Miodrag Kovačević: Kroz svoju multimedijalnu umetnost želim da se izborim za pravedni tretman Milene Pavlović Barili (VIDEO)

Ime „Milena” čuo je još u ranom detinjstvu, kada su mladoj slikarki iz njegovog okruženja govorili da je „nova Milena”. Prvi ozbiljniji susret sa Milenom Pavlović Barili desio se kada je, kako kaže, imao 10 godina i kada je u njegove ruke dospela obnovljena Protićeva biografija o Mileni. Slike i poezija koje je u njoj video oduševili su ga.

„Kako su godine prolazile, ja sam sve češće dolazio na neki način u susret sa Milenom. Mislim da je ključno bilo to kada sam prvi put došao ovde u galeriju, sa svojih 12 godina. Doživeo sam jednu veliku fascinaciju, jedan preokret u sebi, jer sam shvatio da se, u stvari, sve ono što vidim na mnogim njenim slikama poklapa sa estetikom mojih snova, i to me je duboko dirnulo i počelo da stvara jednu duboku, unutrašnju, intimnu potrebu da ja otkrivam dalje Milenin svet”, rekao je Kovačević.

Ozbiljnije istraživanje Milene započeo je 2008. godine, kada je odlučio da kupi sve knjige koje postoje o Mileni, nekoliko meseci pre stogodišnjice Mileninog rođenja, koja je bilo 2009. godine.

„Sve to istraživanje koje traje celog mog dotadašnjeg života stvorilo je tu duboku potrebu u meni da se Milenom bavim, kako kroz istraživački rad, da dalje otkrivam njen svet, jer je on pun rupa i nedostaje mnogo fragmenata, tako i kroz umetnost – kako ja kao umetnik mogu da stvorim, inspirisan Mileninim delom, neku komunikaciju između njenog i mog dela”, istakao je Kovačević.

Svojim istraživanjima Kovačević je značajno osvetlio Milenin američki period. U intervjuu za Boom 93 objasnio je zašto je taj period za nju važan.

„Prvo, tu je Milena doživela jedno potpuno osamostaljenje, duhovno i fizičko, jer je bila daleko od roditelja i nije više postojala ta blaga dobronamerna kontrola njene majke. Milena je počela da sazreva i postaje samostalna žena. S druge strane, sve vreme je vredno radila sama. Otkrića do kojih sam ja došao, a nalaze se u mojoj knjizi ’Otkrivanje Milene – Novi fragmenti o Mileni Pavlović Barili’, govore o tome da je tamo postigla veliki uspeh, za koji se ovde nije toliko znalo, ali je prerano otišla. Taj uspeh nije mogao da se nastavi. I prebrzo je zaboravljena zato što, iako je imala brojne prijatelje, pa čak i supruga, nešto se desilo. Desilo se nešto što mi ne razumemo, nešto metafizički što nije dalo da ona tamo traje, iako je bila prisutna, izlagala, imala samostalne izložbe u čuvenim galerijama, u kojima su izlagali svi tadašnji veliki umetnici – i Dali, i Pikaso, i Maks Ernst itd.”, objašnjava Kovačević.

Istraživanje američkog perioda počelo je 2011. godine. Kako kaže, zahvaljujući otvorenosti američkih arhiva i svog dara za istraživanje, dolazio je do „mnogih kockica koje su se godinama sklapale”, te je tako putem umrlice Margaret Malori tako došao i do dece Barbare Malori, sa kojima je putem društvenih mreža stupio u kontakt i saznao da je njihova majka Barbara još uvek živa. Sa ovom porodicom Kovačević je ostvario izuzetno značajnu saradnju.

„Što se tiče Barbare Malori, to je model sa jednog Mileninog portreta, koji je radila 1942. godine, i to je bila rođena sestra jedne od Mileninih prvih američkih prijateljica i mecena, Margaret Malori, koja se izuzetno razumela u umetnost i podržavala umetnike. Milena je spremala samostalnu izložbu 1943, i Margaret joj je predložila da uradi portret njene sestre”, rekao je Kovačević.

Barbara Malori Hetvej u posebnom pismu 2015. godine poslala mu je svedočanstvo o tome kako je ona upoznala Milenu, kao i fotografiju svog portreta, koji je, prema njegovim rečima, do tada bio poznat samo u crno-beloj varijanti. Takođe, obećali su mu da će pokušati da stupe u kontakt sa nekim drugim porodicama gde je Milena radila portrete i tako mu pomognu.

