Društvo

Tako je govorio Dušan Mašić

Dušan Mašić
Novinar Dušan Mašić, koji je u ponedeljak preminuo u 56. godini, bio je veliki prijatelj Radija Boom 93. Pripremajući materijal za knjigu o našem radiju, Goran Jovanović je 2017. godine razgovarao sa Dušanom Mašićem, a kao znak sećanja na vrhunskog novinara i našeg prijatelja objavljujemo ekskluzivno najvažnije fragmente tog intervjua.

Dušan Mašić je jedan od ljudi koji su sa strašću pričali o svojoj ljubavi prema radiju. On je autor knjige ‘’Talasanje Srbije’’ (Samizdat B92, 2006), koju mi je Milorad Tadić, vlasnik i direktor Boom 93, dao uz knjigu Metjua Kolina ‘’This is Serbia Calling’’ (Samizdat B92, 2001), da bi mi na neki način bila putokaz i primer dobrog štiva dok se priprema građa za knjigu o našem radiju.

Osim iskustva u B92, Dušan Mašić je do te 2017. godine proveo 13 godina u Londonu, gde je radio za BBC. Dok smo pričali u pabu ‘’Marshal’’, kraj Doma kulture ‘’Vuk Karadžić’’ u Beogradu, otkrio mi je da je ponovo u medijskoj ofanzivi, jer Srbiji tako nešto treba. Ali o tome će se tek čuti, govorio je. Naš razgovor smo i započeli na taj način što sam ga pitao zašto toliko voli radio.

Dušan Mašić: Ja sam od malena spavao sa radijom, snimao muziku na kasetama, uvek mi je radio bio interesantan. Od prenosa fudbalskih utakmica preko zabave tipa ‘’Indeksovog radio pozorišta’’ do informativnog programa. Onda kada se nešto desi, zna se da je radio najbrži medij i da će to prvi da javi. Mobilan je, pokretan, uvek je gde treba, jeftin je, možeš da ga nosiš sa sobom. Ali ono što je presudno za radio u odnosu na sve druge medije je to da uvek možeš da radiš nešto drugo dok je prisutan. Možeš da voziš auto, možeš da čitaš, čak i da gledaš televiziju. To je specifičnost radija kao sekundarnog medija, koji ti dozvoljava da radiš bilo šta drugo, a ujedno da slušaš radio. Postao sam bukvalno fanatik od kada sam počeo da radim na radiju 1989, pa sve do kraja devedesetih, kada sam imao prilike da vidim kako izgleda prava radijska industrija. Onda sam krenuo da kupujem radijske knjige, da učim i tada još više shvatao koliko je to zapravo velika stvar.

Priču smo dalje nastavili tom prilikom o povezanosti B92 i Boom 93, odnosno o Mašićevom prijateljstvu sa Mišom Tadićem. Iz njegovih sećanja izdvojili smo nekoliko detalja i zapažanja.

Dušan Mašić: On i njegova porodica imali su 1001 priliku da dođu u Beograd, ali oni su uvek nalazili razlog zašto treba da ostanu u Požarevcu. Ja sada vidim koliko ima sličnosti između njega i mene i da se ja, na primer, posle 13 godina u Londonu, vraćam u Srbiju, iako sam imao 1001 način kako da ostanem i tamo radim. Ne, ja sam odlučio da je moje mesto u Beogradu, u Srbiji, i da moram da budem ovde. Tu se negde razumemo, ali i dalje mislim da je Miša uvek – i to mu je veliki kvalitet – bio spreman da donese težu odluku, iako je uvek imao lakše rešenje. Ja mu se zbog toga i dan-danas divim. Onda je krenula ta saradnja sa B92 i Boom 93 je bio jedna od prvih stanica koja je počela saradnju sa Devedesetdvojkom. I tu je Miša bio specifičan. Kod nas, na B92, je tada postojala velika podela između nas iz informativne redakcije i ovih umetnika i muzičara. Kad je Miša došao, on je krenuo da sarađuje više sa ovima iz muzičke redakcije nego sa nama, iako je bio potpuno na istoj talasnoj dužini sa onim za šta smo se mi borili. Mislim da je zato on i uspeo da izvuče iz Devedesetdvojke ono što jeste suština. A sada, kada taj radio više ne postoji, sa distance od blizu trideset godina, utisak je da duša tog radija jeste bio taj umetničko-muzički deo, a mi smo bili tu da iznesemo ono čime smo se bavili.

Kao izuzetno vredan čovek, neverovatno inventivan i sklon osmišljavanju raznih akcija, što u medijskom prostoru, što na polju daljeg građanskog osvajanja slobode, osvešćivanja i suočavanja sa istinom, Mašić je iza sebe imao bogat istorijat aktivnosti. U razgovoru smo se podsetili i njegovog ogromnog doprinosa u rađanju i funkcionisanju ANEM-a.

