Jovana Dišić: Jedini način da se iz vakuuma izbavimo je da uvek imamo nešto ka čemu težimo

Književno veče otvorila je direktorka biblioteke Vera Zarić Mitrović. Sa autorkom je o romanu govorila urednica Marija Radić.

Povodom objavljivanja „Vakuuma“, Radićeva je istakla kako u moru rukopisa koje svakodnevno dobija sve ređe nailazi na one koji nisu literarni eksperiment, već prava priča koja će biti interesantna čitaocu. Posle mnogo vremena, u romanu Dišićeve našla je baš to – priču vrednu pričanja.

Autorka romana je komentarišući samu ideju da napiše roman rekla kako je inače u svom stvaralaštvu naviknuta na kratke forme, te kako se tokom pisanja romana bojala da na kraju Vakuum ni neće biti roman. Kako je za Boom93 rekla: „Za dete je potrebno devet meseci da se rodi, a za roman mnogo duže.“ Pisanje romana trajalo je 5 godina, tokom kojih je Dišićeva pravila pauze, odustajala, vraćala mu se, a kada je shvatila da je vreme da on ugleda svetlost dana prvo ga je dala svojoj prijateljici na čitanje i od nje dobila ohrabrenje da roman pošalje izdavaču. Nakon toga, stvari su krenule svojim tokom, a izdavačka kuća Vulkan je roman objavila ove godine.

Govoreči o samom naslovu romana, autorka je objasnila da je on višestruk. U fizici definisan kao stanje bez zvuka i vazduha, ali sa mogućnošću prolaska svetlosti kroz njega, a u životu svakodnevnog čoveka kao osećaj ostajanja bez vazduha u grudima, kao da nas nešto pritiska i muči.

„Pomislili bsmo kako se u stanju vakuuma nađu samo oni čiji životi nisu idealni i savršeni, ali iznenadili biste se kako i oni čiji su životi kreirani baš po njihovoj meri mogu doći u stanje vakuuma, jer čovek je promenljivo biće, a život neprestana promena i jedini način da se iz vakuuma izbavimo je da uvek imamo nešto ka čemu težimo“, rekla je Dišićeva.

Glavna protagonistkinja Ana sve vreme pokušava da pronađe ono ka čemu teži ne bi li se izbavila iz vakuuma, a mozaično konstruisani likovi koji je inspirišu, delimično oslikani osobinama stvarnih likova iz života autorke pomažu joj na tom putu.

Ana, Džoni i Ognjeka povešće vas na putovanje koje će vas ponekada rastužiti, ponekad nasmejati do suza, ali bar na trenutak zalečiti dušu.

Kako je za Boom93 rekla, najveću zahvalnost duguje svojim kolegama u biblioteci u Kučevu koji su je razumeli tokom ovog stvaralačkog procesa, svom suprugu i svojoj urednici.