Društvo Mladi

Stakić: Ljudska prava ostvarujemo tačno onoliko koliko nam to omoguće ili onemoguće državne administracije

Foto: privatna arhiva
Ljudska prava su prava koja imamo jednostavno zato što postojimo kao ljudska bića - ne daje ih nijedna država. Ova univerzalna prava su svojstvena svima, bez obzira na nacionalnost, pol, nacionalno ili etničko poreklo, boju kože, veru, jezik ili bilo koji drugi status. Oni se kreću od najosnovnijih, prava na život, do onih koji čine život vrednim življenja, kao što su prava na hranu, obrazovanje, rad, zdravlje i slobodu.

Prošlo je 11 godina kada je  globalna onlajn inicijativa, koju podržavaju vlade i aktivisti, objavila da je srpski dizajner, Predrag Stakić, pobednik na konkursu za prvog Međunarodno priznatog simbola za ljudska prava. Stakićev logo, na kome je šaka nalik golubici, pobedio je među 15.000 prijavljenih iz 190 zemalja.

Grafički dizajner iz Beograda, Predrag Stakić je tada rekao da „nijedan logo ne može da promeni svet – uključujući i ovaj. Ali logo je simbol oko kojeg ljudi mogu da se okupe – i oni mogu da promene svet„.

Da li se nešto od tada promenilo po pitanju poboljšanja ljudskih prava, dokle smo stigli?

Za Boom 93 , Predraga Stakić kaže da je najveći problem taj, što 99,99% nas, nije čak ni elementarno informisano i upoznato sa svojim temeljnim pravima, niko od nas čak i ne zna svoja elementarna prava.

Mnogi su za ljudska prava čuli. Naročito na zapadnoj hemisferi gde smo i mi. Poneki od nas, čak znaju i da navedu jedno ili dva. Ali skoro da niko koga poznajete, uključujući i vas same, ne zna sva svoja elementarna prava. Većina ne zna čak ni koliko ih ima. Imamo ih 30. Ako neko želi da se informiše o toj najvažnijoj stvari, od koje nam doslovce zavisi sve u životu, pa i život sam.“

Stakić kaže da elementarna neinformisanost ljudi zvuči neverovatno i neshvatljivo, jer živimo u 21. veku, veku informacione revolucije. Navodi da kada se govori o Univerzalnim pravima čoveka, prvo treba ukazati na kontekst u kojem su nastala.

„Neki osnovni nacrti nastaju tokom užasa Drugog svetskog rata, a sama deklaracija o Univerzalnim pravima čoveka, doneta je odmah nakon strahota te najveće klanice u istoriji ljudske vrste. Ideja je bila da se definišu i utvrde  elementarna i neotuđiva prava, slobode i nepovredivost dostojanstva svakog čoveka. Dakle, ljudska prava su definisana, da se onoliki zločini nad čovečnošću i čovekom – nikada više ne bi ponovili.“

NEVER AGAIN – uklesano je u tolike memorijale i stratišta.

Stakić kaže da nakon što se zna kontekst njihovog nastanka, važno je reći i da su tu samu inicijativu definisanja i donošenja Univerzalnih prava čoveka sproveli pre svega neki veoma posvećeni, humani i uporni  pojedinci okupljeni oko radne grupe Ujedinjenih Naroda.

Svetske vlade i vladari su se oko toga samo usaglasili i usvojili deklaraciju, prvo u Ujedinjenim Nacijama, a onda i svako u svom društvu.

Čime su zapravo obavezali svako to društvo da će Univerzalna prava čoveka garantovati i poštovati svojim Ustavom i zakonima.

Foto: Pixabay

Zašto je to bitno da znamo?

Pa zato što ostvarivanje prava čoveka pravno garantuju upravo te vlade i administracije država. Upravo su dakle oni ti, koji su i najodgovorniji, za stanje ljudskih prava danas. Oni su ti od kojih sve nadalje zavisi.

Ljudska prava ostvarujemo tačno onoliko, koliko nam to omoguće ili onemoguće državne administracije, odnosno ljudi na tim državnim pozicijama moći.

„Nažalost, kao što dobro znamo, makar mi na ovim prostorima, ti ljudi se uglavnom ne bave svojim vladajućim poslom iz nekakvih humanih razloga, već nekih sasvim drugih i drugačijih. Mahom oportunih, sebičnih i samoživih. Ta i takva njihova, zapravo eksploatacija čoveka i kako se to danas cinično zove „ljudskih resursa“, baš i ne ide ruku pod ruku sa poštovanjem prava čoveka. Drugim rečima, ti ljudi koji žele da vladaju i njihove poslovno-političke organizacije, zapravo i nemaju naročit interes da se prava čoveka poštuju. U redu, tamo gde im to ne remeti poslove, poštovaće ljudska prava. Dobro je za PR.“

Princip univerzalnosti ljudskih prava je kamen temeljac međunarodnog prava ljudskih prava. To znači da svi imamo jednako pravo na svoja ljudska prava. Ovaj princip ponavlja se u mnogim međunarodnim konvencijama, deklaracijama i rezolucijama o ljudskim pravima.

Stakić smatra da se ljudska prava u celini, potpunosti i zaista krše svuda. Čak i u najrazvijenijim zemljama sveta.

I upravo je to taj razlog zbog kojeg, a doslovce od dana kada su doneta, svaka vlada na ovom svetu ljudska prava zapostavlja, ignoriše, krši pa čak i obesmišljava i vremenom usađuje ljudima odnos da su im njihova sopstvena prava smešna, nebitna, nevažna, odbojna, itd…

I to ne bi bio prvi put u istoriji, da robovlasnici uče svoje robove da preziru i sebe i svoju slobodu, a da prihvate i prigrle svoje ropstvo i robovlasnike. Štaviše, to je oduvek praksa. Dakle, nije ni najmanje slučajno što su i danas, a čak 73 godine kasnije, ljudska prava i dalje toliko ignorisana, nepoštovana, kršena i čak, prezrena, pa mnogima služe i za podsmeh. Sudbina ljudskih prava, svih ovih decenija (a i nas sa njima) je takva upravo zato što ljudska prava jesu, onako kako i piše u preambuli Univerzalne Deklaracije o pravima čoveka- Temelj izgradnje sveta slobode, pravde i mira za sve ljude, a to, toliki moćnici koji žive od neslobode, nepravde i nasilja, jednostavno ne žele.“

Sva ljudska prava su nedeljiva i međuzavisna. To znači da se jedan skup prava ne može u potpunosti uživati bez drugog. Na primer, napredak u građanskim i političkim pravima olakšava ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Slično tome, kršenje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava može negativno uticati na mnoga druga prava.

Ljudska prava jesu u osnovi rešenja za skoro sve društvene probleme koje imamo i upravo ih zato i sabotiraju decenijama.

„I upravo zato što su možda i jedini način da se borimo protiv nečovečnosti. Protiv svih ovih dehumanizacija, eksploatacija i uništenja i čoveka i životne sredine. Uništenja i prirode i društva. I da se borimo – sada – pre nego što nam se ponovi neki novi Holokaust. Upravo su zbog toga i doneta. Danas, a možda i više nego ikada, važno je, a možda i presudno za sve nas i sve naše živote, da prepoznamo i ne prihvatamo sve ove i ovakve dehumanizujuće i nametnute narative eksploatatora čoveka, da prepoznajemo i ne prihvatamo njihove relativizacije i obesmišljavanja, pa eto čak i naših temeljnih i neotuđivih prava od kojih nam doslovce sve u životu zavisi. Već da sasvim suprotno od toga kako su nas naučili i kako smo navikli, napravimo veliki zaokret svoje ljudskosti, i da uprkos svim tim preprekama i izazovima, konačno počnemo da se oslobađamo čoveka i uspostavljamo nove i zdravije narative i odnose.“

Kao pojedinci, dok imamo pravo na svoja ljudska prava takođe treba da poštujemo i da se zalažemo za ljudska prava drugih.

Na koncu, da počnemo najzad da gradimo i taj svet slobode pravde i mira  za sve ljude. Građom, koja se zove  neotuđiva, ljudska prava, i dostojanstvo, svakog čoveka. Zato, saznajte svoja prava i borite se! ŽIVOT HUMANIZMU – SLOBODA ČOVEKU!

Foto: pixabay /ilustracija

Prava mladih odnose se na puno uživanje osnovnih prava i sloboda mladih. Ne postoji poseban okvir ili instrument koji utvrđuje posebna prava mladih na globalnom nivou. Konvencija o pravima mladih ima potencijal da odgovori na specifične izazove sa kojima se mladi ljudi suočavaju, baš kao što Konvencija UN o pravima deteta radi za decu. U nedostatku namenskog instrumenta o pravima mladih, postojeći instrumenti ljudskih prava koji se primenjuju na sve trebalo bi da se koriste za integraciju mladih.

Što se tiče ljudskih prava, platforme društvenih medija imaju ogroman uticaj na to kako pojedinac može izraziti, tražiti i naići na informacije. Pojedinci mogu biti podvrgnuti diskriminaciji.

Član omladinskog odbora Unicef-a, Nikola Samardžić iz Požarevca smatra da je tolerancija među mladima jako niska u svim segmentima, pogotovo na društvenim mrežama.

UNICEF Srbija/2021/Vas

“Ono što sam ja video i čime se susrećem gde je prisutno mnogo osude. Mladi se plaše da iskažu kako se osećaju.  Mnogi imaju problema sa nekim svojim unutrašnjim bitkama, da li je to škola, društvo ,okolina. Oni nemaju kome da se obrate. Tolerancija je svedena na minimum. Kad progovoriš o nekom problemu, umesto da ti pomognu, još više te uguše., pogotovo mladi između sebe. Mislim da je ta tolerancija i zbog društvenih mreža još niže spuštena. Prisutno je dosta hejt komentara.”

Omladinski odbor Unicef-a je savetodavno telo Unicef-ovog Omladinskog programa koji se sastoji od mladih ljudi od 15-24 godine različitog porekla. Među njima je i požarevljanin Nikola Samardžić. Za Boom 93 kaže da se tokom poslednjeg perioda bavio dečijim pravima, te je tako i došao na ideju da se prijavi u omladinski odbor Unicef-a.

Kada je  jedna takva organizacija uz nas, celo to naše delovanje je dosta zvučnije, uticajnije. Možemo da ukažemo na sve te propuste koji se nalaze svuda oko nas. Mislim da je to jedan od razloga zašto sam se prijavio i da ono što već radim podignem na još veći nivo.”

Mihajlo Jovanović, ispred udruženja Roma Braničevskog okruga radi sa mladima. Projekti udruženja su uglavnom fokusirani na zapošljavanje, ali postoji i druge stvari koje rade.

rbt

“Ono što ja lično radim je rad sa mladima, ne samo marginalizoavnim grupama već i većinskim stanovništvom. Meni je bitno da iako je pandemija, mogu da i dalje nekako funkcionišu. Imali smo dva programa Evropske unije “Erasmus plus”. Mladi nisu imali toliko mogućnosti ni pre korone da putuju, a kamoli sad.  Mladi su prvi put išli u Rumuniju. Bili smo na planinarenju, imali dosta radionica. Išli smo u eko kamp. Videti da drugima pomažem, pogotovo svojim generacijama i mlađim od mene je zadovoljstvo. Volim da budu srećni, jer je stvarno teško danas videti da je neko stvarno zadovoljan, i smanjenje posla i smanjenje plata,  smanjenje mogućnosti da putujemo. Imao sam grupu iz cele Srbije. Mi smo se baš ozbiljno spremili da radimo sa mladima, jer mladi su budućnosti. Mladi su ono što nama ostaje u ovom gradu i ovoj zemlji. Ako planiramo da pravimo neke reforme, mora da krenu od najmlađih.

Pored deklaracija usvojenih pod okriljem UN, ljudska prava su na međunarodnom nivou regulisana i drugim pravnim dokumentima poput regionalnih ugovora Evropske unije, Saveta Evrope, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i drugih. Međutim, na kršenja ljudskih prava u svetu nailazimo stalno, smatraju stručnjaci. Velike međunarodne nevladine organizacije poput Amnesty International i Human Rights Watch, ali i brojne domaće, svake godine nas u izveštajima obaveštavaju o mnogobrojnim slučajevima kršenja ljudskih prava.

Tokom 2020. godine zabeleženi su slučajevi kršenja prava na život, slobode kretanja i govora, mirnog okupljanja, biračkog prava i prava na zdravlje, kao i zabrane diskriminacije, lišavanja slobode i drugo. Najveći problem po pitanju ljudskih prava u Srbiji vidi na polju slobode medija, prava manjina, odnosu prema prošlosti i ratnim zločinima i generalno nedostatku vladavine prava.

 

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Sanja Lisac

Sanja Lisac

1 Komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

%d bloggers like this:
Send this to a friend