Film Kultura

Intervju sa Ratkom Orozovićem

FOTO: Boom93/G.Jovanović
Reditelj proslavljen jugoslovenskim filmom “Vanbračna putovanja” (1988), koji je svoju ogromnu gledanost u decenijama koje su došle samo povećavao, kroz gotovo neprestano emitovanje u programima televizija, uspeo je pre početka rata i raspada zemlje da snimi samo još jedno ostvarenje, “Bračna putovanja” (1991). Ratna zbivanja su ga omela da nastavi svoju sjajno započetu karijeru. Sa Ratkom Orozovićem, na Filmskim susretima u Nišu, razgovarao je Goran Jovanović.

Boom93: Gospodine Orozoviću, značajan trag ste ostavili u onoj kinematografiji velike zemlje, u kojoj se radilo znatno ozbiljnije, profesionalnije i ambicioznije. Šira javnost Vas poznaje po, reklo bi se, kultnom filmu “Vanbračna putovanja“, sa kojim ste i debitovali kada su celovečernja igrana ostvarenja u pitanju. Kakva su vaša sećanja na taj period i to delo?

Ratko Orozović: Čekao sam da dobijem taj film i da prođe scenario, nekako su se sporo tada pare dodeljivale. Dugi niz godina sam čekao na taj svoj debi, možda i 20 godina. A pre toga sam asistirao kod Bulajića, Stipi Deliću na filmu “Sutjeska“, takođe radio i na mnogim serijama. Film “Vanbračna putovanja“ je deo moje životne priče, naročito taj vojnički deo. Imao sam želju da napravim komediju i pokažem šta znači intelektualac u vojsci. Taj moj glavni junak se zove Tugomir Princip (igra ga Vicko Ruić, op.aut.), namerno malo sve to podseća na Gavrila. Ljubiša Samardžić koji u filmu igra kapetana Tadića, kada mu dođe ovaj mladi vojnik u vojsku u Beograd, kaže mu: “Gavrilo, ne dolazi se ovako kasno u vojsku! Vidiš koliko je sati?“ A Tugomir kaže: “Pa, dovezla me tetka“. “Kakva tetka? Nema tu nikakve tetke! Nego da te vratim ja…“. “Nemojte“, moli ga Princip. “Nego, igraš li šah…“, sad već popušta kapetan, i oni to tako reše. To je jedna upečatljiva scena sa početka filma. Sad mi je, međutim, tuga kad prolazim pored beogradske Železničke stanice, od čega je ostalo to što je ostalo, jer moj junak je služio vojsku u Beogradu. Jeste da je u filmu samo ulazna kapija Železničke stanice igrala, a unutra sve što se događalo snimano je u Lukavici i na terenima tadašnje dve kasarne. Vojska mi je tada puno pomogla. Dali su dosta toga, jer je to bila jedna od prvih filmskih komedija iz vojničkog života. Tu je ipak bilo i malo cenzure. Ima jedna scena gde Ljubiša malo sprovodi dril, proverava da li mu je jedan vojnik živ posle saobraćajnog udesa, pa ga šamara po licu, da vidi jel normalan ili lud. Tu scenu su mi izbacili. Bio je tada general Negovanović u toj komisiji koja je pregledavala taj vojni deo, i on je rekao da ovaj ne sme da šamara vojnika. A u ovom studentskom delu, Bata Živojinović igra profesora Gerasima, koji godinama nikako da doktorira, pa sprečava i svog mladog studenta Tugomira Principa da napreduje i dođe u priliku da doktorira. Ta komedija je izuzetno dobro primljena i igrala je vrhunska glumačka ekipa.

Boom93: Upravo smo to želeli da Vas pitamo. Kako ste kao debitant uspeli da dođete do tako poznatih i jakih glumačkih imena? Oni su sami po sebi, uz kvalitetan scenario, na kome su sarađivali Stjepan Zaninović i Milovan Vitezović, i nadahnutu režiju, gotovo unapred garantovali uspeh.

