Film

Kuda sa kritikom?

Foto: Boom93/Goran Jovanović
Na upravo završenom 27. Festivalu autorskog filma u Beogradu masterclass na temu filmske kritike održao je Marko Stojiljković. Jedan od najuticajnijih kritičara u regionu opisao je svoj put do statusa frilensera koji živi od pisanja o filmu. Ovaj događaj ispratio je naš saradnik Goran Jovanović.

Marko Stojiljković jedan je od najaktivnijih i najrevnosnijih pratilaca dešavanja na svetskoj filmskoj sceni. Svoje kritike objavljivao je ili  trenutno objavljuje u čitavom nizu časopisa i portala (Lupiga, Monitor, Objektiv) kao i u emisiji Filmoskop na Trećem programu Hrvatskog radija. On zarađuje i živi od filmske kritike, obilazi filmske festivale u svetu, prati komercijalne ali i naslove tzv. autorske kinematografije. U sklopu Festivala autorskog filma, svojim mahom mlađim kolegama koji planiraju da uđu u posao filmskog kritičara, preneo je svoja iskustva na masterclassu u Kombank Dvorani.

Marko Stojiljković ušao je u kinematografiju još kao dete, igrajući lik Davida, sina glavnog junaka Boška, u popularnoj televizijskoj seriji Policajac sa Petlovog brda, sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Igrao je i u kultnoj TV seriji Otvorena vrata.

“Za razliku od nekih prošlih vremena, kada je filmska kritika bila jedno moćno i poštovano zanimanje koje je moglo da odluči sudbinu filma, danas u našim demokratskim uslovima važi to da svako može biti kritičar. Šta vam treba? Treba vam da pogledate to nešto i nekakava platforma, najčešće internetske prirode, neka društvena mreža ili blog, i tamo možete da napišete šta mislite o nekom filmu, niko vam ne brani da se izrazite. Ta demokratizacija skoro pa automatski dovodi do pojave nekakvog amaterizma u pristupu, da svako može da piše iz hobija, za gušt, po tim svojim preferencijama da kaže nešto, pohvali, pokudi ili ukaže na greške i nedostatke. Kad svako to može da radi, onda to nije ni nešto neophodno. Svakog tog pojedinačnog kritičara možete da pobijete time da i vi imate pravo na svoje mišljenje, da ga iskažete i da ga objavite. Onda to znači da mediji to ne moraju da imaju, jer ljudi gledaju filmove i pišu o njima po Fejsbuku, Tviteru i ostalim društvenim mrežama. Koja je onda uopšte poenta da se neko time bavi, kada bi mogao da se bavi nečim kreativnijim , produktivnijim , smislenijim, društveno korisnijim od filmske kritike… Umesto što bih radio ili podnosio posao koji bih radio 8 sati dnevno neki duži vremenski period, u nekom trenutku sam okrenuo novi list i postavio ono poznato pitanje iz američke self up literature i popularne psihologije: šta bih ja radio da imam milion dolara? Gledao bih filmove i beležio neke svoje misli o njima. Studirajući menadžment u kulturi i umetnosti i pišući diplomski rad iz istorije filma na temu Novog Holivuda, otkrio sam da filmska kritika ne mora biti suvoparna i u kodiranom jeziku, kao što to zna biti u akademskim časopisima, naročito evropskim, nego može biti vrlo prijemčiva, pisana nekim jasnim, razumljivim jezikom. Ona od čitaoca ili gledaoca podrazumeva neki elementarni nivo obrazovanja, ali opet ne pretpostavlja da je svako od njih išao na masterclass kod Tarkovskog ili Bergmana ili Vudija Alena, da bi vladao tom nekom terminologijom ili estetikom. Tako je kod mene krenulo. Počeo sam da gledam filmove i beležim neke svoje misli o njima. Počeo sam nečim da se bavim da ostanem normalan i da ostanem na neki način veran i lojalan sebi’’, kaže Marko Stojiljković

Nakon tih početnih koraka, gde je, kako kaže imao nekoliko prijatelja koji su mu bili kontrolna grupa za njegovo pisanje i davali neki fidbek tome, pokrenuo je svoj blog Film na dan, koji je praktično predstavljao jedan film dnevno u obliku kritike. Smatra da su mu prve kritike bile loše, ali da je sve to deo procesa učenja i napredovanja.

