Stakić: Ljudska prava ostvarujemo tačno onoliko koliko nam to omoguće ili onemoguće državne administracije

Prošlo je 11 godina kada je  globalna onlajn inicijativa, koju podržavaju vlade i aktivisti, objavila da je srpski dizajner, Predrag Stakić, pobednik na konkursu za prvog Međunarodno priznatog simbola za ljudska prava. Stakićev logo, na kome je šaka nalik golubici, pobedio je među 15.000 prijavljenih iz 190 zemalja.

Grafički dizajner iz Beograda, Predrag Stakić je tada rekao da “nijedan logo ne može da promeni svet – uključujući i ovaj. Ali logo je simbol oko kojeg ljudi mogu da se okupe – i oni mogu da promene svet“.

Da li se nešto od tada promenilo po pitanju poboljšanja ljudskih prava, dokle smo stigli?

Za Boom 93 , Predraga Stakić kaže da je najveći problem taj, što 99,99% nas, nije čak ni elementarno informisano i upoznato sa svojim temeljnim pravima, niko od nas čak i ne zna svoja elementarna prava.

“Mnogi su za ljudska prava čuli. Naročito na zapadnoj hemisferi gde smo i mi. Poneki od nas, čak znaju i da navedu jedno ili dva. Ali skoro da niko koga poznajete, uključujući i vas same, ne zna sva svoja elementarna prava. Većina ne zna čak ni koliko ih ima. Imamo ih 30. Ako neko želi da se informiše o toj najvažnijoj stvari, od koje nam doslovce zavisi sve u životu, pa i život sam.”

Stakić kaže da elementarna neinformisanost ljudi zvuči neverovatno i neshvatljivo, jer živimo u 21. veku, veku informacione revolucije. Navodi da kada se govori o Univerzalnim pravima čoveka, prvo treba ukazati na kontekst u kojem su nastala.

“Neki osnovni nacrti nastaju tokom užasa Drugog svetskog rata, a sama deklaracija o Univerzalnim pravima čoveka, doneta je odmah nakon strahota te najveće klanice u istoriji ljudske vrste. Ideja je bila da se definišu i utvrde  elementarna i neotuđiva prava, slobode i nepovredivost dostojanstva svakog čoveka. Dakle, ljudska prava su definisana, da se onoliki zločini nad čovečnošću i čovekom – nikada više ne bi ponovili.”

NEVER AGAIN – uklesano je u tolike memorijale i stratišta.

Stakić kaže da nakon što se zna kontekst njihovog nastanka, važno je reći i da su tu samu inicijativu definisanja i donošenja Univerzalnih prava čoveka sproveli pre svega neki veoma posvećeni, humani i uporni  pojedinci okupljeni oko radne grupe Ujedinjenih Naroda.

Svetske vlade i vladari su se oko toga samo usaglasili i usvojili deklaraciju, prvo u Ujedinjenim Nacijama, a onda i svako u svom društvu.

Čime su zapravo obavezali svako to društvo da će Univerzalna prava čoveka garantovati i poštovati svojim Ustavom i zakonima.

Zašto je to bitno da znamo?

Pa zato što ostvarivanje prava čoveka pravno garantuju upravo te vlade i administracije država. Upravo su dakle oni ti, koji su i najodgovorniji, za stanje ljudskih prava danas. Oni su ti od kojih sve nadalje zavisi.

Ljudska prava ostvarujemo tačno onoliko, koliko nam to omoguće ili onemoguće državne administracije, odnosno ljudi na tim državnim pozicijama moći.

“Nažalost, kao što dobro znamo, makar mi na ovim prostorima, ti ljudi se uglavnom ne bave svojim vladajućim poslom iz nekakvih humanih razloga, već nekih sasvim drugih i drugačijih. Mahom oportunih, sebičnih i samoživih. Ta i takva njihova, zapravo eksploatacija čoveka i kako se to danas cinično zove „ljudskih resursa“, baš i ne ide ruku pod ruku sa poštovanjem prava čoveka. Drugim rečima, ti ljudi koji žele da vladaju i njihove poslovno-političke organizacije, zapravo i nemaju naročit interes da se prava čoveka poštuju. U redu, tamo gde im to ne remeti poslove, poštovaće ljudska prava. Dobro je za PR.”

