Kako zaustaviti nasilje nad mladima?

Direktorka Centra za socijalni rad, Tatjana Rajić  kaže da je nasilje nad decom stara pojava koliko i ljudska civilizacija, te ostavlja višestruke, dugotrajne i krajnje ozbiljne posledice na razvoj deteta, a neretko se okončava i smrtnim ishodom.

Porodica, koja bi trebalo da predstavlja zonu sigurnosti i zaštite dece, zajednicu u kojoj se podstiče njihov razvoj, za mnogu decu je izvor njihove najintenzivnije ugroženosti. S obzirom na razvoje specifičnosti, odnose poverenja i potrebu čuvanja i usmerenja, emocionalnu povezanost, deca su u okviru porodične sredine izložena riziku od neposredne i posredne viktimizacije nasiljem. To znači da dete može biti viktiminizirano neposredno, kada je ono direktna žrtva nasilja ili posredno kada je svedok nasilja izvršenog nad drugim članovima porodice.

“Zbog dečijeg specifičnog biopsihičkog statusa koji je praćen bespomoćnosšću, zavisnošću i vulnerabilnošću, postoji opasnost i rizik detevove viktimizacije različitim vidovima nasilja.”

Roditelji se kao zlostavljači javljaju u 95% slučajeva. Iako je široko rasprostranjeno mišljenje das u zlostavljači dece psihički poremećene osobe, istraživanja pokazuju da se u oko 80-90% slučajeva radi o zrelim i odgovornim osobama.

Deca mogu biti direktne i indirektne žrtve nasilja, mate te pojmove sve ređe koristim, jer je svako dete u porodici gde postoji nasilje žrtva takođe.

Tokom ove godine, Centru  za socijalni rad prijavljeno je 13 slučajeva zlostavljanja dece od strane majke, očeva očuha, dede i emotivnog partnera.

“Imali smo čak 13 prijava za zlostavljanje dece i to 5 od strane majke, 4 od strane očeva, jedna od strane očuha, 2 od strane dede i jedna od strane emotivnog partnera. U pitanju su emocionalna (psihička) ili fizička nasilja.”

Žene često ostaju i trpe nasilje, neretko pod izgovorom da to čine samo zbog dece. A zapravo, majka koja trpi nasilje, detetu nanosi mnogo veću štetu.  Kada majka ode, napusti nasilnika, ostaje pitanje kako biti roditelj detetu zajedno sa počiniocem nasilja, koga dete i dalje ima pravo da viđa, ističe Rajić. Kontakti dece i roditelja spadaju u primarno pravo deteta. Bez obzira na to koji oblik nasilja postoji u porodici (najčešće je partnersko nasilje prema ženama u 85% slučajeva) dete koje trpi, sluša, gleda nasilje ili samo naslućuje da nasilje postoji, ono i samo postaje žrtva porodičnog nasilja, koje ostavlja dugoročne posledice po detetov razvoj.

Kada je dete izloženo porodičnom nasilju, gleda kako otac prebija majku ili samo naslućuje i oseća da nasilje postoji, ono trpi i pati. Često roditelji misle da ih deca ne čuju jer su tokom svađe bila u drugoj sobi, ali deca uvek znaju i osete. Čak i kad ne čuju oni vide da se raspoloženje majke promenilo, osećaju napetost i znaju da se nasilje dešava. Dete koje raste u ovakvoj porodici oseća strah za egzistenciju, strah od samog nasilja, razvija anksiozne i depresivne simptome, kao i konfliktna osećanja prema roditelju koji je nasilan.

Konfliktna osećanja prema roditelju koji vrši nasilje izazivaju napetostu detetu koje ne zna kako da se izbori sa tim. U maloj glavi deteta javljaju se zbunjujuća pitanja i emocije koja ta pitanja prate: Da li treba da volim oca koji tuče moju majku? Šta treba da osećam i da li su moja osećanja u redu?

Pored posledica na emocionalnom planu deca koja su žrtve nasilja u porodici ispostavljaju brojne promene u ponašanju. Reaguju tako što se povlače u sebe, ne uspostavljaju dobre socijalne odnose, ne veruju ljudima ili ispoljavaju izrazito agresivno ponašanje.

Prema rečima naše sagovornice, u kontekstu vršnjačkog nasilja, često su nasilna upravo ona deca koja su bila izložena nasilju u porodici. Kod dece, žrtava porodičnog nasilja primećuje se pad kognitivne efikasnosti, odnosno posledice po intelektualni razvoj, ukoliko je dete dugo izloženo nasilju, kaže Rajić.

“Deca izložena nasilju su često dekoncentrisana, nepažljiva, nemaju podršku ni adekvatnu stimulaciju tokom razvoja. Nasilje narušava kapacitete čitave porodice. Treba imati u vidu da je svaki slučaj nasilja uvek individualan i porodičan i društveni prolem, jer pogađa čitavo društvo, a naročito individue koje trpe.”

Pojedina deca pokazuju visoku otpornost uprkos rizicima, što s može objasniti individualnim karakteristikama deteta, postojanjem pozitivnih relacija sa nenasilnim roditeljem, dobrim odnosima sa drugim odraslim osobama u okruženju.

“Preventivni rad centra za socijalni po bilo kom osnovu kada se obraćaju Centru, a takođe i učestvujemo u brojnim stručnim skupovima na temu nasilja. Takođe, sarađujemo da predškolskim i školskim ustanovama na praćenju pojava. Rad u zaštiti dece od nasilja u porodici  se pre svega ogleda kroz savetodavni rad sa roditeljima i pojedinačnih situacija.”

Kada već do zlostavljanja dođe, radimo na pokretanju postupaka iz naše nadležnosti i nadležnosti suda: lišenju roditeljskog prava, stavljanju pod starateljstvo, smeštaj u sigurne kuće, prihvatilišta, izmeštanje u hraniteljske porodice, promene mesta viđenja sa srodnicima, kontaktima sa zdravstvenim ustanovama, npr. Institutom za mentalno zdravlje

Rajić kaže da se nakon pružene podrške i zaštite, deca i mladi  uglavnom uklapaju u svakodnevne tokove života, vraćaju vršnjačkim interakcijama i školskim obavezama u skladu sa svojim ličnim potencijalima i porodičnim okruženjem.

Manji broj ima potrebu za daljom podrškom od strane stručnih službi, ali prilikom konstatacije treba imati na umu meru opreza, zbog stepena traume i svega ostalog o čemu smo malopre govorili.

U saradnji sa predstavnicima gradske uprave Grada Požarevca, Centra za socijalni rad, Ministarstva prosvete, odnosno školske uprave Požarevac održana su predavanja po osnovnim školama, za sve roditelje, a u cilju prevencije nasilja u školama. Nakon toga,  predavanja su nastavljena u osnovnoj školi “Kralj Aleksandar I”,  unutar svih odeljenja,  od prvog do osmog razreda.

Direktor osnovne škole “Kralj Aleksandar I”, Goran Seger održao je sastanak sa roditeljima u 32 odeljenja i  zajedno sa svojim saradnicima i odeljenskim starešinama održao predavanja o prevenciji nasilja. Predavanja učenicima organizovao je i Učenički parlament.

 “Pričali smo o stvarima koje su životne, šta je to važno i kako da utičemo na roditelje i na čitavu porodicu kako bi smanjili nasilje u samoj školi”, naglasio je Seger.

Istakao je da je primetno da u poslednjih godinu i po dana škole nisu radile u nekim normalnim okolnostima, te su učenici često bili odsutni, na online nastavi, a bilo je i podela na grupe unutar odeljenja. Veliku podršku dali su odeljenskim starešinama da istraju u borbi sa nasiljem.

Koliko su deca upoznata sa nasiljem, da li su bila žrtve nasilja ili posmatrači pokazala je anketa, koja je rađena sa 152 učenika, od petog do osmog razreda. Seger kaže da je mali broj priznalo da je činilo nasilje, ali je bilo i onih koji su potvrdili da su učestvovali u nasilju.

Seger smatra da treba da postoji otvorenost između porodice, i da je jako važna otvorenost između oca, majke i deteta.

“Cilj je da se što više razgovara. I kad postoji to poverenje unutar kuće, poverenje se prenosi i na  školu.  Samim tim ta otvorenost je veoma važna.  Mi nasilje nećemo moći da suzbijemo, ali ideja je da ga svedemo na nulu koliko god je to moguće, da bude pozitivna nula.”