„Onda se 2017. godine javio njen sin Pit Hetvej, koji je rekao da je Barbara odlučila da poklone jedinu reprodukciju slike, koji je na najkvalitetnijem kanvasu koji postoji, u svom punom koloritu, u punoj veličini. Ja sam bio van sebe, oduševljen. Oni su to poslali, i onda sam ja to počeo da predstavljam ovde u Srbiji. Tu saradnju bih okarakterisao kao čin velike ljudskosti i međusobnog razumevanja. Mi se nismo poznavali lično. Oni su meni verovali na reč i shvatili su kroz mejlove u kojima sam pisao šta ja radim, zašto je važno da ta slika ugleda ovde svetlost dana u svojoj punoj lepoti, tako da sam zaista presrećan zbog te saradnje”, istakao je Kovačević.

Otkrića o Mileninom životu i radu predstavio je u svojoj knjizi „Otkrivanje Milene – Novi fragmenti o Mileni Pavlović Barili”, koju je objavio 2020. godine. Jedna od brojnih zanimljivih činjenica o kojima govori u knjizi jeste i „susret” Milene i Fride Kalo.

„U suštini, kako sam i napisao u knjizi, nije se desio pravi susret. Desio se susret njihove dve slike na jednoj vrlo važnoj izložbi, prilično radikalnoj i prvoj takvoj. To je ’Izložba 31 žene’, koju je čuvena kolekcionarka i ljubiteljka umetnosti Pegi Gugenhajm, koja je tada imala novu galeriju u Njujorku organizovala, gde je želela da publici predstavi žene umetnice, žene slikarke u jednom drugom svetlu – da su one podjednako ravnopravne svojom umetnošću, umećem i veštinom sa muškarcima, da se one ne bave samo dekorativnim slikarstvom, već da postoje ozbiljne umetnice koje se bave nadrealizmom. Od te 31 umetnice Milena i Frida su bile odabrane. Milenina slika koja je bila tada izložena zove se ’Insomnia (Nesanica)’. Ne znamo gde je ta slika. Tragam za njom, ali ne mogu da joj uđem u trag. Nije u kolekciji Gugenhajm, koja se nalazi u Veneciji. Slika Fride Kalo koja je bila predstavljena jeste čuveni njen autoportret sa odsečenom kosom”, objašnjava Kovačević.

On ističe da je, za razliku od Milene, Frida Kalo uz sebe imala podršku jednog od najvećih svetskih slikara tada – svog supruga, Dijega Riveru.

„Utoliko je Milenin uspeh mnogo značajniji i veći od Fridinog, jer je ona sve sama postigla. Zamislite da žena u to vreme, prvo putuje sama, a onda i sve sama postigne i doživi veliki uspeh. To je zaista nešto što mi ovde treba da cenimo i na neki način da slavimo – tu Mileninu hrabru odlučnost, volju i doslednost da po svaku cenu njena umetnost ugleda svetlost dana gde god da je”, smatra Kovačević.

Milena Pavlović Barili poznata je kao slikarka. Ono što je ostalo zanemareno je njena poezija, koju ovaj multimedijalni umetnik od zaborava čuva stvaranjem muzike po tekstu njenih pesama, kao i putem performansa.

„Milenina poezija je veliko bogatstvo. Da krenemo od prve činjenice, a to je da je ona pisala na italijanskom, španskom, francuskom, srpskom. To je ono što je pronađeno. Ona je govorila još i nemački i engleski. To je univerzalna poezija i univerzalno pismo s jedne strane. S druge strane, to je vrlo intimno pismo, vrlo intimna priča, ali je vanvremenska. To je ono što daje visok kvalitet toj poeziji. Svako može u toj poeziji da pronađe bar tračak sebe ili onog što ga muči. Mene je ta poezija potpuno ispunila celog. Imao sam potrebu da, kao neko ko se bavi muzikom i kantautorstvom, predstavim tu poeziju na malo prijemčiviji način, a to je – da napravim muziku i da je otpevam. Prva takva pesma ’Sagorećemo mesec’ jeste i naslovna numera prvog i jedinog dokumentarno-igranog filma o Mileni autorke Čarne Radojičić iz 2012. godine”, naveo je Kovačević.

