Intervju sa Fuadom Tabučićem: Nikada ne potcenjujem publiku, a od nje imam poštovanje

Boom 93: Mi smo malo istraživali i upoznali se sa podatkom da je ovaj tekst Mareja Šizgala, kao brodvejska produkcija, imao premijeru 1964. godine u Pozorištu ’’But’’ u Njujorku. Nakon tog uspeha, tri godine kasnije, Klajv Doner je režirao istoimeni film sa sjajnim glumcima Džekom Lemonom, Piterom Falkom i Elejn Mej. Kako je ovaj tekst stigao do Vas? Da li ste ga Vi pronašli ili je on nekako pronašao Vas?

Fuad Tabučić: On je na neki čudan način pronašao mene. Još na Akademiji sam zavoleo taj tekst gledajući i čitajući Šizgala, koga smo radili i obrađivali, i ’’Ljubav’’ i ’’Tigra’’ i ’’Daktilografe’’ i  niz njegovih drugih, malih drama, kakve je uglavnom pisao. One su se uglavnom bavile muško-ženskim odnosima. Ali, pre svega, ljudskim emocijama. On je istraživao po dubini ljudske duše, ljudskog srca. Onda sam je naišao na neki hrvatski prevod, koji sam čak i prekucavao, pre jedno petnaest godina. Naravno, postojao je i prevod na srpski, ali ja to tada nisam znao (smeh). Tada baš nisu bili toliko prisutni ovi sajtovi sa svim tim divnim tekstovima, teže je to naći i po bibliotekama. Uglavnom, prekucavajući i radeći na tom tekstu, ja sam se zaljubio u njega i čekao sam trenutak da ga negde uradim. Dugo sam želeo da to uradim u profesionalnom pozorištu i da ja to igram. Video sam sebe u nekoj drugoj ulozi, drugom liku. Međutim, kako je je vreme prolazilo, uz sve ove muke sa koronom i svim onim što je pratilo…

Boom 93: Praktično se zbog takvih okolnosti radilo na rate.

Fuad Tabučić: Da, radilo se na rate i sa smanjenim ansamblom. Ja sam oduvao prašinu sa tog teksta i rekao da ćemo to raditi. Imali smo fantastičnu podelu, a ja sam tu bio samo u ulozi reditelja. Međutim, kako to već život namešta, hvala Bogu i srećnim, divnim životnim okolnostima, jedan kolega, glumac, dobio je dete i morao je da se posveti svojoj prinovi i porodici, tako da sam u tu njegovu ulogu uskočio ja. Na kraju su se tako poklopile kockice da sam ja režirao i igram u ovom komadu.

Boom 93: Pretpostavljamo da znate, da je zapravo filmska ekranizacija prevođena kao ’’Ljubaf’’, jer je u originalu ’’Luv’’, a ne ’’Love’’, što je malo i uvrnuto, baš kakva je situacija sa ovim ljubavnim trouglom. Doduše u filmu se pojavljuje, bar malo, i četvrti lik, Miltova ljubavnica.

Fuad Tabučić: Ovo je bukvalno dramski, pozorišni komad, a komad je adaptiran za film. U tekstu zaista ne postoji njegova ljubavnica. Iskreno, ne bih joj ni video mesto ovde. Šizgal kao pisac sitnog realizma, kako ga nazivaju, zaista je ušao u dubinu ljudske duše, bavio se usamljenošću, bavio se svim našim traganjima. Mi uvek mislimo da je na nekom drugom mestu bolje, lepše. Dok sam ovo radio u svojoj glavi doveo sam to u kontekst svega ovoga što se nama dešava: bežanja iz države, bežanja iz porodice, bežanje od sopstvene žene, bežanje od ljubavnice… Lepo ste rekli i fino započeli ovaj razgovor, da je premijera bila 1964. godine, dakle pre skoro šezdeset godina, i ljudi su tada takođe bili usamljeni, otuđeni i sve ostalo. Neka je to Amerika, nema veze, ovo može da se događa bilo gde. Znači da je negde u suštini svakog čoveka, bez obzira na podneblje, vreme u koje živi, prisutno stalno neko osećanje otuđenosti. Što smo manje sami, sve smo više usamljeni. To je ono zašta se mi borimo, pozorište se bori, da se čovek ne oseća usamljenim, da hrani svoj duh, hrani svoju dušu, jedino tako se neće osećati usamljenim.

Boom 93: Ono što se nama veoma dopalo, a pretpostavljam i publici na ovoj premijeri, u samom komadu Vi niste pravili nikakav otklon, niste locirali radnju u novo vreme ili se doticali savremeneih događaja. To je zato što osnovna osećanja, osnovne emocije likova traju kroz vreme, kako ste već rekli. S druge strane, komad u ovakvom obliku dobija određenu patinu, kad se tu pomene slavni bokser tog vremena, kad se pomene Klerk Gebl, kad se pomenu neki američki predsednici, jasno je da se to dešava početkom 60-ih prošlog veka, i sama predstava zbog tog retro štimunga dobija određenu dodatnu vrednost.

Fuad Tabučić: Znate kako, ne moramo mi pošto-poto modernizovati nešto. Ja nikada nisam bio pristalica tog ’’prst u oko’’ ili nekog povezivanja pošto-poto. To je po meni ponižavanje publike. Znači, šta? Ljudi koji gledaju oni su toliko tupavi da neće naći korespondenciju sa ovim vremenom? Ne. Kao što publika poštuje mene na sceni, jer se ja stvarno uvek osećam veoma poštovanim, kad gledaju i moje predstave u kojima igram, kad sam na televiziji ili na filmu, tako i ja osećam dužnost da ispoštujem publiku. E, na ovaj način ja ih poštujem tako što ih ne smatram tupavcima kojima moram da crtam, nego mislim da oni mogu sve da razumeju.