Ratko Orozović: Ja sam im ponudio scenario i prihvatili su i Radoš Bajić, Mladen Nelević, Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović i drugi, jer je to bila prva intelektualna komedija. Bata kaže na početku dok smo razgovarali: “Mogu li ja ovu ulogu izneti?“ A ja mu odgovorim: “Možeš! Meni upravo treba da taj profesor bude malo sirovina“, kažem mu ja.

Boom93: Branka Pujić je tu debitovala kao atraktivna mlada, lepa glumica…

Ratko Orozović: Ona je bila kod reditelja i profesora Mila Đukanovića na klasi. Ja sam došao i izabrao nju. Ona je dobro odigrala ulogu, pa sam je uzeo i za drugi film, “Bračna putovanja“.  A “Vanbračna putovanja“ su doživela neverovatan uspeh. U to vreme su bioskopi još živeli i dobro radili. Film je igrao mesec dana u Sarajevu i tamo imao 120 hiljada gledalaca. Za eks Jugoslaviju dobio sam podatak da ga je videlo milion i 200 hiljada.

Boom93: A sada kada saberemo njegovo prisustvo na novim formatima i na brojnim televizijama gde se učestalo prikazuje, na primer na Klasik TV-u se reprizira, pa i RTS ga često prikazuje, ta brojka je otišla na nekoliko miliona uzimajući u obzir taj široki auditorijum.

Ratko Orozović: Jeste, jer je u pitanju gledljiv film. Gledaju ga naročito oni što su služili u takvoj vojsci i živeli tim vojničkim životom. Neke stvari sam i ja ubacio iz svoje vojne biografije, dosta nekih caka. Istina, ja nisam neki poseban vojnik bio…

Boom93: Ali ste znali sjajno da oslikate tu atmosferu, da donesete taj vojnički duh…

Ratko Orozović: Ja sam praktično vojni rok proveo radeći na filmu “Sutjeska“, gde sam bio asistent režije. Prvo sam odslužio jedan deo u Beogradu u Gardi, a onda sam se vratio na set “Sutjeske“, kada smo nastavili snimanje. U Užičkoj Požegi jedan kapetan je dobio naredbu da me hitno pošalje na Tjentište. Čovek onako začuđen, pita me: “Koji si ti to faktor? Da te pustim i da još moram da ti dam džip…“ Tako su mi dali vojnika da me odveze. Bio je sa mnom i Dragan Kresoja, a bio je tu i Krsta Petanjek koji je radio sa glumcima, takođe i Sveta Pavlović, pomoćnik reditelja. Tomislav Pinter je bio snimatelj.

Boom93: Zaista je respektabilna ekipa bila okupljena na tom spektaklu.

Ratko Orozović: Ričard Barton me je zvao “Pudovkin“, po čuvenom ruskom reditelju. Čitavo vreme snimanja uz Bartona je bila Elizabet Tejlor. Ja sam se šalio sa njom da je ona stalno uz njega jer se plaši da joj neka lepa Jugoslovenka ne preuzme muža. Ima jedna scena u kojoj su Englezi kod Tita. Elizabeta je dovela u Kupare kod Tita u rezidenciju 80 raznih životinja. Bio je jedan mali pas, četvrtaste glave, a on pravo Bartonu u krilo. Tri puta se scena ponavljala. Stipe meni kaže da uradim nešto. “Pa, eto  ja mogu da ga šutnem“, viče Nikola Popović, direktor filma. “Nemoj, otići će i Elizabeta i Barton!“ Ja uspem nekako da ga uhvatim i tu scenu nekako snimimo. A kad smo na Žabljaku snimali, ona u jednom trenutku kaže:“Pudovkin, ja sam žedna, mogu li dobiti vode?“ Ja se dogovorim sa kelnerom koji je nosio leptir mašnu i gura kolica sa pićem i naručim od njega dva deci votke umesto vode.  Ona kako je bila žedna u cugu to popije i meni samo prstom preteći: “Pudovkin, Pudovkin!“. Bilo je bezbroj tih anegdota na snimanju “Sutjeske“.

Boom93: Da kažemo nešto i o nastavku vašeg uspešnog filma, a to su “Bračna putovanja“. On se upravo bio pojavio a onda su usledili ovi tragični događaji jer je bila 1991. godina.

Ratko Orozović: On je prikazan na Filmskim susretima u Nišu te 1991. godine. Krenuo je rat u Hrvatskoj i već Vicko Ruić i svi glumci iz Hrvatske nisu smeli doći. Nije došla ni Sanja Vejnović, ni Vicko Ruić…

Boom93: Tu ste zbivanja pomerili na Igman, gde se radnja dešava.

Ratko Orozović: Da. Priča se dešava i sve je snimljeno u jednom hotelu na Igmanu. Tog hotela više nema. Srušili su ga udruženim snagama.

Boom93: I tu je bilo pravo majstorstvo režirati jednu priču sa više karaktera, gotovo na prostoru “džepne maramice“.

Ratko Orozović: Sve se to uglavnom dešavalo u enterijeru, a nešto i vani. Tu je pridodat još i Boro Stjepanović. Trebalo je da igra i Majkl Daglas, međutim moj producent Mirza Pašić, koji je radio i sa Kusturicom, je upropastio stvar. Zbog Mirze Pašića ja sam izgubio Majkla Daglasa, jer on, Mirza, nije hteo da čeka Majkla Daglasa! Ja sam Majkla Daglasa upoznao u Njujorku, u kafani nekada poznatog pevača Hašima Kučuka Hokija, koji je kasnije poginuo u sabraćajnoj nesreći u Vojvodini. On je imao kafić u centru Njujorka i tamo su dolazile poznate face. Trebalo je da se ostvari ta saradnja i da Daglas dobije prava za Australiju i Ameriku. Ali, Mirza je to onemogućio, bavio se tada filmom Benjamina Filipovća.

Boom93: A posle je došao rat, gde je trebalo najpre sačuvati živu glavu, a kamoli da se nešto snima. A kad ste bili u prilici da nešto stvarate, to se ticalo pisanja, pošto ste sjajan satiričar i aforističar.

Ratko Orozović: Ja sam u ratu ipak snimio nekoliko dokumentaraca, o ljudima koji su živeli u nekoj nuždi, koji čekaju na cisternu sa vodom, da dovezu hleb za komandu. Tu su bile moje dve ćerke, jedna dvanaest godina, druga četiri.

Boom93: Nakon rata i dolaska mira bilo je ipak nekih ambicioznih planova. Čak se govorilo da su Rusi zainteresovani da budu producenti jednog Vašeg filma, a novac je trebalo da stigne čak od Romana Abramoviča?

Ratko Orozović: Trebalo je to da se radi po scenariju jednog ruskog scenariste. To je film o nevesti koja je poginula između dva sela. Dvojica gazda želela su da se njihovi sinovi ožene njome, ali kada ona pogine oni se bore gde će je sahraniti. Priča kao jedna teška ironija. To je trebalo da finansira Roman Abramovič. Ja dolazim u Moskvu da potpišem ugovor, ali njegov Čelzi izgubi utakmicu. Menadžer me pozove i kaže: “Nema sada ništa od posla. Dogovorićemo se naknadno.“ To naknadno nikada nije došlo. Ja  sada nešto vrtim da bih mogao ponovo da nešto uradim sa tim, ali sada je ovo oko Ukrajine, tako da je i sada problem.

Boom93: Za kraj razgovora, recite nam nešto o Festivalu Viva, koji okuplja filmove iz celog sveta, a koji ste Vi osmislili.

Ratko Orozović: Ja sam ranije osnovao Jahorina Festival koji sam vodio osam godina, gore na Palama. U međuvremenu sam prekinuo tu saradnju i osnovao Viva Film Fest, koji bi ove godine trebalo da se održi osmi put po redu. Ove godine je stiglo 1240 filmova iz 110 zemalja sveta: ekologija, religija, turizam i omladinski program. Ali sa tako malim parama je teško za organizaciju. Daje se za neku kosidbu u Krajini 70 hiljada maraka, a za međunarodni festival 4 hiljade. Šta ću ja sa 4 hiljade? Trebalo je festival da bude u septembru, ali pomerićemo ga verovatno za oktobar, da bi došli do para koje nedostaju.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend