U Srbiji niko nije ispitivao uticaj kovid otpada na zdravlje

Na skupu, koji su organizovali “Zemlja znanja” i Nova ekonomija, istaknuto je da se količina infektivnog otpada povećala za 30 do 40 odsto tokom perioda zdravstvene krize izazvane korona virusom, a povećanju je doprinelo i kućno lečenje.

Procenjeno je i da se u Srbiji pre pandemije proizvodilo oko 5.000 do 5.500 tona medicinskog otpada godišnje, od čega je oko petine predstavljala opasan otpad, navedeno je u saopštenju.

Problem je što za sada postoji manje od deset inspektora za nadzor opasnog otpada u Srbiji, ali ni povećanje tog broja ne bi doprinelo boljoj situaciji bez rigoroznijih kazni, rečeno je na skupu.

“Podrobnije analize potencijalnog negativnog uticaja kovid-otpada na zdravlje za sada nije ni moguće, jer u Srbiji približno 60.000 živi od sakupljanja sekundarnih sirovina i to im je jedini izvor opstanka”, navela je predstavnica Ministarstva zaštite životne sredine Mirjana Todorović.

Prema njenim rečima, iako su gradjani bili odgovorniji u odlaganju otpada tokom prva dva meseca pandemije, situacija je sada daleko gora zbog povećane proizvodnje medicinskog otpada bez prethodnog tretmana.

“Sada se radi na izmenama zakona, naredne godine planiramo nove propratne strategije o upravljanju otpadom”, dodala je Todorović.

Nekadašnji direktor Gradskog zavoda za javno zdravlje u Beogradu i profesor u penziji Visoke strukovne škole, Slobodan Tošović, kazao je da su i pre izbijanja zdravstvene krize postojali protokoli za ponašanje ustanova, da je primarna selekcija otpada koji tamo nastaje rigorozna, ali da je uočeno da postoje problemi u njegovom naknadnom tretiranju i skladištenju.

“Postoji i opasan i neopasan medicinski i farmaceutski otpad. Ovaj drugi može da se odlaže na deponiju, dok opasan mora da se selektuje, pakuje, posebno transportuje i skladišti, i nakon toga se tretira. Izmedju deset i 12 odsto ukupnog otpada zdravstvenih ustanova spada u medicinski otpad. Podaci o količini su stari, računamo da imamo 42.000 (bolničkih) kreveta, jedan generiše oko 1,5 kilograma, tako možemo da dodjemo do znatno veće količine. Nije ni sav otpad isti, infektivni je relativno dobro rešen”, smatra Tošović.

Infektivni otpad, kako je dodao, čini 30 do 40 odsto ukupnog medicinskog otpada, a problem je bio uvećan što je Srbija u jednom trenutku, u decembru 2020. godine, imala natprosečan broj ležećih pacijenata, odnosno 10.000 popunjenih kreveta.

“Kada to pomnožite, vidite da su kapaciteti prenapregnuti ili smo ih već prešli. Zato smo razmišljali da se kroz buduće strategije pripremimo za ovako vanredne situacije. Potrebno je jedinstveno rešenje privatnog i društvenog sektora. Zakoni ni sada nisu loši, ali se uvek vraćamo na sprovodjenje propisa. Za to nam je potrebna stimulacija, subvencije, ali i edukacija”, rekao je Tošović.

Ukazao je da tretiranje tone medicinskog otpada u Evropi trenutno košta oko 20.000 evra, a očekuje se da ta cena bude još veća, jer države EU neće uskoro moći da ga izvoze u Kinu.

“Zbog toga treba da razmišljamo o spalionicama, ali mi ni za najbenignije vrste otpada nismo uspeli da nađemo lokacije, optuživali su nas da smo lopovi, da ćemo zagadjivati životnu sredinu, a samo u Evropi postoji 400 spalionica”, kazao je on.

Naveo je da ne može sve da se reciklira, da nešto mora i da se spaljuje, te da je otpad nešto što se prihvata za obnovljiv izvor energije.