Dušan Mašić: Ja sam 1995, 1996. godine shvatio da treba nešto više da se uradi. Otišao sam kod Verana (Veran Matić, op.aut.) u kancelariju i rekao: ‘’Ok, uradili smo na Devedesetdvojci šta smo mogli. Ja bih sad radio nešto veće!’’. On je pitao: ‘’Šta to?’’ Rekao sam: ’’Ja bih da uvezujem lokalne radio stanice!’’ Ja sam bio taj prvi koordinator ANEM-a. Nisu smeli da me nazovu direktorom, jer bi se neki drugi naljutili. Moj zadatak je bio da krenem da uvezujem stanice i da pokušam da pronađem mehanizam kojim će se program B92 proširiti van Beograda i da toga nije bilo, ja sam ubeđen, ne bi bilo dvehiljadite u smislu pada Miloševića. Pogotovo u vezi oktobarskih događaja, ljudi su u Čačku ili Požarevcu ili Nišu ili Kragujevcu mogli da budu bolje informisani nego ovi u Beogradu. I mogli su da uopšte ne podležu propagandi, ukoliko bi se usredsredili samo na tu lokalnu ANEM-ovu stanicu. I mi smo dosta pomogli. Ja znam da sam u svaku od tih stanica uneo prvi kompjuter koji je došao. Mi smo ih povezali na internet, mi smo im dali e-mail adrese. Organizovali smo i prve nagradne igre tipa ko prvi odgovori na mejl. Ljudi nisu bili naučeni da svakog dana kontrolišu mejl. Dosta velika sredstva su uložena i puno smo radili sa njima. Svakoj radio stanici smo pokušali da damo šta njoj treba , a ne šta nam se našlo na lageru. Išli smo od stanice do stanice, pitali šta im treba, koji oblik pomoći u opremi, koji oblik pomoći u treningu, da im maksimalno pomognemo. Mislim da je posledica svega toga bilo da je Mreža svojim aktivnostima 1999, 2000. godine dovela do oktobarskih događaja i da prođu na način na koji su prošli.

U vreme kada je trajala velika presija na Boom 93, kada se vlast bahatila i iživljavala nad ovom radio stanicom, bilo je i akcija da se ovaj medij spase. Mašić mi je rekao da nije direktno učestvovao u spasavanju ove radio stanice, ali da je bio u kontaktu sa Mišom.

Dušan Mašić: Da budem iskren, ja nisam preterano učestvovao u tome, jer sam se bavio Mrežom u globalu. Nisam išao u Požarevac, ali sam sa Mišom bio u kontaktu, u smislu da mu pružim sve što mu treba. Ali, da on nije bio takav kakav jeste, ta stanica bi potonula kao mnoge druge u Srbiji. Jesmo mi to podržavali, ali da on nije odigrao na način na koji je odigrao, to ne bi tako izgledalo. Niko njega nije terao da nešto radi. On je to činio zato što je mislio da tako treba da uradi. Uostalom takvi smo bili i mi na Devedesetdvojci. Niko nas nije terao da to radimo. Mi smo jednostavno smatrali da to tako treba i to se pokazalo kao ispravno. Teško mi je sada i da zamislim kako to izgleda kada ti Marko Milošević uđe u studio i koji mu kaže to što mu kaže. I kako je to kad odeš kući i razmišljaš da imaš decu, razmišljaš šta ćeš da radiš jer si u to sve uložio. Nama u Beogradu je bilo lakše, a on je radio u Požarevcu i kako je sve to preživljavao verovatno samo on to zna.

Sa čovekom koji je bio poznat kao veliki borac za demokratske vrednosti, slobodu govora i medijske slobode, dotakli smo se te 2017. godine i tada aktuelnog trenutka i svega onoga što guši medije kojima je stalo do profesionalizma, objektivnosti, kritičkog odnosa prema stvarnosti. Kao jedan od ljudi koji podržavaju Grupu za slobodu medija, upravo se bio spremao da organizuje jednu radio emisiju koja bi pratila neke ulične aktivnosti u pet gradova u zemlji.

