Ni za jaje dnevno – Koliki topli obrok primaju radnici u Srbiji?

Brojni su primeri gde poslodavac uskraćuje radnicima naknadu za ishranu, a sindikati kažu da, kada je o ovoj naknadi reč – privatni sektor ipak „stoji“ bolje od javnog.

„Pravo na naknadu za ishranu pripada zaposlenom uvek kada prima zaradu, samim tim što se pojavljuje na poslu“, objašnjava za portal N1 Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo.

Međutim, visina tog prava nije nigde određena, što je kako dodaje – „naravno izvor neverovatnih zloupotreba“.

“Poslodavac apsolutno mora da isplaćuje zaposlenima naknadu za topli obrok, ukoliko nije sam obezbedio ishranu zaposlenima u toku rada. Ova naknada mora biti jasno vidljiva i ona nije deo zarade prema Zakonu o radu jer se zarada sastoji iz tri jasno određena elementa – osnovne zarade, zarade za radni učinak i uvećane zarade”, objašnjava za portal N1 Mario Reljanović.

Kad se plaća, kad se ne plaća

Naknada za ishranu u toku rada spada u naknadu troškova zaposlenog za vreme rada.

“Ovi troškovi se pretpostavljaju i ne moraju se posebno dokazivati, dakle ovo pravo postoji kod svakog zaposlenog koji ostvaruje rad (ne postoji za vreme bolovanja, godišnjeg odmora i drugih vrsta plaćenog i neplaćenog odsustva sa rada). Novac koji zaposleni na ovaj način prima ima karakter zarade (na njega se plaćaju porezi i doprinosi) što potencijalno može da unese zabunu, ali generalno je moje mišljenje da – onako kako je regulisano – ne bi smelo da dođe do bilo kakvog pogrešnog tumačenja: naknada za ishranu nije deo zarade i ne može biti deo bilo kakvog „koeficijenta“, jer se takav koeficijent računa na osnovu parametara rada (kvalifikacije, vrste posla, dužina trajanja i rezultata rada) a ovo pravo pripada zaposlenom uvek kada prima zaradu samim tim što se pojavljuje na poslu”, ističe Reljanović.

Ova vrsta naknade se u evidenciji zarade – takozvanom isplatnom listiću koji poslodavac uvek mora da dostavi zaposlenom a iz kojeg se vide obračun i struktura zarade za mesec za koji je dobio zaradu – mora posebno izdvojiti, ne može spadati u osnovnu zaradu i ne može biti obuhvaćena nekim opštim koeficijentom.

“Nažalost, posebni zakoni koji regulišu javni sektor i zarade u javnom sektoru zamaglili su razlikovanje koje je veoma jasno u Zakonu o radu, pa tako Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru poznaje neka specifična rešenja koja efektivno mogu ograničiti pravo na ovu naknadu, na način koji je suprotan međunarodnim standardima rada. To je čini se i osnovni izvor nedoumica koje se javljaju u praksi i fakitčkog ukidanja ovog prava pojedinim zaposlenim u javnom sektoru”, pojašnjava Reljanović.

Ranka Savić, predsednica Asocijalcije slobodnih i nezavisnih sindikata ASNS ističe da je, kada je reč o isplati naknade za topli obrok mnogo bolja situacija u privatnom u odnosu na javni sektor.

Na pitanje koliko konkretno iznosi minimalni topli obrok, odgovara da – iznos varira.

“Sve zavisi, ali neki minimum je 300 dinara. Dešava se i da u privatnom sektoru ima toga da je topli obrok jedan dinar – i toga ima, a sve zavisi od kompanije i stanja u kome se nalazi kompanija sa kojom se pregovara – što ona bolje stoji, lakše se dolazi do primerenog toplog obroka”, navodi ona.

ASNS je, dodaje, upitio zahtev vladi da se utvrdi minimalni iznos toplog obroka.

“Ne možete ovako da ostavite – kad je nejasna situacija dešavaju se ovakve stvari – treba da odredite da je minimalni topli obrok na primer 200 dinara dnevno, a poslodavac može dati i 500 dinara, ako se sindikati za to izbore. Ali, država beži od regulisanja te materije, jer bi bili potrebni milioni da bi se ova naknada isplatila u javnom sektoru i državnoj upravi”, napominje sagovornica portala N1.