’’Onda sam kroz rad na tim kritikama za blog, gde sam sam sebi bio gazda, pomislio da bi bilo dobro da izgradim neku svoju publiku, koju će zanimati šta izlazi novo. Tim ljudima sam predstavljao svoje filmske kritike i nekakav stil pisanja u izgradnji. To je trebalo nekako reklamirati, kačiti na društvene mreže. Ja sam imao fobiju od društvenih mreža, a imam je još uvek. One kreiraju u suštini jedan virtuelni svet, neki eho čejmber, neki mehurić gde svi mi pričamo isto, mislimo isto, osećamo isto i jedni drugima nešto preporučujemo, mnogo se volimo, mnogo smo svi dobri i pametni. Ali, video sam da ljudi provode mnogo vremena i traže preporuke šta da pogledaju ili pročitaju. Otvorio sam Gugl plus, otvorio sam Fejsbuk, Tviter i još ponešto. Delio sam svoje kritike preko toga, članio se u filmske grupe, išao na forume… Počeli su da me čitaju kolege novinari, filmski kritičari kojima je to dobrodošlo kao još jedno mišljenje koje ide u klipinge i kompilacije. Na forumu se javio urednik jednog portala FAK.HR (Filmski amateri komentiraju), koji je skupljao ljude koji su pali sa neba u filmsku kritiku, da se uče u praksi kako pisati i kako objavljivati u komunikaciji sa publikom, a nudio je raznolikost, puno pisaca.  Kad sam ja došao, nešto malo kasnije nam se priključio jedini hrvatski filmski kritičar sa profilom na Rotten Tomatoes, Dragan Antulov, koji je pre toga pisao za Index.hr. Tu počinje taj neki moj angažman za drugoga. Još uvek za džabe. Od toga što sarađujem sa jednim malim, entuzijastičnim portalom, koji je pokrenula jedna grupa koja voli film. Svaki sledeći korak  zapravo je bio logičan korak: ili da ja plasiram svoje pisanje na nekom višem, profesionalnijem nivou ili da ga na neki način naplatim. Došao je angažman za Lupigu, koja je u principu politički portal, vrlo jasnog levog profila, bez obzira na moja politička stajališta koja nekad jesu na toj liniji, ali uglavnom nisu. Onda sam birao filmove sa tim nekim socijalnim, političkim nabojem o kojima bih pisao za njih. Iz poznanstava i prijateljstava dobio sam savet da se javim Damiru Radiću da pišem za Filmoskop, koji je vrlo uticajna emisija na Trećem programu Hrvatskog radija… Odatle je lansirana jedna mlađa do srednja generacija tog nekog novog talasa filmske kritike u Hrvatskoj’’, opisuje Stojiljković svoj put od amatera do profesionalnog kritičara izuzetnog ugleda.

Kada je u pitanju odnos prema stvaraocima, Stojiljković kaže da u suštini ne treba ići đonom na slabije filmove, oterati publiku od bioskopa. Ali, naglašava da piše po svojoj savesti. Dotakao se i svojih festivalskih iskustava koje obilazi u velikoj meri.

’’U emisiji Filmoskop sam se ustalio. Sledio je i transfer na Monitor. Tu sam bio neka vrsta kolumniste. Filmske kritike sam tamo objavljivao ponedeljkom, jer su mi izradili novinarsku bioskopsku propusnicu. U međuvremenu sam razvio interes za festivale i za njihovo zvanično pohođenje. Kao mladić koji je odrastao u Beogradu, naravno da sam išao na FEST, na Festivalu autorskog filma pratio pojedine projekcije, odlazio na revije nekih filmova… Tu je počeo tempo dnevnog izveštavanja i pisanja dnevničkih beleški sa elementima filmske kritike. Usledio je festival u Ljubljani, Zagreb Film Festival za koje sam tražio i dobijao akreditacije. Bio sam srećan da sam blizu izvora gde se toče dobri, odabrani filmovi koje ne možete često pogledati u bioskopu. Tu su mi uvek od zvaničnih prijema i žurki bili značajniji susreti sa kolegama novinarima ili filmskim kreatorima, razmene mišljenja, druženje, ko će koga da preporuči za gde i šta. Većina filmskih kritčara, ma kako profesionalni bili, ima još nešto. Neko radi na nekom festivalu u Pres službi ili u nekim drugim službama. Zbog nekih poznanstava sa tim ljudima, koji su u prilici da nekog preporuče kao značajnog filmskog kritičara, jednom prilikom sam otišao u Insbruk, a pre toga bio u Lincu’’, priča Marko Stojiljković, koji je u međuvremenu i proširio spektar festivala koje posećuje.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend