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da u svetu na godišnjem nivou biva registrovano oko 1.670.000 žena obolelih od ove bolesti, a oko 522.000 njih svake godine izgubi bitku. Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, rak dojke je najčešći zloćudni tumor kod žena i u Srbiji.

Požarevljanka  Jelena Mašić Stepanović  ima 38 godina, udata je i majka dvoje dece. U  svojoj 35. godini je saznala da ima karcinom dojke i od tada njen život više nije isti. Jelena je od tada prošla kroz mnogo izazova, brojne terapije kao i trenutke kada je bila potpuno beznadežna i neutešna.

„U 35. godini sam se suočila sa dijagnozom C50-dijagnozom od koje se odmah nađeš na dnu ili pod zemljom jer prvo sam sebe sahraniš, a zatim te sahrani i okolina. Pre dijagnoze, moj život je bio pun ljubavi, sreće, veselja, planova, harmonije i odjednom taman oblak, jedna mala kvržica koju sam napipala, nadvio se nad mojim ušuškanim gnezdom. Strašana vest. Karcinom dojke! Ne mogu da verujem. Uvek sam bila zdrava. Verovatno je greška. Nadam se….

“Anđele, ovo mora odmah napolje“, bile su reči profesora Džodića koji me je ubrzo i operisao. Bolest je potvrđena! Zašto Ja? Kako se pomiriti i krenuti dalje?! Osećam se nemoćno, a suza nema… Da mi je bar malo da zaplačem, ali ne mogu… Šok, tuga, depresija, nešto vas boli, a ne možete da mu date pravo ime… ne znate šta i kako dalje… a svako ko se susreo sa tako strašnom dijagnozom ima pravo da to prolazi na svoj način…jedino što sam znala da moram biti snažna i jaka i prihvatiti sve to kao neku borbu… jer to i jeste, večita borba.“- priča Jelena dok se priseća trenutka kada je saznala svoju dijagnozu.

Usledio je period lečenja, hemoterapija i zračenje. Deset meseci tokom kojih je Jelena  svakog dana morala da bude jaka i da ne poklekne u nameri da preživi. Kako kaže o  bolesti je tada malo znala, al ali se raspitivala, čitala. U porodici su svi bili uplašeni, ali to nisu pokazivali već su se trudili da joj pruže ogromnu količinu podrške, ljubavi i razumevanja. Nakon prve hemioterapije usledio je gubitak kose. To je poseban trenutak, jer tek tada najbližima i okolini postaje jasno da sa vama zaista nešto nije u redu i da vas je bolest oblikovala u nešto što zapravo niste vi.

“Nisam to teško podnela-čim je kosa  počela da opada, otišla sam kod frizerke da me skroz ošiša. Sada kada se setim tog dana, mislim da je moja sestra teže to podnela nego ja. Ja sam se tešila tatinom starom izrekom „Dok je glava na ramenima i kosa će porasti“… Sebi sam bila lepa. I mužu, jer ja sam njegova i sa kosom i ćelava i mršava i debela. Iako se spoljašnost menja, ono unutra je isto. Sve je isto osim što nosim turban i sin mi tepa „Moj Ćela“ umesto nekadašnjeg „mama Jela“… Stežem zube i idem dalje, moram da preživim. Pravim se hrabra, kao ništa mi ne fali, radim po kući, smejem se sa decom, idemo u šetnju, kod prijatelja, ponekad sam i sebi i drugima delovala kao da me sve ovo oko karcinoma ne dotiče previše. Donekle je i bilo tako, ali to je bio samo štit, način da se preživi, nisam želela da raku dajem na značaju već sam tako pokušavala da sačuvam snagu za sve seanse zračne terapije koje su trajale čitava dva meseca.

 Svakoga dana sam putovala u Beograd na zračenje-dugo, naporno, frustrirajuće. Na plafonu sobe u kojoj se radi zračenje nalazi se fotografija krošnje drveća koje obasjava Sunce… ja sam maštala da tih par minuta, koliko traje zračenje, ležim kod roditelja u dvorišu i uživam kao kada sam bila devojčica…“

Nakon dugog perioda lečenja kreće oporavak i trenutak kada shvatite koliko ste zapravo bili jaki prethodnih meseci u  toj teškoj borbi i kada vam kroz glavu prođe čitav život, kada se suočite sa svim strahovima i onim što je moglo biti.

“Kada je lečenje završeno, počelo je „Vreme suza“. Negde sam pročitala da „ljudi plaču ne zato što su slabi, već zato što su bili jaki predugo“. Koliko dugo sam bila jaka za vreme lečenja, toliko dugo sam plakala. Plakala sam mnogo, u naletima, kada strah nadjača razum, kada je lepo, kada je ružno… Tada sam potražila stručnu pomoć psihologa, divne žene kod koje sam na prvom psihološkom tretmanu otvorila dušu i dugo plakala, da bi mi ona objasnila da je to normalan razvoj događaja i da su sve te zatrpane i pomešane emocije morale izaći iz mene. Zahvaljujući stručnoj psihološkoj pomoći uspela sam da oteram sve negativne emocije iz prošlosti i živim u sadašnjosti radujući se svemu onome što mi donosi svaki naredni dan.

Sada već više od tri godine živim sa dijagnozom C50 zahvalna Bogu i životu na svakom danu, mesecu, godini. Zahvalna sam za sve, a i ponosna jer znam da sam to sama za sebe izborila.  Bolest me je naterala da preispitam svoj dosadašnji život i da preispitam svoje prioritete, da počnem da više vodim računa o sebi i svojim potrebama, da se svakoga dana trudim da promenim svoje loše navike, kao i način na koji posmatram sebe, ljude oko sebe.

Više ne umirem svaki dan, već živim i uživam. Trudim se da izbegavam negativne teme i ljude, odvajam bitno od nebitnog i bijem bitke koje samo meni znače. Učim da volim sebe, svoje telo, želim da izgledam dobro i da se pre svega osećam dobro i zdravo.

Ne zna se ko će koliko živeti, ali ću se truditi da to bude što kvalitetnije i naravno, što duže. Ili kako kaže moja doktorka Zorka „ dobro ste i morate još dugo da budeto dobro, sina da oženite, ćerku da udate, pa da vidite kakvu sreću donose unučići!“. Hoću da umrem od starosti, a ne od raka. Moja misija je da se ne predam.“

Jelena sada nakon tri godine od kada je dijagnoza potvrđena živi srećna sa svojom porodicom i prijateljima i o svojoj bolesti priča otvoreno svima, posebno ženama jer je važno da se na vreme jave lekaru i suoče sa svime što ova dijagnoza nosi.

“Bez ustezanja govorim o raku-rak za mene nije tabu tema. Čak mi je i pomogao da više vrednujem život, male tj.prave stvari, da sve što mi se događa primam lakše, opuštenije, prirodnije. Sada se i smejem i plačem, tugujem i radujem…jer život je i borba i briga i pažnja i radost i suze. Iz svega ovoga izašla sam jača, mnogo jača, jača i od sebe same, a čovek nikada ne zna koliko je jak sve dok biti jak ne postane jedini izbor koji ima. Zato me odlažite preventivne preglede! Nemojte da vas mrzi! „Neće to mene“ nije dovoljno dobar izgovor!“

  Rana dijagnostika i adekvatna terapija spasavaju život

Prema zvaničnoj statistici, karcinom dojke je najčešći zloćudni tumor među ženskom populacijom u Srbiji. Godišnje u Srbiji od ove bolesti oboli oko 4.600 žena, a umre oko 1.600, dok se u svetu godišnje razboli više od dva miliona žena. Najveći faktori rizika obolevanja su genetske predispozicije, prekomerno konzumiranje alkohola, duvana, gojaznost i fizička neaktivnost.

Najveći problem predstavlja to što u momentu dijagnoze čak 6 do 10 odsto žena ima metastatski karcinom dojke, najnapredniju fazu ove bolesti, koja je, nažalost, neizlečiva. Dobra strana je što najsavremenija terapija, koja bi trebalo da bude jednako dostupna svim pacijentkinjama, ovu bolest može da pretvori u hronično oboljenje dugog veka, i da se održava dobar kvalitet života.Zbog visoke stope obolevanja i smrtnosti, karcinom dojke predstavlja veliki zdravstveni problem u našoj zemlji.

Ova bolest se nažalost sve češće dijagnostikuje kod mlađih žena i devojaka i veoma je važno da se redovno odazivate na preventivne preglede.

Naučna zajednica u Srbiji aktivno vodi kampanju kako bi se mobilisala šira društvena zajednica u cilju afirmacije prevencije i rane dijagnostike bolesti, koja je od izuzetne važnosti.

Ovo je priča jedne mlade žene koja se  suočila sa karcinomom dojke i želela na ovaj način da podeli svoja iskustva i  prenese poruku svim ženama da budu dovoljno hrabre  da se na vreme  obrate lekaru za pomoć i podršku potraže od svojih najbližih koji će im biti glavni oslonac u teškoj borbi.