Dušan Mašić: Pričamo u vrlo čudnim okolnostima, što je neverovatno 2017. godine, s obzirom na to šta smo sve preživeli i šta smo imali. I negde zaista i jesmo u 1996. godini i zato mi je možda i lakše jer znam da sam devedeset i šeste to radio, pa mogu to da uradim ponovo. Upravo okupljam radio stanice koje će emitovati taj program. Na prste jedne ruke svele su se stanice koje su spremne da uđu u tako nešto, ali tako je bilo i tada. Miša, Kole u Nišu, 021 u Novom Sadu, Aca Luna u Užicu, Ozon u Čačku, Boban u Bajinoj Bašti i to je otprilike to. To jeste malo tragično, ali, sa druge strane, zadatak jeste bio da se preživi. Šta su oni dobili ili izgubili u svom imidžu, to je druga priča, ali bitno je da oni i dan-danas postoje, dobar deo ljudi koji i danas tamo radi, razmišlja na istim talasnim dužinama kao i mi, onomad i sada, i da nisu klonuli duhom. Ima ljudi kojima je muka od svega i koji su rekli da su svoje završili. Možda je to i ispravno, jer sada smo svi 50 plus, a tada smo bili u tridesetim. Energija možda i jeste prisutna, ali nisu mogućnosti, jer svi mi imamo sada i druge stvari, brigu o deci, da li si platio kredit i td. A ono što je najgore i što je verovatno naša najveća greška je to što nismo uspeli da napravimo novu generaciju tridesetogodišnjaka koji će da urade ono što smo mi uradili onomad. I sada mogu da navedem 1001 razlog zašto se to desilo, ali situacija je takva kakva jeste. Mi smo ponovo u poziciji da to moramo da radimo. Ja sam vrlo spreman da to radim. Razumem ljude koji su razočarani, razumem one koji su se pasivizirali, ali ja jednostavno nikada nisam bio takav, pa nisam ni sada. Mislim da će borba biti teška, da će trajati isto toliko dugo, što će reći da ‘’ako smo sada u 96-oj’’, treba nam četiri godine da dođemo do rezultata. A šta je rezultat? E, to jeste najveće pitanje, jer nije samo Srbija u pitanju. Ako gledamo malo šire i šta se dešava u svetu, kako se stvari razvijaju, budućnost medija u globalu je veoma diskutabilna, ne samo radija. Stvari su se promenile, i tehnologija, i to šta ljudi koriste, kako se stvari percipiraju i čemu koji mediji služe. Ali ja sam siguran da će radio opstati, jer od kada se pojavila televizija pričali su da je radio mrtav, pa se pojavio internet pa je radio bio ‘’još mrtviji’’, pa sada ne znam šta sve imamo, razne aplikacije, četove, whatsapp-ove, vibere… ali radio i dalje živi. I biće tu, jer radio zna kako da se prilagodi. Ali što se slobode tiče, neko ko bi pao sa Marsa 2017. godine u Srbiju, a otišao je na Mars 1996. godine, ne verujem da bi primetio veliku razliku.

Za kraj tog susreta sa Dušanom Mašićem pričali smo o gorućem trenutku medija, njihovoj perspektivi, odnosno kako ih ovaj radijski stvaralac i ekspert sa ogromnim iskustvom vidi u budućnosti.

Dušan Mašić: Činjenica je da mi imamo suviše medija. Ja kada odem u neke zemlje sveta gde radim, oni se smeju kad čuju da mi imamo sedam miliona stanovnika i 350 registrovanih radio stanica, što je više nego u Engleskoj. Sve je to farsa. Kao što recimo u Pakistanu ima 86 njuz kanala. Jeste to ogromna zemlja, šesta na svetu, ali čemu 86 TV stanica sa vestima? Što se tiče situacije kod nas, nama je najlakše da okrivimo vlast. Međutim, veliki deo odgovornosti ide i na naš račun. Ja sam od 2005. godine mnogo manje bio prisutan u Srbiji. Nisam živeo ovde, ali sam živeo u digitalnoj Srbiji, jer non-stop sam pratio šta se ovde dešava. Ključna greška koja je napravljena, uključujući i nas i Mišu, jeste ono što bi se lepim jezikom reklo: kompromis. Mi smo prihvatili da igramo po nekim pravilima, čak znajući da su ta pravila pogrešna, ali, sa druge strane, dali smo im šansu da možda bude drugačije. Ali, ti ljudi ne znaju drugačije. Iz čisto tih nekih ‘’daj da se preživi’’ razloga mi smo ušli u kompromise koji su nas doveli u ovu situaciju, gde smo skuvana žaba a da nismo ni svesni da je tako… Najvažnije je za sve sfere života da posao rade ljudi koji znaju, da svako od nas radi najbolje ono što zna da radi. Iz vrlo jednostavnog razloga, jer ako bude tako, onda ćeš imati mnogo manje vremena za stvari koje ne znaš da radiš. Mislim da su tri stvari ključne za medijsku elektronsku scenu u Srbiji. I za slobodu govora. To je Javni servis – RTS, to je REM, kao regulatorno telo, i to je proces sufinansiranja projekata od javnog značaja. Ovo poslednje je jako dobra ideja, ali su ovi koji su bili na vlasti, i jedni i drugi i treći, iz sitnosopstveničkih razloga to napravili tako da ga potpuno obesmisle i potčine uskopolitičkim i finansijskim interesima. Ja i dalje mislim da ta naša zakonska regulativa nije toliko loša, koliko je loše stanje u medijima. Ključ je REM. Ko drži to, taj drži slobodu. Sva naša borba i sva naša nastojanja za promene moraju biti usmerena u ta tri pravca: RTS, REM i finansiranje lokalnih medija odnosno projekata od javnog interesa.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend