Kultura

Izazovi postavljanja Dostojevskog na scenu – intervju sa Milošem Jagodićem

Foto: Boom93
Prekaljeni pozorišni reditelj Miloš Jagodić prvi put radi jednu predstavu u Centru za kulturu u Požarevcu, sa glumcima Pozorišta ‘’Milivoje Živanović’’. Ni manje ni više, u pitanju je pozorišno čitanje ‘’Zločina i kazne’’ F.M. Dostojevskog, a o kreativnim iskušenjima ovakvog izbora, ali i brojnim drugim režijama koje ga vezuju za naš kraj, Jagodić je govorio u emisiji Supermarket kulture autora Gorana Jovanovića.

Boom 93: Dugo, veliko iskustvo stoji iza Vas što se tiče rediteljskog posla. Da podsetimo naš auditorijum šta ste sve radili u našem kraju, pošto ste relativno često prisutni ovde sa pozorišnim predstavama, između ostalog one su i na našim festivalima.

Miloš Jagodić: Sad kad ste rekli reditelj sa iskustvom, zvuči strašno ali je zaista istinito. Upravo vaš kraj  i jeste meni znak i asocijacija na to kako je brzo prošlo i kako sam brzo od klinca, od početnika, stigao do ovoga što ste vi sad rekli, iskusnog reditelja. Zato što sam upravo ovde, u ovom kraju, u Malom Crniću, za FEDRAS, radio svoje prve predstave, a  još sam bio student, 1996, ’97, ’98. godine. Toliko sam se tada radovao, jer, znate kako, kada ste početnik, srećan si gde god da te zovu…

Boom 93: A dolazite u sredinu koja ima ogromnu pozorišnu tradiciju…

Miloš Jagodić: Upravo tako. Ali, to mi je sve upravo vezano i za nekakav novac koji sam zaradio. I to mi je posebno bilo drago. Ja sam tada još bio na roditeljskim jaslama, što bi se reklo, i meni je to mnogo značilo. Sećam se te neke pokojne direktorice Dušanke. Ja kad sam se pojavio kao klinac, ona je već bila gospođa u godinama. Ja sam rekao: ’’Meni samo treba hitno jedan delić para, zato što moram devojku da vodim na more.’’ I meni je to toliko bilo značajno, značajnije od bilo čega (smeh).

Boom 93: Da li se sećate šta ste postavljali tada?

Miloš Jagodić: Sećam se, kako da ne. Tada je veoma bio aktuelan, jer neki ratovi samo što su se završili u bivšoj Jugoslaviji, komad Siniše Kovačevića ’’Janez’’. Tada sam to radio i mi smo jako lepo sarađivali i tako reći orodili, ceo taj ansambl. Bilo je tu i dosta glumaca iz Požarevca. I evo, što mi je posebno drago, jedan od njih, dvadeset i šest godina kasnije, Zoran Živković, je u podeli predstave koju sada radim u Centru za kulturu Požarevac. Izuzetno vredan i iskusan glumac, izuzetan kao čovek.

Boom 93: Vi ste se posle još nekoliko puta vraćali u Crniće, zar ne?

Miloš Jagodić: Radio sam odmah posle toga, 1997. godine, ’’Banović Strahinju’’. Tada sam ja imao nekakav klinački pokušaj da to bude strašno aktuelno i to sam pravio u savremenim kostimima. Ne znam da li je to bilo dobro, ali mi sa tada učinilo strahovito važno. Bilo je to vreme vlasti Slobodana Miloševića i njegove supruge Mire. Čak je vezano i za ovaj kraj, jer su oni odavde. U ’’Banović Strahinji ’’ ima to stalno da Jug Bogdan odlazi da se savetuje sa majkom. Taj lik ne postoji na sceni, ali oni se stalno savetuju sa majkom. To je bila sjajna asocijacija kako Sloba ide da se sa Mirom konsultuje. Možda sam tada i previše bukvalan bio.

Boom 93: Možda su te godine i zahtevale tako rigidne i subverzivne odgovore sa scene?

Miloš Jagodić: Možda sada, sa ovim iskustvom i ovim znanjem, ne bih bio tako direktan. Naravno, ne  zbog posledica, jer nisam imao nikakvih problema tada zbog toga. I dalje bih bio oštar, ali bih drugačije to uobličio. Meni je to draga predstava, ali bilo je dosta polemika da li treba tako ili ne treba. A onda sam naredne godine radio jedan od meni najomiljenijih komada Vide Ognjenović, koji je radila po Andrićevoj ’’Nemirnoj godini’’, a zove se ’’Devojka modre kose’’. Ta predstava je bila umnogome naslonjena na Andrića, ali je i Vida svojim sjajnim spisateljskim darom to dramaturški debelo razradila. To su te tri predstave kojima sam ja zapravo došao u ovaj kraj i dosta ljudi ovde upoznao. Sa mnogima sam se iz Požarevca čak i družio ali nikada nisam imao priliku da tu i radim. U Petrovcu na Mlavi, koji je trideset kilometara odavde, sam mnogo radio i ja ga zovem svojim matičnim pozorištem. Tu svake godine ili skoro svake radim i družim se sa ljudima. Dvanaest puta sam tamo radio.

Boom 93: Požarevac ima bar dva festivala koja su predstavljala u selekcijama i dobar deo Vašeg opusa.

Miloš Jagodić: Da, to je što se tiče radova u amaterskim pozorištima. Ali, zašto mi je Požarevac posebno drag i sama kuća Centar za kulturu? Ne mogu da se baš setim, ali mislim da je bila 2009. godina, kada je na festivalu sa profesionalnim predstavama, Glumačke svečanosti ’’Milivoje Živanović’’, pobedila moja glumica, glumica iz predstave koju sam ja režirao, Gordana Đurđević Dimić, za ulogu u komadu ’’Draga Jelena Sergejevna’’ Subotičkog Narodnog Pozorišta. Ona je novosadska glumica, možda jedna od najboljih srpskih glumica, koja nema taj oreol popularnosti koje mnoge glumice imaju, ali je u pitanju neverovatna glumica. Meni se posrećilo da ona iz Novog Sada gostuje u Subotici, onda da je Subotičko Narodno Pozorište plati i td. Onda smo došli na ovaj festival i ona je dobila glavnu nagradu. Tako da mi je Centar za kulturu kao kuća posebno draga, ali nekako nije bilo prilike da ovde i nešto režiram. Čak je jednom prilikom davno bila ideja da se okupe svi aktivni glumci koji su poreklom iz Požarevca ili negde iz ovog kraja. Ne mogu da se setim šta je trebalo da postavimo… Uglavnom, trebalo je da to sve budu profesionalni glumci. I opet jedna lepa podudarnost, tada je jedini glumac koji je studirao ili je tek završio bio Slobodan Boba Stepić, a koji igra sada i u novoj predstavi. Trebalo je da budu Lepomir Ivković, Anđelka Stević, sada Prpić, kada je bila još daleko od ove popularnosti koju sada ima, Vesna Stanković, koja nije baš iz Požarevca, ali u blizini je, Zoran Pajić koji je tada još bio mlad glumac, a sada je jako popularan zbog serija, Tijana Višković. Možda sam nekog i propustio. Međutim, a to mi je mnogo žao, nije se realizovalo.

Boom 93: I kako je konačno stiglo do ove saradnje i do toga da na sceni Centra za kulturu u Požarevcu, ipak pripremate nešto zaista izuzetno, a to je pozorišna adaptacija ’’Zločina i kazne’’ Fjodora Mihajloviča Dostojevskog?

