Malo mesto vitalnog pozorišta i festivala – intervju sa Natašom Rokvić

Boom 93: Možemo li da ljudima koji ne znaju istorijat ovog Pozorišta damo neke naznake, a nakon toga da se približimo ovom vremenu koje je bogato nagradama i priznanjima, kao i  brojnim aktivnostima od kada ste Vi na čelu Udruženja građana “Kastelum“?

Nataša Rokvić: Pozorište “Kastelum“ funkcioniše kao Udruženje građana još od 2002. godine. Ja sam u Pozorištu osam godina, a vodim ga u poslednje četiri godine. Funkcionišemo lepo, ali, nažalost, imali smo ovaj period, od prethodnih godinu i po ili dve, jedne pauze koja je zadesila sva pozorišta pa i naše. Nadam se da je sa tim gotovo i da ćemo se ponovo vratiti onom kontinuitetu koji smo imali. Što se tiče trenutnih aktivnosti, Pozorište  “Kastelum“ sprema novu predstavu pod nazivom “Ljubav“, po tekstu Marija Šizgala, a u režiji Fuada Tabučića. Premijeru očekujemo u toku ovog meseca. U decembru smo imali Festival ’’Viminacium lumen meum’’, dvanaesti po redu. Naravno, prošle godine je preskočen iz poznatih razloga. Nadamo se da će sada i to ići ponovo redovno, onako kako treba. Za april mesec pripremamo Festival koji nosi ime Željka Karana, jednog od osnivača Pozorišta ’’Kastelum’’.

Boom 93: Željko Karan je bio i cenjen, odličan dramski pisac, koji je višestruko nagrađivan.

Nataša Rokvić: Tako je. Dobitnik je više značajnih nagrada. Trudimo se kroz ovaj festival da njegovo ime i dalje živi.

Boom 93: Koliko je teško u jednoj maloj sredini održavati dva pozorišna festivala, a da oni budu i relevantni i da imaju odjek među amaterskim pozorištima u Srbiji, kao i kod publike?

Nataša Rokvić: Jeste teško, ali je i izvodljivo. Uz dobru volju i angažovanje svih članova, apsolutno je izvodljivo. Imamo sreću da nam ljudi iz drugih pozorišta rado dolaze. Rado gostuju na našim festivalima. Tako da ipak to lepo funkcioniše.

Boom 93: Jako lepu saradnju ste ostvarili upravo kroz ta međusobna gostovanja, druženja, posete kada su premijere u pitanju. Pretpostavljamo da su druženja prisutna i van samih festivala?

Nataša Rokvić: Naravno, naravno. To su divna prijateljstva koja nastanu jer nas okuplja pozorište, a nastavljaju se svakako i van festivala. Mi gostujemo jedni kod drugih a u kontaktu smo i inače, jer to su ljudi. Jestu to pozorišta, ali ta pozorišta čine ljudi i tu se ostvaruju neke jako lepe veze među ljudima, jako lepi odnosi koji se nekako prošire i van pozorišta.

Boom 93: Pomenuli ste saradnju sa Fuadom Tabučićem. Ona je očigledno toliko dobra i plodonosna, i donela je mnogo toga pozitivnog Pozorištu ’’Kastelum’’. Šta je to što vas u samom ansamblu pleni što se tiče nekih rediteljskih postavki, ideja, odnosa prema glumcima kada je reč o Fuadu Tabučiću?

Nataša Rokvić: To se nekako desilo spontano. Fuad je prvi put kod nas režirao ’’Hadersfild’’. Posle toga došla je ’’Pokondirena tikva’’. Tu smo se nekako vezali za Fuada za sva vremena (smeh). Nekako on odgovara nama a izgleda da i mi odgovaramo njemu. Dobro smo se upoznali, a on već nekako tačno zna šta od nas može da očekuje, šta kome može da poveri. Nama se dopada njegov način rada, njegov svojevrsni pedagoški odnos prema glumcima. On se prvenstveno trudi da glumce nauči.

Boom 93: Vaše pozorište je skrenulo naročitu pažnju i stručnjaka i publike širom naše lepe zemlje predstavom ’’Karolina Nojber’’, po tekstu Nebojše Romčevića, a u režiji Fuada Tabučića. Stručnjaci i publika su se složili da je to sjajan umetnički iskorak i visok domet. Kako je došlo do toga da postavite na scenu taj komad? Takođe, možete li nam pomenuti festivale na kojima ste bili sa ovom predstavom i nagrade koje ste dobili?

Nataša Rokvić: Na ideju da se radi ’’Karolina Nojber“ došao je upravo Fuad. Procenio je, verovatno, da smo u tom trenutku dovoljno sazreli za tako nešto. Ispostavilo se da je bio u pravu. Stvarno je ta predstava naišla na odličan odziv kod publike i na jako dobre kritike. Što se nagrada tiče, stvarno ih je bilo dosta.  Međunarodni festival “Takovske cveti“ u Gornjem Milanovcu, nagrada stručnog žirija i nagrada publike za najbolju predstavu, nagrada za najbolju glumicu i najboljeg glumca festivala, zatim Bogatić, “Martinovi dani“, najbolja glumica festivala i najbolja mlada glumica festivala, na FEDRAS-u laureat za najbolje glumačko ostvarenje festivala, druga nagrada za celokupnu predstavu, na MAPS-u u Despotovcu sve nagrade koje su deljene na festivalu, u Leskovcu, na FAPOR-u, najbolja glumica festivala i druga nagrada za režiju i ima toga još…

Boom 93: Predstava je još uvek funkcionalna, što je takođe važno, jer je dobro da već kad ima kvalitet ima i dug vek.

Nataša Rokvić: Tako je. Svi ćemo se potruditi da je igramo koliko god se traži, jer je prvenstveno volimo.

Boom 93: Obnavlja li se Pozorište “Kastelum“, ima li nekih novih nada?

Nataša Rokvić: Imamo i starije i mlađe glumce, kao i tu neku srednju generaciju, ali generalno imam utisak da se mlađi ljudi sve manje interesuju za pozorište, bar amatersko. Mislim da ljudi imaju sve manje vremena i volje za nešto što ne donosi novac. To je postala jedna bolest društva generalno i o tome možemo da pričamo iz mnogo uglova i da nađemo uzročno-posledične veze.

Boom 93: Igrate i kada su neke svečane, posebne prilike. Naročito predstave za decu kada su novogodišnji praznici.

Nataša Rokvić: Svakog decembra pripremimo po jednu dečiju novogodišnju predstavu. To je postalo već nekako tradicionalno. Smatramo da je i to lepo.

Boom 93: U maloj sredini kakva je Kostolac, kakav je odziv pubike na ta dva festivala ili kad izađete sa nekom premijerom?

Nataša Rokvić: To je odlično. Bar ovih poslednjih godina tu nemamo problema. Navikli smo već našu publiku na to, na neki način je i formirali. I ona redovno dolazi u pozorište. Koliko god da je grad mali, tih ljudi ima dovoljno da se napuni sala, tako da su festivali veoma posećeni a takođe i naše premijere.

Boom 93: Ono što je takođe zanimljivo je neka vrsta glumačkih transfera. To govori o nekom novom, nerivalskom duhu, a sve za ljubav scene, za ljubav pozorišta, za ljubav tog druženja među amaterima. Vama dolaze glumci iz Požarevca, Malog Crnića i td., ali i neki vaši glumci deo su predstava drugih pozorišta.

Nataša Rokvić: Jeste. Ja mislim da je to jako lepo. To je korak napred što se pozorišta i kolegijalnosti tiče.  Upravo pozorište ima jednu sasvim drugu misiju, nikako rivalstvo. Ja sam rado prihvatala da igram u Požarevcu, u Pozorištu ’’Milivoje Živanović’’, kao i neki drugi glumci u nekim drugim pozorištima, a ja takođe rado pozivam glumce iz požarevačkog, crnićkog  i drugih pozorišta da igraju u našim predstavama.