Seger je izrazio zadovoljstvo zainteresovanošću roditelja i rekao da je veliki broj njih došao na predavanje.

Podsetio je da je pre šest godina u školi organizovan projekat “Naša deca, naša briga”, kada su roditeljima delili flajere, organizovana je anketa,  te se razgovaralo o pravima i obavezama dece i roditelja.

“Malo znamo i o zakonskim okvirima, šta se sme, a šta ne sme. Kako ne bi došli u neke zakonske prekršaje, mi smo u tom nekom cilju organizovali anketu. To se tada dobro pokazalo, i u nekom dužem vremenskom periodu nismo imali nekih problema sa nasiljem. To je nešto što se pokazalo kao primer dobre prakse.”

Direktor škole očekuje da i ova akcija bude jedan primer dobre prakse, kako bi se nasilje svelo na nulu.

 “U našoj školi smo se opredelili da uradimo ovako i mislim da je to jedna dobra priča i dobar savet i za druge kolege u drugim školama, da uđu u odeljenja i čuju roditelje.”

“Cilj nam je, kao društvu, da imamo nultu toleranciju na nasilje, te da probamo da se svi zajedno uključimo kako bi rešili problem. To nam je suština, da razgovaramo kad se problem desi, a ne da ga krijemo”, ističe Seger.

Roditelji mogu da odigraju značajnu ulogu i kod dece koja vrše nasilje i kod dece koja trpe nasilje. U oba slučaja, roditelji treba da prate ponašanje deteta, registruju svaku promenu u ponašanju i raspoloženju i proveravaju da li je sve u redu. Takođe, važno je podučavati decu da, ako se dogodi vršnjačko nasilje, treba da se obrate odraslim osobama (roditeljima, nastavnicim ili drugim osobama od poverenja), jer jedino na taj način nasilje može da se zaustavi.

Sport može biti sigurana osnova gde se odvija transformacija. Bavljenje sportom znači da se od dece očekuje da poštuju pravila, prihvataju odluke i razumeju da mogu biti kažnjeni za loše ponašanje. Uči ih da primaju uputstva od trenera, sudija i drugih odraslih osoba. Sport ih uči i timskom radu.

U tom kontekstu, treneri u sportu moraju da snose svoj deo odgovornosti u razvoju sportskog duha i timskog rada u cilju unapređenja i promovisanja pomenute opšte ljudske vrednosti, pokazujući mladima, dobro ponašanje ličnim primerom.

Nikola Šojanović trener fudbala u klubu “Železničar” kaže da kroz sport deca najpre nauče da gube i pobeđuju, te im stvara viši novi svesti, lakše podnose nepravdu.

“Dete nauči da gubi i pobeđuje, neke stvari u životu lakše podnosi. Kroz sport se priprema za život. Pored toga što se pravilno razvija, uči da živi”

Sport može stvoriti viši nivo svesti, utiče na psihu i ponašanje i trebalo bi da se koristi za poboljšanje života. Šojanović kaže da se u fudbalu konkretno, osim tehnike igre, poseban akcenat stavlja na disciplinu.

“Ne postoji ništa bolje od bavljenja sportom, posebno za decu. U tom uzrastu je veoma bitno da se pravilno razvijaju. Veoma je bitno da izaberu pravi sport, da treneri rade kako treba, birajući odgovarajuće vežbe i intenzite, kako ne bi nešto pogrešno radili.”

Zadatak roditelja i zajednice je da aktivno učestvuju u prevenciji nasilnog ponašanja adolescenata. U slučaju da primete neko od neprihvatljivih načina socijalnih ispoljavanja kod svog deteta, roditelji svakako treba da potraže pomoć stručnjaka, jer neblagovremeno preduzimanje potrebnih mera može rezultirati povećanjem problema do granica koje postaju rizične kako za samog adolescent, tako i za osobe iz njegovog socijalnog okruženja.

Prevenciju ne može postići samo jedan sektor. Pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, zdravstvena zaštita (mentalna ili medicinska), država, socijalne službe, mediji i organizacije koje čine sektor civilnog društva, poput organizacija koje služe mladima. Osim toga, glasovi dece, mladih i porodice  koje su najviše pogođene nasiljem moraju biti u središtu pažnje. Zajedno možemo sprečiti i eliminisati nasilje i poboljšati život mladih u našoj sredini.