Kritika filma ,,Trougao tuge’’: Estlundova apokalipsa bogatih

Novi film sada već čuvenog švedskog reditelja Rubena Estlunda (‘’Igra’’,‘’Viša sila’’, ‘’Skver’’) najviše pleni autorovom energijom u bar dve trećine filma, čija je kritička oštrica neumoljiva, a socijalna metafora nije više ni to, nego bukvalno prst u oko visokoj klasi današnje civilizacije.

Estlund se stvarno ekstremno zabavlja, usput prenoseći deo tog svog demaskirajućeg rolerkostera u naš doživljaj, dovodeći pojedine prizore do perverzije i ismevajući taj superegoistični sloj kome je zapalo da se davi u parama. Poreklo bogatstva mu čak nije ni mnogo važno, u smislu kakav biznis model je u pitanju, da li je legalno, da li dolazi od trancizijskih malverzacija sa Istoka ili dobro organizovanih kompanija u IT sektoru, ali mu je važan stepen osionosti i akt superiornosti te način kako se to bogatstvo plasira kroz ponašanje njegovog vlasnika u društvu.

Ponuda na ovom kruzeru je, naravno, u znaku izobilja kada je u pitanju hrana (naravno ne u količini, baš naprotiv, nego u delicijskoj ekstravaganci i začudnom spoju ukusa), šampanjac se samo toči. Posao koji se obavlja od strane osoblja podložan je krutim pravilima korporacije, koja će izmisliti sve što se poželi i udovoljiti svakom hiru bogatih putnika, a na najmanju grešku uposlenih reagovaće strogo i surovo (u jednom trenutku jedan radnik ostaje bez posla samo zato što ga je neko prijavio da je go do pojasa).

Iako nas u početku bergmanovski mami kompleksnim i ne baš uverljivim odnosom dvoje mladih junaka, influenserke Jaje (igra je Šarlbi Din, koja je preminula avgusta ove godine) i modela Karla (Haris Dikinson), koji su nagrađeni krstarenjem sa gomilom bogataša za promociju na društvenim mrežama, Estlund brzo sebe razotkriva i uvođenjem još nekoliko likova pokazuje nam da sledi farsično i grubo ogoljivanje smisla života ljudi koji plivaju u parama. Za tako nešto poslužiće mu likovi poput ruskog oligarha Dimitrija (Zlatko Burić, sa titulom najboljeg evropskog glumca za ovu rolu), koji putuje sa suprugom Verom i koga bogatstvo čini tako opuštenim i nasmejanim da bi non-stop da se zabavlja i ništa ne uzima za ozbiljno, usput iskazujući nameru da u svakom trenutku kupi brod kojim krstare, ili usamljenog bogataša Jarmoa (Henrik Dorsin), čija je samotnička tuga, bez obzira na sve milione, tolika da to zaboli i publiku. Tu je i jedan stariji par koji hoće još ponešto da priušti od zadovoljstava, jer su već bolesni i, praktično, u godinama oproštaja od ovozemaljskog života i njegovih slasti.

Kao antipod svim ovim bogatašima jesu devojke i mladići koji predstavljaju poslugu, sa imperativom da su im u svakom trenutku na usluzi, o čemu brine njihova gotovo automatizovana šefica Paula (Viki Berlin). Lik kapetana koga tumači Vudi Harelson mogao je tačno da bude i zaobiđen. Njegova funkcionalnost u priči nije dobila pokriće, osim nekih levičarskih baljezganja na temu marksističke doktrine i plitko duhovitih nadgornjavanja sa Dimitrijem, kada ga Paula konačno natera da se pojavi na tzv ‘’kapetanovoj večeri’’ (gde on jede hamburgere, za razliku od kulinarske egzotike koju dobijaju turisti).

Uglavnom, i pre napada pirata koji će uslediti, autor u kombinaciji rasula nalik nemim komedijama i sladostrasnog uplitanja Boga i sudbine, svoj ‘’Titanik’’ vodi apokalipsi, podelivši svakom po porciju kritike i suočavanja sa činjenicom koliko smo nebitni, a naročito koliko su nebitni ovi koji misle da svet postoji zbog njih, te da su sva naša materijalna dobra samo himere. Davljenje u soptvenoj povraćki i fekalijama, dok se kruzer klati i svojim putnicima servira morsku bolest, kao da je ispostava adekvatnog računa za svu bahatost i osećaj moći koji imaju.

Mada gledaocu prija obrt koji je Estlund sve vreme prizivao, pa se posle piratskog napada, eskplozije i spasavanja ključnih likova, na pustom ostrvu dešava ‘’revolucija’’ i siromašni preuzimaju ‘’banku’’, tačnije jedna od njih, Abigejl (Doli de Leon), sobarica na brodu, tu film, bez obzira na neke bizarne i potpuno uvrnute momente, pada, dakle negde u svoj poslednjoj trećini. Iako vodi ka nekoj smislenijoj i ambivalentnijoj poruci, uz kritiku i onih koji zajašu posle bogataša, toliko pada u ritmu, da taj antiklimaks označava porazno Estlundovo iskustvo i dovodi nas u situaciju da posumnjamo da autor nije znao kako da završi ovu priču jer se, jednostavno, suviše upetljao.
O začudnim odlukama koji će lik kada preuzimati ‘’vođstvo’’ tokom priče takođe vredi diskutovati, u smislu efektivnog učinka po narativni tok.

Kako god, ‘’Trougao tuge’’ je u 2022. napravio potpuni trijumf, sa vrhunskim priznanjima poput Zlatne palme u Kanu i Evropske nagrade za najbolji film u Rejkjaviku, ali pitanje je da li će kroz vreme značiti nešto više po pitanju umetničke vrednosti.