Princip univerzalnosti ljudskih prava je kamen temeljac međunarodnog prava ljudskih prava. To znači da svi imamo jednako pravo na svoja ljudska prava. Ovaj princip ponavlja se u mnogim međunarodnim konvencijama, deklaracijama i rezolucijama o ljudskim pravima.

Stakić smatra da se ljudska prava u celini, potpunosti i zaista krše svuda. Čak i u najrazvijenijim zemljama sveta.

I upravo je to taj razlog zbog kojeg, a doslovce od dana kada su doneta, svaka vlada na ovom svetu ljudska prava zapostavlja, ignoriše, krši pa čak i obesmišljava i vremenom usađuje ljudima odnos da su im njihova sopstvena prava smešna, nebitna, nevažna, odbojna, itd…

I to ne bi bio prvi put u istoriji, da robovlasnici uče svoje robove da preziru i sebe i svoju slobodu, a da prihvate i prigrle svoje ropstvo i robovlasnike. Štaviše, to je oduvek praksa. Dakle, nije ni najmanje slučajno što su i danas, a čak 73 godine kasnije, ljudska prava i dalje toliko ignorisana, nepoštovana, kršena i čak, prezrena, pa mnogima služe i za podsmeh. Sudbina ljudskih prava, svih ovih decenija (a i nas sa njima) je takva upravo zato što ljudska prava jesu, onako kako i piše u preambuli Univerzalne Deklaracije o pravima čoveka- Temelj izgradnje sveta slobode, pravde i mira za sve ljude, a to, toliki moćnici koji žive od neslobode, nepravde i nasilja, jednostavno ne žele.”

Sva ljudska prava su nedeljiva i međuzavisna. To znači da se jedan skup prava ne može u potpunosti uživati bez drugog. Na primer, napredak u građanskim i političkim pravima olakšava ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Slično tome, kršenje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava može negativno uticati na mnoga druga prava.

Ljudska prava jesu u osnovi rešenja za skoro sve društvene probleme koje imamo i upravo ih zato i sabotiraju decenijama.

“I upravo zato što su možda i jedini način da se borimo protiv nečovečnosti. Protiv svih ovih dehumanizacija, eksploatacija i uništenja i čoveka i životne sredine. Uništenja i prirode i društva. I da se borimo – sada – pre nego što nam se ponovi neki novi Holokaust. Upravo su zbog toga i doneta. Danas, a možda i više nego ikada, važno je, a možda i presudno za sve nas i sve naše živote, da prepoznamo i ne prihvatamo sve ove i ovakve dehumanizujuće i nametnute narative eksploatatora čoveka, da prepoznajemo i ne prihvatamo njihove relativizacije i obesmišljavanja, pa eto čak i naših temeljnih i neotuđivih prava od kojih nam doslovce sve u životu zavisi. Već da sasvim suprotno od toga kako su nas naučili i kako smo navikli, napravimo veliki zaokret svoje ljudskosti, i da uprkos svim tim preprekama i izazovima, konačno počnemo da se oslobađamo čoveka i uspostavljamo nove i zdravije narative i odnose.”

Kao pojedinci, dok imamo pravo na svoja ljudska prava takođe treba da poštujemo i da se zalažemo za ljudska prava drugih.

Na koncu, da počnemo najzad da gradimo i taj svet slobode pravde i mira  za sve ljude. Građom, koja se zove  neotuđiva, ljudska prava, i dostojanstvo, svakog čoveka. Zato, saznajte svoja prava i borite se! ŽIVOT HUMANIZMU – SLOBODA ČOVEKU!