Intervju sa Milenom Zupančič: Imala sam sreću da radim sa dobrim rediteljima

Milena Zupančič je velika slovenačka glumica koja je u jugoslovenskoj kinematografiji ali i na pozorišnim daskama ostavila ogroman trag. Iako danas retko snima, veoma je aktivna što se tiče igranja u pozorištu.

U intervjuu koji smo sa njom napravili na Glumačkim svečanostima “Milivoje Živanović“, posebno smo se dotakli njenog najplodnijeg perioda kada je sarađivala sa izuzetnim slovenačkim rediteljima Matjažom Klopčičem (Cveće u jesen, Udovištvo Karoline Žašler, Traženja, Moj tata, socijalistički kulak, Nasleđe), Igorom Pretnarom (Idealist), Božom Šprajcom (Grč, Dah), Andrejem Mlakarom (Christophoros), ali i sa beogradskim autorom Mišom Radivojevićem u njegovom proslavljenom ostvarenju koje korespondira sa muzičkim Novim talasom, Dečko koji obećava. U Srbiji je još snimila Pejzaže u magli Jovana Jovanovića i Pazi šta radiš Milana Jelića, a bila je i u podeli Igmanskog marša Zdravka Šotre. U Hrvatskoj je igrala kod Fadila Hadžića (Novinar) i Jakova Sedlara (U sredini mojih dana). Milena Zupančič je nosilac velikog broja nagrada i priznanja od kojih su, kada je film u pitanju, posebno značajne dve “Zlatne arene“ u Puli za uloge u filmovima Idealist i Udovištvo Karoline Žašler. Na Filmskim susretima u Nišu je višestruko bila nagrađivana. Za ostvarenje u Idealistu glumica je na Moskovskom filmskom festivalu osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu.

Boom 93: Milena, veliko nam je zadovoljstvo što možemo da Vas ugostimo u Požarevcu i da Vas vidimo na našoj sceni. Želimo ovom prilikom da prođemo kroz Vaš opus, da malo i uporedimo aktuelni trenutak slovenačke i regionalne kinematografije, ali i bacimo svetlo na Vaš najplodniji period koji je vezan, rekli bismo, za ono zlatno doba jugoslovenske kinematografije.

Milena Zupančič:  Ja sam jako zadovoljna. Jeste da sam prvi put u Požarevcu, ali veoma me veseli što sam uspela doći i kod vas.

Boom 93: Prošle godine Festival evropskog filma na Paliću Vam je dodelio Nagradu “Aleksandar Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji.

Milena Zupančič: Čovek se uvek raduje kad nešto dobije. Ne bi bilo fer reći da ti je svejedno. Ne, to nije istina. Uvek su ta priznanja za neki rad koji si uložio. Jako me je to iznenadilo, jer čovek pomisli da su već i zaboravili na tebe, jer davno je taj rad na filmu kod mene počeo. Tako da su me jako iznenadili što nisu zaboravili. Jer u poslednje vreme skoro da nisam snimala. Od raspada naše bivše zajedničke države, jer se naokolo više tada nažalost nije sarađivalo, u Sloveniji, od nastanka samostalne države, prvi film sam snimila nakon sedam godina, a možda čak i više. A onda je prošlo još sedam godina da bih ponovo snimala i tako dalje. Dakle, uglavnom nisam. Nekada me je to, naročito u početku, bolelo, jer sam jako puno snimala a odjedanput ništa više. Nekako nisam razumela zašto. Prvo sam mislila da je to, jer su bile i takve primedbe, jer sam bila previše jugoslovenska glumica, jer sam svugde radila. Međutim, s vremenom mi nije bilo tako strašno, jer istina je da su se počeli snimati drugačiji filmovi, uglavnom na istu temu. Znači, mladež, disko, droge, a ja tu nemam šta da tražim. Jeste, potrebni su i takvi filmovi, ali ne i da to bude mejnstrim, da se samo to gleda, da se samo to snima. Ali, čovek polako sazri i više se toliko ne sekira.

Boom 93: Da bacimo malo svetlo i na taj period kada ste praktično išli iz filma u film. Slovenačka kinematografija je dosta pažnje posvećivala književnom nasleđu, adaptirala svoje klasike, možda više nego neke druge republike u Jugoslaviji u tom vremenu. Radili ste sa najvećim slovenačkim rediteljima, svakako najviše sa Matjažom Klopčičem u njegovom impresivnom opusu, ali se pojavljujete i u značajnom filmu jednog beogradskog reditelja, u Dečku koji obećava Miše Radivojevića. Pa da krenemo od toga. Da li ste na snimanju osetili da će taj film biti posebno značajan kao jedno kinematografsko delo koje korespondira sa jednim muzičkim fenomenom, Novim talasom? Da li se osećalo dok ste ga radili da će taj film biti temelj neke nove energije i da li je ona bila prisutna na snimanju?