Kako dalje objašnjava, Milenina poezija i slikarstvo se dopunjuju u potpunosti i čine jednu veliku celinu kroz koju svako ko želi da se bavi Milenom mnogo bolje može da razume njnz umetnost i uopšte nju kao ličnost.

U spotovima pesama koje je radio po Mileninom tekstu pojavljuju se sledeće poruke: „Stop killing artists”, „Where is the artist?”, „Gde je Milena?”. Za Boom 93 objašnjava na šta njima želi da skrene pažnju.

Istakao je da, govoreći na globalnom nivou, živimo u društvu koje ne mari mnogo za umetnost i da je tako bilo gotovo oduvek.

„Mi istinski umetnici se borimo. Zato ja želim te poruke da približim ljudima, da shvate da smo mi deo društva, da onime što radimo mi ovo društvo oplemenjujemo, i da nam je potrebna podrška, da nam je potrebna i kritika, ali mi smo tu. Mi nismo u nekom nevidljivom ćošku, mi smo ravnopravni deo društva koji se bavi time čime se bavi. Zato je ta borba za pravedni tretman Milene Pavlović Barili u našoj kulturi, ali ne samo našoj nego i evropskoj, svetskoj. Jer gde je Milena u velikim istorijama umetnosti? Nema je nigde. Mi koji se bavimo Milenom moramo da se skupimo i borimo za to da dokažemo da ona mora da bude u tim istorijama umetnosti, da o njoj mora da se uči. Njene slike moraju da putuju svetom mnogo brže nego sada. Postoji sada mnogo digitalnih načina. Kroz svoju multimedijalnu umetnost želim da se izborim za pravedni tretman Milene”, kaže Kovačević.

Milenin lik i delo Miodrag Kovačević publici približava putem performansa. Takođe, stvara i performanse koji se ne tiču Milene.

„To se desilo vrlo spontano u Italiji, jula 2010. godine. Došao sam sa projektom ’Susretanje svetlosti – otkrivanje Milene Pavlović Barili u italijanskom kontekstu i potekstu’. Prva ideja mi je bila da odštampam neke Milenine produkcije koje se jasno oslanjaju na italijansku kulturnu istoriju, posebno umetničku, likovnu i da napravim takvu instalaciju sa stativom za kameru i da instalaciju sa tim reprodukcijama pronosim kroz sve lokacije u tih nekoliko gradova u kojima sam bio – Vićenci, Veneciji, posebno Parmi, koji je grad Balirijevih, Firenci itd. Pokušao sam da predstavim, fotografišem i snimim tu instalaciju na tim autentičnim italijanskim lokacijama, trgovima, katedralama, svemu onome što može da se nađe kao drugi plan na mnogim Mileninim slikama, i da pokažem tu njenu posebnu percepciju Italije, koju je ona nama donosila. Tu je utkana i ljubav prema italijanskoj kulturi. Tada sam shvatio da je to u stvari performans”, naveo je Kovačević.

Performansi koje izvodi su multimedijalni. Kako je rekao za Boom 93, prvi razlog za to što se odlučio da sve ono što je otkrio o Mileni predstavi putem performansa je to što kao umetnička forma performans pruža najveće prostore umetničke slobode i dopušta da se različite umetničke kategorije spoje u jedno delo. Drugi razlog je to što je performans umetnost koja se stvara pred očima publike.

„Iako, naravno, umetnik napravi koncept performansa, napravi neke tačke, šta će se desiti između tih tačaka – to znamo tek kada performans počne. U tome je njegova lepota, u toj vrsti neizvesnosti – kako će se performans završiti. To mu daje veliku širinu, prijemčivost i lepotu”, rekao je Kovačević.

Prema njegovim rečima, u performansima on se ne bavi telom kao centrom, već je romantičarskog duha.

„Moj performans je poetsko-dokumentarni performans, gde želim da predstavim metafiziku emocija kroz poeziju, kroz muziku, kroz video, natpis, kroz kostim i kroz interakciju s publikom. Zato moji performansi dodirnu ljude baš emotivno”, kaže Kovačević.

Iako u njegovim performansima nema nužno kategorije šoka, to je i dalje performans. Kako kaže, ljudi često smatraju da je performans samo nešto što šokira, ali i emocija koju iznese može šokirati publiku. Performans se može izvoditi na različite načine i, kao i u drugim vrstama umetnosti, postoje različiti žanrovi.

„Ja mislim, bar mi tako kažu i stručnjaci i oni koji prate, da sam ja napravio novi žanr performansa, i na to sam stvarno ponosan i zahvalan Mileni kao inspiraciji”, naveo je Kovačević.

U Italiji je performanse izveo u više od 30 gradova, a najvažniji je Parma, grad Barilijevih. U toj zemlji je, prema njegovim rečima, osećao snažno Milenino prisustvo. Boraveći tamo, uviđao je koliko su italijanski renesansni umetnici, ali i italijanski nadrealisti i futuristi uticali na Milenino delo. Kao jednu od veza između njega i Milene vidi to što je Milenin otac bio Italijan, a i njegova majka je dugo godina živela u toj zemlji, te je Italija postala njegov drugi dom.

U spotovima pesama, performansima, kao i u predstavi „San o Mileni”, koja je nedavno prikazana kao revijalna predstava na petom Viminacijum festu, pojavljuju se ljubičasta boja i maske. Pitali smo Kovačevića u čemu je njihova simbolika.

„Odgovor za ljubičastu boju nalazi se u Galeriji, gde se nalazi jedina preostala Milenina haljina, koju je ona nosila i koju je najverovatnije šila. Ja sam tu haljinu video na velikoj izložbi povodom stogodišnjice rođenja Milene u Galeriji SANU. Pošto je to jedina stvar koja je ostala od nje, koju je ona nosila u trenucima tuge i radosti, shvatio sam to kao neku našu sponu. S druge strane, ljubičasta boja predstavlja mudrost, visoko duhovno ostvarenje, harmoniju, ali i vezu sa onostranim”, objašnjava Kovačević.

Kako dalje objašnjava, kada su u pitanju maske, njih je pronašao na Mileninim slikama i predstavljaju njeno poigravanje sa identitetom, a, imajući u vidu Venecijanski karneval, one pokazuju i njenu privrženost Italiji. Takođe, prema verovanju starih naroda, stavljanjem maske, čovek se povezuje sa onostranim. Dve najvažnije maske su Arlekino i Pjero.

„Arlekino se pojavljuje na nekim slikama, Pjero samo na jednoj. Oni potiču iz komedije del arte, što je opet povezano sa Italijom. U svom nekom poetskom i ličnom istraživanju Milene i u vezi sa Arlekinom i Pjeroom, ja sam njih smestio u unutrašnjost Mileninog meseca. Mesec je vrlo važan simbol za Mileninu umetnost. Čak volim da kažem da je mesec Milena, Milena je mesec. To često govorim u svojoj poeziji posvećenoj Mileni i u tekstovima. A pošto je Milena satkana od mnogih dvojnosti, krenuvši od dvojnog porekla, pa dalje i bila rastrzana zbog toga na dve strane, eto tu si i Arlekino i Pjero, koji su po karakterizaciji iz komedije del arte dva različita lika, ali su bili najbolji prijatelji. Za mene su oni ta unutrašnja dihotomija Mileninog meseca – te dve maske koje dobijaju svoje telo i svoje osobine, a to su Milenin alter ego i to su Milenina nerođena deca. Tako ih ja doživljavam. Pretprošle godine na festivalu Bitef imao sam performans posvećen Mileni i njenoj povezanosti sa Arlekinom i Pjeroom”, naveo je Kovačević.

Jedan od vidova umetnosti kojima se Kovačević bavi jeste i poezija, koju piše od 1. razreda osnovne škole. Pre dve godine završio je svoju zbirku pesama, kojoj treba da da vizuelni identitet kroz ilustracije i kolaže.

„To će na neki način biti retrospektiva moje poezije. Motivi su lični. Uvek su lični motivi. Ali jezik kojim pišem je dovoljno univerzalan da i drugi mogu da se poistovete sa mnogim pesmama. Uvek inspiraciju nalazim iz svog ličnog života. Postoji poneka angažovana pesma sigurno, ali to je mali broj. Zbirka je u planu, kada će se desiti – ne znam. To je jedna zbirka. Druga zbirka je poezija koju sam posvetio Mileni. Na neki način mi je važnije da ta zbirka izađe prva. Videćemo, kad Milena kaže, to će se desiti”, kaže Kovačević.