Miloš Jagodić: Ne postoji veći prozni pisac od Dostojevskog. Nije ovo sada prvi put, rađene su dramatizacije njegovih romana u raznim pozorištima. Prvi put je da neko amatersko pozorište to radi. Kako mi je rekla direktorica Centra za kulturu, Galina, kad je razgovarala sa kolegama iz drugih pozorišta, svi su rekli: ’’Au, bravo! Ala ste se usudili, svaka vam čast!’’.

Boom 93. To je i naša prva pomisao.

Miloš Jagodić: Ja nekako nisam to tako doživljavao, dok mi ljudi nisu to rekli. Pre svega, to je moj najomiljeniji roman. Njega sam kao klinac pročitao za dve noći, što je verovatno i odlika klinaca kad čitaju ’’Zločin i kaznu’’. Upravo to je jedna vrlo zanimljiva situacija. Tada kad sam ga pročitao, pitao sam se ljudi moji da li je moguće da je ovo neko napisao, jer sam bio raspamećen od oduševljenja. Dobre romane treba uvek čitati u različitim životnim dobima. Kad sam ga pročitao desetak godina nakon toga, nisam više imao to oduševljenje, ali sam i dalje mislio da je to sjajno. Kad smo se dogovorili da to radimo, ja sam ga sada pročitao još dvaput. I sada sam toliko srećan što ću taj roman raditi u pozorištu, ali nije više bilo tog oduševljenja, klinačkog, koje sam svojevremeno imao. Setio sam se onda jedne rečenice koju je davno govorio jedan od mojih profesora i starih reditelja, Miroslav Belović, koji je radio jednu dramatizaciju ’’Zločina i kazne’’ šezdesetih godina prošlog veka. On je rekao: ’’Dostojevskog treba čitati kad si jako mlad, kad imaš osamnaest godina, a Tolstoja treba čitati kad imaš pedeset!’’ Ja to tada nisam razumeo, ali izgleda da je on u pravu. Jer, kad imaš osamnaest godina, svi smo Raskoljnikovi sa osamnaest godina, svi bi da menjamo svet, da budemo buntovni, da vladamo svetom, pred nama je nekakva karijera koju mi zamišljamo kakva će biti. A onda te život posle ugruva mnogo. I posle sa pedeset, kad si debelo ugruvan, i kad već shvataš kako svet funkcioniše, ti si onda mnogo bliži filozofiji ove babe zelenašice koju je on ubio, konformista, i, ko veliš, nije loše biti baba zelenašica, taložiš malo para i za ovo malo što ti je preostalo, da mirno proživiš (smeh). A kad si klinac onda si sav – Raskoljnikov! I to je ono što je uzbudljivo sada meni u ovom trenutku jer su tu prisutna ta dva principa, ali ih nekako osećam i u sebi. Sada, u ovim godinama, razumem i ovu drugu stranu. Razumem i to da je Raskoljnikov možda stvarno terorista koga ne treba puštati među ljude. S druge strane, naravno, Dostojevski ne bi bio tako veliki… Ja se nadam da će ovaj komad barem delić te veličine i filozofije da dostigne i pokaže da Raskoljnikov nije običan ubica. Raskoljnikov nije sitni džeparoš i pljačkaš, on je čovek sa velikom idejom i koji zaista želi da promeni svet. I ja to znam sada sa pedeset, da treba menjati svet, da uvek treba novu reč reći. Nadam se da ćemo biti dostojni te veličine, da se malo dotaknemo i te velike filozofije, a opet da to bude na jedan uzbudljiv pozorišni način, da to ne bude komad ’’pričam ti priču’’, da ne bude izgovaranje nekakvih velikih rečenica, nego da probamo da ih stavimo u kontekst života. U kontekst strasti, u kontekst toga da se ljudi bore za svoju ideju i da se strasno bore za ono što žele. Nadam se da će na taj način to biti i pozorišno uzbudljivo, a ne samo da se čuje neka velika rečenica ili neka velika misao Dostojevskog.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend