Parkinsonova bolest: U Srbiji oko 15.000 obolelih, a ovo su simptomi

„Bolest se sa napredovanjem može preseliti i na drugu polovinu tela. S obzirom da je utvrđeno da u osnovi bolesti leži nedostak jedne hemijske substance-dopamina, onda je njegova nadoknada oblik lečenja od koga očekujemo dobar terapijski odgovor, što je dodatna podrška dijagnozi Parkinsonove bolesti. Mogli bismo da kažemo da gotovo da nema Parkinsonove bolesti koja ne reaguje na nadoknadu nedostajućeg dopamina u mozgu. Bolest ima dugotrajni solidan terapijski odgovor uz očekivane komplikacije koja mora da prepozna lekar i koje nisu razlog da se terapija ne primenjuje“, kaže za portal N1 prof dr Marina Svetel, neurog KCS.

Prema rečima profesorke Svetel, postoje i druge retke forme parkinsonizma koje su praćenje kliničkim manifestacijama bolesti, ali neophodne su opsežne analize da bi se napravila razlika između Parkinsonove bolesti i parkinsonizma.

Profesorka Svetel, takođe istice da prema procenama u Srbiji ima oko 10 do 15 hiljada obolelih od Parkinsonove bolesti.

Profesorka naglašava i da bi pominjanje nekog „tipičnog“ znaka za prepoznavanje Parkinsonove bolesti moglo bi da bude zamka za pacijenta. Iako se smatra da je dijagnoza „laka“, te se osoba s ovom bolešću moze se „prepoznati s vrata“, greške i danas nisu retke.

Bolest se obicno uoči kada se ispoljavaju tipični simptomi kakvi su usporenost, ukočenost i drhtanje koje se javlja u momentu kada ruka, a ređe noga nije ničim angazovana. Ovakvo drhtanje se naziva drhtanjem u „miru“, objašnjava naša sagovornica.

Prepoznavanje Parkinsonove bolesti
„Na pitanje zašto je neko oboleo nema preciznog odgovora. Jedan deo slučajeva može biti objašnjen pojedinačnim, definisanim genetskim greškama, ali je takvih slučajeva veoma malo. Oni se uglavnom sreću kod osoba koji su se razboleli u mlađem životnom dobru. Postoje geni podložnosti koji ne uslovljavaju bolest, ali povećavaju rizik od njene pojave“, ukazuje naša sagovornica.

Ona ističe da se u poslednje vreme govori o zbirnom genetskom riziku sa promenama u više različitih gena istovremeno, koje bi onda povećale šansu da se bolest ispolji u životu.

„Osim naslednih faktora govorilo se i o faktorima spoljašnje sredine, kakvo je izlaganje pesticidima npr. Ipak, najverovatnije možemo govoriti o međuigri naslednih faktora i faktora spoljašnje sredine“, kaže profesorka Svetel.

Značaj ranog prepoznavanja
„Rana dijagnoza podrazumeva ranu kontrolu simptoma. Svaka vrsta lečenja je bolja za bolesnika od nelečenja. Ipak, moramo znati da je lečenje u kod Parkinsonove bolesti kontrola simptoma, te da nema leka koji će zaustaviti tok bolesti ili ukloniti razlog za njenu pojavu. Stoga, rano prepoznavanje neće uticati na rano sprečavanje toka i napredovanja simptoma. Ipak, kontrola simptoma preliva se na bolji kvalitet života, što je uvek najznačajniji cilj lečenja“, navodi nasa sagovornica.

Profesorka ističe, da možda nije važno da svi simptomi nestanu, nego da pacijent bude samostalan i da može da brine o sebi i da preuzme koliko god je to moguće svoje porodične, profesionalne i socijalne obaveze i potrebe.

Životni vek sa Parkinsonovom bolešću
„Smatra se da životni vek pacijenata nije skraćen. To je iz “cipela” lekara lako izgovoriti, ali mi znamo da simptomi nekada mogu da budu neprijatni, teški i onesposobljavajući. Terapija je tu da popravi kvalitet života. Ukoliko pacijent razume da je dobra kontrola simptoma i maksimalna moguća samostalnost cilj lečenja, onda neće očekivati čarobni lek koji će sve ukloniti, jer takav još nije pronađen“, kaže naša sagovornica.

Prema rečima profesorke, lečenje Parkinsonove bolesti je celoživotno. U početku je realtivno lako, ali se kasnije mogu pojavljivati problemi koji se moraju rešavati. Lekar je taj koji treba pacijenta da vodi kroz proces lečenja vodeći računa o svemu što ga može omesti i narušiti.

„Nema lekova koji će bolest sprečiti, ali ima onih koji će je lečiti. Otvaranje novih puteva je uvek moguće, a trenutno se u Srbiji otvorila mogućnost hirurškog lečenja (duboka moždana stimulacija) za kandidate koji zadovoljavaju sve uslove kako bi ovo lečenje zaista i dalo rezultat. Ono se ne može primenjivati kod veoma starih, dementnih i nepokretnih osoba. O podobnosti kandidata mora odlučiti tim neurologa i neurohirurga i takav postoji u Kliničkom centru Srbije. Članove tima čine neurolozi i neurohirurzi koji su u ovom poslu jednako značajni i bez čije saradnje nije moguće pristupiti dubokoj moždanoj stimulaciji“, kaže profesorka.