Slobodan Jotić čovek koji je trčanjem pobedio multiplu sklerozu

On je heroj i inspiracija mnogima koji boluju od raznih teških bolesti. Njegova životna priča će vas inspirisati i ohrabriti da se suočite sa svakim životnim izazovom.

Kada su mu lekari 2006. godine dijagnostikovali multiplu sklerozu, bolest centralnog nervnog sistema, Slobodan se susreo sa potpuno novim izazovom u svom životu i stanjem organizma koje mu je predstavljalo potpunu nepoznanicu. Izgubio je vid na desnom oku, koji se do danas nije vratio, dok ga je dodatno porazilo u prvom trenutku saznanje da je multipla skleroza neizlečiva autoimuna bolest. Do 2006. godine Slobodan Jotić je živeo uobičajen život. Radio je tada u inostranstvu kao profesionalni  vozač kamiona ali nakon gubitka vida morao je u invalidsku penziju.

„Tada sam imao 29 godina. Multipla skleroza je karakteristična bolest koja napada uglavnom ljude koji su u produktivnoj životnoj dobi od 20 do 40 godina, a nažalost ima ljudi koji obolele od ove bolesti i u nekoj adolescentskoj dobi  od 18 godina. Neurolozi su mi tada  rekli da oni u svojoj karijeri nisu videli agresivniji tok bolesti. Bio je to veliki šok za mene.“ – kaže Slobodan.

Iz godine u godinu Slobodan se prilagođavao svojoj bolesti  da bi na kraju uspeo da joj zada udarac i da je savlada definitivno. Umesto da miruje i poštuje savete lekara on je uradio sasvim suprotno i odlučio je da hoda, a zatim i trči.

Kako se to desilo, odakle toliko snage i energije da sa takvom dijagnozom  hrabro stane na noge  i ono što je najvažnije trči maratone i humanitarne trke?

„Ta inicijalna kapisla bila je 2015. godine, kada sam otišao  u Firencu gde mi je doktor dao eksperimentalnu terapiju lečenja tada sa visokim dozama vitamina D3.Tada je a i danas vitamin D3 bio tabu tema. Posebno tada kada su konvencionalne doze vitamina bile 500 IJ (internacionalnih jedinica), ja sam uzimao 100 000 internacionalnih jedinica. Neurolozi su smatrali da to može da bude ubitačno po pacijenta, ali uz strog protokol ostalih suplemenata i pravilne ishrane taj protokol je bezazlen i pomaže. Doktor mi je uz protokol lečenja vitaminom D3 predložio i neku fizičku aktivnost, hodanje. To je najprirodnija fizička aktivnost. Tako sam i krenuo  lagano da hodam, kilometar, dva, pet. Kasnije sam krenuo sam i da trčim i evo sedme godine trčanja i puno trka iza mene, nekih humanitarnih akcija na šta sam ponosan i to nisam radio samo ja već i moj tim iz Maraton tima Požarevac.

Upozorenja lekara da stanje može da se pogorša nisu bila dovoljna da spreče Slobu da bude aktivan. Nije ga sprečilo ni to što je na jednom oku potpuno izgubio vid, a na drugom, uz pomoć naočara, vidi 70 odsto. Bolest je iz dana u dan pokazivala svoje surovo lice i dok su mu polako otkazivale funkcije tela, Slobodan je doneo životnu odluku da pobedi i uspeo je.

Kada upoznate Slobodana ubrzo shvatite koliko taj čovek ima energije, volje za životom i posle njegove priče sigurno ćete se zapitati gde su vaše granice i da li ih možete prevazići.  Uspeo je da  za četiri teške godine promeni prvo sebe, svoj način razmišljanja, mišljenja, ponašanja, neke životne navike kao što je ishrana i da se što više bavi šetanjem i trčanjem.

Maratoni, trke,  atletske i pešačke staze postali su njegova stvarnost i njegov život. Svaki pređeni kilometar vraćao je Slobi osmeh na lice.

„Iza mene su 44 polumaratona, 2 maratona, par nekih ultra maratona, od preko 50 kilometara. Posebno sam ponosan na aeromen triatlon, to je poludistanca aeromen triatlona koja sadrži u sklopu trke 1.9 km plivanja, 90 km vožnje biciklom i 21 km trčanja. To je bila jedna od najtežih trka ako uzmemo u obzir sve te fizičke menjaju. Najponosniji sam na tu trku. Trčao sam i neke  teške planinske trke od 66 km po planini sa nekom velikom razlikom u nadmorskoj visini. Trčao sam i veliki Atinski maraton. 2016. godine sam u Beogradu istrčao svoj prvi polumaraton, a sada je to moj život. Svaka trka nosi priču za sebe i svaka trka je posebna po nečemu, ne bih ni jednu izdvojio i svaka je teška za sebe i svaka je nova borba i nova pobeda.“ –kaže Jotić.

Trčao je Sloba i od kružnog toka u Požarevcu do Skupštine u Beogradu. Tih 73 km  uspeo je da pređe za 12 sati i 11 minuta. To je jedna od dužih distanci koje je trčao.Multipla skleroza je bolest motorike, koja uništava kretanje organizma, a Slobodan je svojim trkačkim podvizima zapravo želeo da i medicini i ljudima koji su sumnjali u njegov uspeh dokaže da ne postoji neizlečivo!

„Ja sam dugo proučavao multipla sklerozu i definitivno sam smatrao da bi čovek pobedio neprijatelja, mora dobro da ga upozna tako da sam konstatovao da je multiple skleroza jaka kada u osobi postoji strah. Definitivno bez straha, obaveza je da se borimo u svakom segmentu života, ne samo u bolesti. Ovo i nije priča o bolesti nego o zdravlju.“ –zaključuje Jotić.

Mediji ne posvećuju dovoljno pažnje ljudima koji boluju od teških bolesti

Jedan od problema  koji Sloba navodi kao važan i ključan u prevenciji pa i u samoj borbi protiv mnogih bolesti je i to što se u medijima ne govori dovoljno o tim temama. On kaže da ljudi nisu dovoljno edukovani i da u medijima nema dovoljno prostora da se priča o prevenciji i zdravim stilovima života i načinu ishrane kao preventivi od raznih bolesti.

„Ja za sebe volim da kažem da sam  borac protiv raznoraznih „neizlečivih bolesti“ i zdravstvenih i društvenih“ i dodam da sam i   disident što se toga tiče. Kada mi je doktor saopštio da bolujem od neizlečive bolesti,  obećao sam sebi da ću da je pobedim, a na moju sreću sam to i uspeo iako je malo ko verovao da ja to mogu. Moramo da se suprotstavimo pogrešnoj propagandi, pogrešnom tumačenju svega. Moramo da se okrenemo zdravim životnim navikama. Ne treba plašiti ljude u medijima sa pričama o bolestima već sa pričama o zdravlju. Zbog čega plašimo ljude? Strah paralizuje i on je najgori neprijatelj čoveka.“ – kaže Slobodan.

Ovo je jedna od životnih priča koje vas motivišu i podstaknu da krenete u neke nove pobede, ovo nije priča o bolesti, ovo je priča o zdravlju, priča o tome kako pobediti bolest. Slobodan Jotić kroz svoju priču poručuje svima da nema neizlečive bolesti i da je sve na nama.