Od 1996. godine Kovačević frontmen je akustičarskog dua theINVISIBLES. Drugi član je Kostandin Dimitrijević. Bend je nastao tokom njihovih gimnazijskih dana. Prvo su izvodili obrade pesama, a zatim i autorske pesme rađene po poeziji Miodraga Kovačevića. Od 2011. godine, kada su snimili „Sagorećemo mesec”, naslovnu numeru za film „Milena”, počeli su da nastupaju po Beogradu.

„Reperotar je vrlo zanimljiv. To je jedno muzičko putovanje kroz različite jezike, različite epohe, jer ja pevam na italijanskom, francuskom, španskom, portugalskom, engleskom, slovenačkom. Konceptualno je to sve napravljeno, jer ja sam multimedijalni umetnik, i ne mogu da izbegnem koncept. Međutim, koncept je dobar zato što onda publiku umeš lepo da vodiš. Naravno, to ne znači da publika ne ustane i da igra i da se veseli. Ima tu raznih pesama. Najrađe pevam meksičke i italijanske, neke domaće, posebno starije šlagere Dedićeve itd. i radimo autorsku muziku”, rekao je Kovačević.

Izdavanje albuma, kako kaže, odlagali su nekoliko puta, a trenutno imaju 4 singla – tri pesme rađene po tekstu Milenine poezije i jedan singl rađen za inostrano tržište „It’s over”.

Jedna od tih pesama je „Ciao, amore, ciao” italijanskog kantautora Luiđija Tenka, za čije izvođenje je bend theINVISIBLES dobio međunarodnu nagradu u Italiji.

„U njegovom rodnom gradu postoji festival koji slavi njegovu muziku. Pošto je pesma vrlo poznata, organizatori su na internetu tražili najbolje inostrano izvođenje te pesme. Od hiljade i hiljade ljudi koji su obradili tu pesmu na internetu oni su odabrali našu kao najbolju. Pozvali su nas da primimo nagradu. Bili smo jedni stranci tamo. Iskustvo je bilo fenomenalno. Tu smo se našli i među nekoliko velikih italijanskih pevača koji su bili i Tenkovi prijatelji, ali su i pobeđivali na čuvenom festivalu San Remo, išli na Evroviziju, Velika italijanska imena, na kraju su nam čestitala nakon našeg izvođenja, gde smo doživeli ovacije koje su trajale više od pet minuta. Na kraju smo doživeli da su nam svi prilazili i čestitali. To čestitanje je trajalo nekih pola sata. Dakle, jedan tretman kakav mi ovde nažalost nemamo. To samo govori o tome šta je muzika u Italiji”, naveo je Kovačević.

Ističe da mu je žao što italijanska muzika više nema uticaja na našu muziku, kao što je to bilo 50. i 60. godina i da bi naši muzičari mogli i dalje mnogo toga da nauče.

Kada su u pitanju dalji planovi, Kovačević kaže da se najviše fokusirao na pisanje. Piše knjige o Ćaveli Vargas, jednoj od najvećih meskičkih pevačica, i o Dalidi, francuskoj pevačici koja je bila popularna 60, 70. i 80. godina i koja je tragično završila. Na osnovu te dve knjige želi da napravi performans predstavu.

„Ono što je najvažnije, pošto pričamo o Mileni, došao sam do mnogo novih otkrića u međuvremenu, nakon izlaska ove knjige o novim otkrićima, i želeo bih da napravim dopunjeno izdanje te knjige i da predstavimo našoj publici još nekih divnih Mileninih otkrića koji govore o tome koliko je Milena velika, koliko je Milena bez komparacija i koliko je zaista zaslužila jedan svetski tretman”, zaključio je Kovačević.

Projekat „Supermarket kulture”, koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da afirmiše kulturne vrednosti i stvaralaštvo, da predstavlja stvaraoce i umetnike, ali i da obrađuje ključne teme od značaja za položaj kulture i umetnosti u društvu i našoj lokalnoj zajednici, da pruži podršku i istakne važnost kulturne politike za budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.