Milena Zupančič: Da, čujem da se taj film još gleda. Koliko se ja sećam super smo sarađivali. Jednostavno, sve je štimalo. Odmah se znalo da je Miša pravi reditelj, da zna šta, kako i zašto. Osećalo se da je to novi put, na neki način. Bilo mi je super to raditi, mada nije bila ne znam koliko velika uloga, ali je bila upečatljiva. Tada sam ja bila u nekom dobrom stanju, ali istovremeno sam bila i u drugom stanju, jer sam tada očekivala moju Mašu. Bilo mi je prelepo na snimanju. Lepo sam sarađivala sa Berčekom i sve je bilo baš dobro. Ne mogu se setiti nijedne stvari koja nije valjala, nije bilo nijednog takvog trenutka. A što se tiče slovenačke kinematografije tada je bilo normalno da se reditelji bave dobrom literaturom, sada se to, nažalost, baš i ne dešava. Ja mislim da tu i tamo reditelji bi trebalo još uvek da se bave literaturom. Sada to, čini mi se, nikoga ne zanima. Ne kažem da bi to trebalo svaki film da bude, ali na barem svake tri godine trebalo bi nešto tako da se napravi. A u tom ranijem periodu, to je bilo zaista dobro. Recimo, Matjaž Klopčič je sigurno bio jedan velikan. Ja sam najviše sa njim radila, skoro ceo njegov opus.

Boom 93: Njegovi filmovi su trajna vrednost, a posebno Udovištvo Karoline Žašler i Cveće u jesen.

Milena Zupančič: Udovištvo Karoline Žašler je bio jako dobar film. Mislim da ste to lepo rekli, on se i dan-danas lepo gleda. Matjaž Klopčič je bio jako obrazovan. Završio je, doduše, prvo arhitekturu, ali je godinama sedeo u Kinoteci, na filmu je radio sve, kao asistent scenografa, kao čovek koji drži mikrofon, sve je radio. Film je stvarno znao, a bio je i veliki intelektualac pored toga. Njegov opus je sastavljen od prilično različitih filmova. Od onih koji su nastali po scenarijima koji su znali biti malo komplicirani i jako su ličili na taj francuski Novi val, ali je istodobno on znao napraviti filmove koji su se najviše i gledali. Radio je i za televiziju. Tu je i Cveće u jesen, koji ljudi već pedeset godina obožavaju i još uvek gledaju. Takođe i Moj tata, socijalistički kulak. To je baš nešto po meri ljudskoj, što ljudi stvarno obožavaju. Ali, radio je i filmove za sladokusce, za one koji o filmu znaju mnogo više, za prave filmofile. On je napravio stvarno velike stvari u slovenačkom filmu. Ali ima i drugih reditelja koji su napravili izuzetne stvari. Ima, normalno, kao i svugde, i onih drugih koji nisu bili tako uspešni. Ja sam imala sreću što sam radila sa dobrim rediteljima i što sam imala uvek jako lepe uloge. To što sam radila najviše u Sloveniji  je normalno, ne samo zbog jezika, nego morate znati da sam ja osim snimanja jako puno radila u teatru. Ja sam imala vremena za snimanje filmova po noći, kad bi završila predstava, subotom i nedeljom kad nije bilo predstava, a leti umesto da se sunčam na obali ja sam snimala. Ali, srećna sam što sam toliko radila.

Boom 93: To Vas je i nosilo kroz život i davalo mu punoću i smisao…

Milena Zupančič: Apsolutno. Ne žalim se. Naravno, uvek se glumci malo žale kad je previše svega, ali to je više-manje onako trenutno. Ali, treba raditi. Pogotovo dok si mlad moraš jako puno raditi.

Boom 93: Kako je došlo do ove saradnje sa BDP-om i mogućnosti da se pojavite u predstavi Cement Beograd koja je deo našeg festivala?

Milena Zupančič: Jako sam se razveselila kad me je pozvao reditelj Horvat. Ja sam sa njim već radila jednu predstavu i tada smo jako dobro sarađivali. Pitao me je da li bih sa njim radila predstavu u Beogradu. Ja sam pristala, znajući da ćemo se opet dobro slagati. Drugo, što mi je bilo još bitnije, što su ljudi u Beogradskom dramskom, direktor i ostali, bili jako složni oko mog angažmana. Zbog toga sam im zahvalna. Jako je bilo dobro druženje. Ja ne kažem rad nego druženje, jer je zapravo bilo druženje kroz rad. Super smo se razumeli i super radili. Veoma me je razveselilo što se u tom teatru vraća nešto našta smo mi bili navikli, da iz raznih delova tada jedne države i sad ponovo iz novih država svi sarađuju i druže se, ne samo glumci, nego i reditelji, scenografi, kostimografi, što je stvarno prelepo. Zaboravim na sve probleme, da li treba avionom doći ili drukčije, na gužve, da ne govorim da sam ja sve to radila za vreme te korone, uz bezbroj testiranja. Nije bilo, što se tiče tih stvari, baš jednostavno, ali se isplatilo jer smo stvarno jako lepo radili.