Obespravljeni radnici Srbije: Lišeni osiguranja, dostojanstva i zaštite

Veliki broj radnika lišen je čak i zdravstvenog osiguranja, piše Dojče vele.

„Redovna plata, prijava od prvog dana, plaćeni prekovremeni sati, plaćen prevoz…“ Takvim uslovima, koje u oglasu obećava jedan poslodavac za rad u kiosku u Beogradu, ne može da se nada čak trećina radno angažovanih ljudi u Srbiji.

Oni rade povremeno, plaćeni su „po učinku“ ili godinama potpisuju ugovore kojima ne stiču status i prava zaposlenih.

„Raspoloživi podaci ukazuju da je čak trećina radnika u Srbiji u prekarijatu“, kaže za Dojče vele Milica Marinković iz Inicijative A11.

Objašnjava da je prekarni rad je svaki rad koji narušava dostojanstvo i pravo radnika i vodi ka neizvesnom zaposlenju.

„Takav položaj trpe različiti profili radno angažovanih – od najniže kvalifikovanih, kao što su održavanje higijene ili fizički poslovi, pa do držanja nastave stranih jezika ili iz sfere IT-industrije“, kaže za Marinković.

Šta previđa Zakon?

Osim retkima koji su uspeli da se izbore za visoke zarade, za mnoge je takav prekarni položaj gotovo neizdrživ. Neki od njih bivaju angažovani na puno radno vreme, uz iste obaveze kao i stalno zaposleni koji imaju ugovore o radu, ali potpisuju ugovore o delu, o privremenim ili povremenim poslovima ili autorske ugovore. Od otkaza ih ne štiti baš ništa – kad god poželi, poslodavac može da im ugovor – koji obično potpisuju na po tri ili šest meseci – jednostavno ne obnovi.

Prema članu 199 Zakona o radu, ugovor o delu može se potpisati samo za poslove koji su van osnovne delatnosti poslodavca i podrazumevaju samostalan rad. Taj ugovor, kako se navodi na sajtu infostud.rs, radniku ne obezbeđuje pravo na plaćeni godišnji odmor, niti na bolovanje, pa je između ostalog i zato poslodavcu isplativije da sa nekim zaključi takvu vrstu ugovora, umesto ugovora o radu.

Slično je i kada je reč o ugovorima o privremenim i povremenim poslovima koji, prema članu 197 Zakona o radu, ne mogu da traju više od 120 radnih dana u istoj kalendarskoj godini.

Onaj ko je primoran da godinama radi po osnovu autorskog ugovora, teško da će imati penziju od koje će moći da živi – godina dana rada po osnovu ovakvog ugovora podrazumeva gotovo dva puta manje staža za penziju.

Jovan (pravo ime poznato redakciji Dojče velea) je više od dve godine potpisivao autorski ugovor sa jednom nevladinom organizacijom za zaštitu ljudskih prava. Radio je na pola radnog vremena, uz iste obaveze kao stalno zaposleni, kao što su svakodnevni dolazak u kancelariju, odlazak na putovanja, itd.

„Nameravam da odem sa tog posla i nadam se da će mi isplatiti slobodne dane koje nisam iskoristio, iako je zakonski to samo njihova dobra volja“, kaže Jovan.

Za dve godine rada, on nema ni punih mesec dana radnog staža, a u vreme prvog talasa pandemije korone nije bio prijavljen na zdravstveno osiguranje.

„Da nisam otišao u apoteku po jedan lek i tako saznao da mi knjižica nije overena, mogao sam da odem u bolnicu i da imam problem, jer nemam zdravstveno“, kaže Jovan za Dojče vele.

Prema podacima Inicijative A11, bez prava na zdravstveno osiguranje u Srbiji radi gotovo 116.000 ljudi, dok pravo na plaćeno bolovanje nema više od 154.000.

„Čak 21,5 odsto radnika ugrožava svoje psihičko i fizičko zdravlje radeći prekovremeno bez ikakve novčane nadoknade“, navodi A11 u svom prošlogodišnjem izveštaju „Iskrivljena slika – stanje ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji“.

Tako vlasnika jedne privatne srednje škole u Beogradu ni ugovor o radu koji je potpisao s jednom profesorkom nije naterao da joj uplaćuje zdravstveno osiguranje. DW ju je kontaktirao preko njene prijateljice Ivane (pravo ime poznato redakciji Dojče velea), ali za sada, između ostalog i zbog narušenog zdravlja, o tome za medije ne želi da govori.