“To možda pomalo deluje kao jeres, ali mi nismo u stanju da organizujemo ni primarnu ni sekundarnu selekciju otpada. Ako mi ne krenemo da čistimo Srbiju, mi ništa nećemo da uradimo”, ocenio je Tošović.

Direktor kompanije “Remondis Medison” Zrenjanin Bojan Sudarev kazao je da je kovid-kriza bila prva situacija u kojoj je ceo sistem odlaganja infektivnog otpada stavljen na probu, i u privatnom i u državnom sektoru.

Kao pozitivnu stavku Sudarev vidi i to što je, kad je epidemija korona virusa zvanično počela u Srbiji, njihova kompanija dobila veliki broj upita, od drugih firmi, ali i pojedinaca, koji su hteli da saznaju kako da bezbedno odlože iskorišćene maske i rukavice.

“To me je iznenadilo, jer smo ispali društveno odgovorna nacija. Bez obzira da li su zaraženi ili ne, ljudi nisu hteli da bacaju maske u komunalni otpad. Rešenje nije da se lokalne samouprave obavežu na odlaganje ovog otpada, već da gradjanima ostave mogućnost. Makar jedan kontejner, jednu kantu, da maske ne bi završavale u tuđim baštama, u kanalizaciji”, kazao je Sudarev.

On je dodao da je sistem živ, da funkcioniše, i da je prošao najteži period bolje nego što je iko očekivao.

“Kapaciteti su na maksimumu, a kvalitet tretmana u samim ustanovama (koje ga proizvode) je jednak kao i drugim zemljama EU, samo što se ovde time bave bolnice. Simptomatično je da bolnice unose i tudj opasan otpad u svoja dvorišta radi tretmana, što znači veći rizik”, naveo je Sudarev.

Negativna stavka je prema njegovim rečima, što je neophodno uspostavljanje i ažuriranje Centralnog registra zagađivača, da bi se znalo koliko otpada ima u Srbiji, shodno kapacitetima ustanova koje ga proizvode.

“Upoznat sam sa tržištima u Evropi, potrebne su nam jasno definisane kategorije kapaciteta za tretman i upravljanje otpadom. U Srbiji imamo najkomlikovaniji sistem izveštavanja o otpadu u Evropi. Primera radi, jedan stomatolog, ili veterinar, mora da najavljuje kretanje otpada kroz aplikaciju koja je često nestabilna, štampa desetak dokumenata, da upravlja informacionim sistemom za koji možda nije obučen. Nepouzdani podaci znače i neefikasan sistem”, zaključio je Sundarev.

Predstavnik udruženja “Inženjeri zaštite životne sredine”, Igor Jezdimirović, naveo je da je Srbija tokom epidemije naučila koliko je važno zdravlje, ali da je tek započeto učenje o važnosti adekvatnog odlaganja otpada.

Za to je, prema njegovim rečima, potreban dobar zakonski okvir, ali i institucije koje će sankcionisati ljude koji ne umeju da se ponašaju.

“Neodgovorno ponašanje prema svim vrstama otpada i nemogućnost države da rešavanje problema spusti na lokalni nivo će nam se svima obiti o glavu. Tu su višedecenijski nerešeni problemi. Pored medicinskog otpada, procenjuje se da svaka osoba proizvodi kilogram otpada po danu. Ekologijom se ne bavimo bi spasili leptire ili planetu, već da bi imali što manje troškove lečenja. Prevencija je i ovde ključ”, naglasio je Jezdimirović.

On je dodao i da iako postoje zakonska rešenja, gradjani i dalje nemaju mogućnost da u svaku apoteku predaju višak neiskorišćenih lekova.

“Dobar deo gradjana ima želju i volju, ali vam je to za džabe ako nema inspekcija. Nedavno smo imali pokušaj javne rasprave da se ova materija uredi, koja je jedva došla do javnosti. Interesovanje je bilo veliko, ali institucije nisu odgovorile na tehničkom nivou da svi mogu da se uključe u lajvstrim. Odgovornost je ključ. Dok god ne bude postojala direktna odgovornost, nećemo napredovati”, izjavio je Jezdimirović.