‘’Put velikana’’ i u beogradskim pozorištima – intervju sa Lepomirom Ivkovićem

Sa glumcem Lepomirom Ivkovićem, koji u predstavi igra Milivoja Živanovića, za Supermarket kulture razgovarao je Goran Jovanović, pred premijeru u Požarevcu.

Boom 93: Da li je ovo prva prilika da, na neki način, ispunite svoj san i da dočarate Milivoja Živanovića u jednoj predstavi?

Lepomir Ivković: Sada, dok razgovaramo, ja sedim ispod portreta čika Milivoja Živanovića i sa uzbuđenjem malim, s nestrpljenjem, ali i vrlo spokojan čekam večerašnju premijeru. Čika Milivoje Živanović se vratio u svoj rodni Požarevac. I ne samo on, nego i drugi velikani, i Branislav Nušić, i Žanka Stokić, i Ljubinka Bobić i mlada glumica koja se u ovoj predstavi zove Javorka. Upravo zahvaljujući toj glumici i njenoj ideji, a ona se u životu zove Tijana Višković, došlo je do realizacije ovog projekta, na veliko zadovoljstvo nas glumaca a verujem od večeras i publike. Naravno, te realizacije ne bi bilo da gradska vlast Požarevca nije, na neki način, aminovala ovaj projekat, pomogla koliko je mogla, a mi smo dali sve od sebe da to ne bude dosadna biografska predstava, nego da to budu živi ljudi, sa svojim karakterima, manama, vrlinama, pa će se u ovoj predstavi smenjivati, čini mi se, smeh i suze. Ja lično, ako bi me neko pitao, kako sam napravio Milivoja, rekao bih – ne znam. Igrati svog idola na neki način je nepoznato, nepoznanica. Želeo sam da od njega napravim čoveka onakvog kakvog ga pamte mnogi, onako robusnog, stasitog, govorljivog i, nadam se, da smo u tome uspeli. Tog uspeha ne bi bilo bez jednog dobrog teksta gospodina Boška Puletića, koji glumi Branislava Nušića, niti bez jedne maštovite režije naše drage koleginice Vesne Stanković. Mi smo svi u predstavi veliki prijatelji i to se oseća. U jednom trenutku, na samom početku predstave,  izgovaram rečenicu kako čika Milivoje nije voleo da ide u školu, jer su ispred kafane ’’Žirovni venac’’ njegovog oca bile cirkuske šatre. A ovo je mesto, gde sada sedimo i pričamo (Centar za kulturu Požarevac, prim. aut.), gde su bile te cirkuske šatre i, kada bi postojala neka vremenska mašina ili neki vremeplov, bilo bi divno videti malog Milivoja koji se zabavlja ispod cirkuskih šatri, a kasnije kaže: ’’Učio sam više nego iko!’’. Eto, šta da kažem… Uzbuđen sam malo, malo i setan, priveli smo kraju, ali srećan što će, verujem, ova predstava imati jedan lep život. Imamo gostovanja u Aranđelovcu i Beogradu, a mi ćemo se vratiti u Požarevac kad god bude zatrebalo.  

Boom 93: Upravo je Vesna Stanković rekla da ste vi glumac kakvog bi Milivoje voleo danas da gleda, zato što je tu i glas i stas i svi oni kvaliteti koji danas i nisu toliko dominantni.

Lepomir Ivković: Hvala joj na tim lepim rečima. Znate, Milivoje je neponovljiv. Ja verujem da ovo što izgovaram u predstavi će za mnge, koji su mislili da ga znaju, biti otkrovenje. U mnogim stvarima ja sam svoje monologe isključivo gradio na njegovim citatima. Sve što govorim kroz monolog, to su Milivojeve reči. Ja se sa njim ne mogu porediti, on je neuporediv, neponovljiv. Ja sam manji glumac nego što je bio čika Milivoje, a opet ne treba biti ni previše skroman. Slažem se sa Vesnom da sam možda u ovom trenutku ja pravi izbor za ulogu Milivoja. Njega je samo Ljuba Tadić igrao i to u jednoj epizodi, ali veliki Ljuba ga je karikirao, koristeći njegov šprahfeler… Inače, ostvaruje se ideja da se podigne spomenik čika Milivoju, jer je on to zaslužio. Iskoristiću priliku da kažem nešto što do sada nigde nisam rekao. Ja sam  15. novembra bio na grobu čika Milivoja, nešto ranije, oko 10, 11 sati. Ne znam da li je iko, sem možda njegove najuže familije u Beogradu, došao na taj grob. Vreme je da grad Požarevac pokrene inicijativu za prenos posmrtnih ostataka i da se čika Milivoje vrati svojim roditeljima, da to bude mesto hodočašća u Požarevcu, gde će dolaziti i ekskurzije, gde će dolaziti deca, gde će dolaziti narod da položi cvet na njegovu večnu kuću, a i on sam je svojevremeno izrazio želju da bude sahranjen pored roditelja. Sad je vreme da se o tome razmišlja.

Boom 93: Utkali ste sebe praktično u jednu manifestaciju kojom se Požarevljani diče. Jedan ste od inicijatora i pokretača Glumačkih svečanosti ’’Milivoje Živanović’’. Takođe, ovo što kažete za posetu grobu Milivoja Živanovića, znamo da ste najčešće i najredovnije od glumačkog sveta, upravo Vi i Boško Puletić, pred manifestaciju polagali cveće i palili sveće, što govori o jednom velikom i neprekinutom poštovanju prama velikanu.

Lepomir Ivković: Apsolutno. Dobro se sećam te 1995. godine i tog januara u Dušanovom gradu, posle promocije jedne knjige, kada sam svog prijatelja Milisava Milenkovića, nažalost pokojnog od ove pošasti koja nas je snašla, zamolio da učini sve što je u njegovoj moći da dan rođenja čika Milivoja bude umetnička slava Grada Požarevca. Hvala mu što je uslišio moju molbu da se upravo na taj dan otvaraju Glumačke svečanosti, jedan od najprestižnijih glumačkih festivala,  koji glumci, čini mi se, najviše i vole u, tada Jugoslaviji, a sada u Srbiji. Ono što bih voleo je da se makar na te velike, okrugle godišnjice pojave predstave iz svih pozorišta u kojima je čika Milivoje igrao. A to znači, počinjemo od Novog Sada, preko Skoplja, Narodnog pozorišta do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa čak i Tuzle, jer je govorio s ponosom kako je jedno vreme i tamo igrao. To bi onda bio spektakl za svake jubilarne Glumačke svečanosti, ili na pet ili na deset godina.