Ivana Dimitrovska: Moje iskustvo sa kovidom (II)

…

Nakon ulaska u sobu i ne prihvatanja činjenice da sam u bolnici, na infektivnom odeljenju iz razloga upale pluća, izazvanom infekcijom virusa Covid19, sedoh na krevet i počeh da plačem. Ovog puta ne iz hira, besa, razmaženosti već zbog nemogućnosti i prihvatanja činjeničnog stanja (mislim na neuslove u sobi). Sada dok ovo pišem, svesna sam da svako od nas ima svoje gledište, shvatanje i šta je za koga uopšte neprihvatljivo i nezadovoljavajuće. Ukratko ću vam dočarati čari svog novog, dvonedeljnog „doma“.

Prilazim prozoru, otvaram ga jedva, vrata od terase ne mogu da se otvore, jer nema ručke, plačem, okrećem se, ugledah još jedna vrata, otvorila sam ih – toalet, hmmm… brže bolje zatvorila i gle čuda Ivana opet zaplaka. Sedim na krevetu plačem i dalje, u sobi je bilo prevruće i zagušljivo, okrenuh glavu ka prozoru sve je izgledalo tako sivo, ružno i zapušteno. Jeste, izgedalo je zato što sam ja to tako želela da vidim. Posle nekoliko dana života u sobi 9, verujte mi počela sam da se privikavam na nju, počela sam da je prihvatam, čak smo cimi i ja sve što je bilo u našoj moći sredile i prilagodile nama, i nekako je obojile onom roze bojom (ukoliko se sećate neba iz prošlog posta).

Ovde ću staviti tačku na svoje površno gledanje sobe, u kojoj sam provela predugih dve nedelje, koja mi je promenila shvatanja „fasade“ i produbila poglede na temeljne i krucijalne stvari.

Utorak, 30.06.2020.

U ponedeljak uveče sam zaspala brzo, najverovatnije zbog prevelikog stresa i šoka doživljenog istog dana.

05:00h „Dobroo jutrooo“, ulazi sestra u sobu ‘buđenjeee“ došli smo da vam izmerimo temperaturu, pritisak, saturaciju, izvadimo krv za analizu i uzmemo urin. Nisam znala gde se nalazim, pogledah u sat 05:00 ujutru, pomislih da sanjam🙃… Sestre su obavile svoj posao i otišle, ponovo sam zaspala. Opet, isti glas „Buđenjeee“ , devojke hajmoo uskoro će vizita. Otvorih jedno oko, i promrmljah sebi u bradu, ma nema šansi kakva vizita. Okrenula sam se na drugu stranu, zadremala kad opet „Dobro jutrooo devojkee, doručak“ , servirka je služila doručak. Ovde sam se totalno rasanila, iznervirala, zato što sam bila ubeđena da ću se barem ovde naspavati. Ali, od spavanja ništa nije bilo, samo da znate. Ustala sam, umila se i sačekala vizitu, doručkovala nisam zato što mi je bilo prerano, zato što sam još uvek bila izrevoltirana situacijom i zato što sam počela da gubim čulo ukusa/mirisa (što je ukazivalo na još jedan simptom covida19).

Ulaze u sobu doktorka i med.sestra „Dobro jutro devojke“ – zapitah se još koliko puta ću čuti ovo? 🙃… dr Vesna me je pitala „Ivana kako ste?“ Nisam imala konkretnog odgovora, zato što sam i dalje bila u negaciji, znate fazu kod dece kada sve negiraju i apsolutno ništa nije kako im Vi kažete. Vizita se završila, ništa specijalno nisam čula, iskreno nisam se ni trudila, osim što smo dobile informaciju da će nam sutra ujutru uzeti bris za PCR test.

… I šta sada? Ivana, tu si – gde si. Vreme je stalo od utorka, pa sve do onog petka kada su me pustili kući. Nismo mogle da izlazimo iz sobe, na terasu nije bilo moguće izaći (sve dok nismo pronašle rešenje)🤫, spajanje sa drugim pacijentima odeljenja strogo zabranjeno, tu sam gde sam i što sam se pre pomirila sa tom činjenicom bilo mi je mnogo lakše.

Ležim, temperatura mi je varirala od 37.2 – 37.5,  a nakon dva dana je nisam imala više uopšte. Saturacija se isto nakon par dana izregulisala i bila u proseku od 95 – 99. Pritisak standarno nizak 90/60, 100/70. Ali, malaksalost i neobjašnjiv bol u predelima nogu, tačnije butnih kostiju je bio intezivan i u nekim trenucima nepodnošljiv.

Od terapije sam primala longacef, vitamin C – venskim putem, jos jedan antibiotik i bulardi oralnim putem, kao i injekciju koju smo primale svaki dan u ruku (peče kao otrov) da bi se sprečilo zgrušavanje krvi i nastanak tromba, zbog ne kretanja i dosta provedenog vremena u ležećem položaju.

Sreda, 01.07.2020.

„Dobro jutro“, idemo sve ispočetka merenje temperature, saturacije, pritiska i uzimanje brisa. Bris mi je uzet iz grla, pomalo neprijatno i nelagodno iskustvo, zato što je štapić morao da se gurne što dublje u grlo kako bi uzorak bio validan. Sestra me je upozorila, ali je sve jako brzo odradila. Na pitanje kada ćemo dobiti rezultate, dobile smo odgovor za nekih 48h, ali da ne može da nam se garantuje, jer je u laboratoriji haos i dolazi do zastoja u izradi briseva, zbog sve većeg broja ljudi koji se javljaju sa simptomima.

Svaki dan je bio apsolutno isti, tačno sam znala u koliko sati će ući doktorka, med.sestra, servirka, spremačica. No, nema veze nakon preleženih svih dečijih bolesti bacila sam se na čitanje i pisanje svojih misli. Bila sam svesna da sam za svoje tadašnje ponašanje i energiju bila odgovorna isključivo ja. Sa ove tačke gledišta razumem sebe i neke svoje postupke, zato što nisam bila svoj na svome, totalno van svog uobičajnog ritma i izvan komforne zone.

Sa druge strane telefon je non stop zvonio, stizale su poruke, svi su se interesovali, postavljali pitanja, izvlačili konstatacije, a ja sam u tim trenucima imala dve opcije – da se nikome ne javljam i ne oglašavam ili onu drugu, za mene tada težu, ali poučniju i naravučeniju.

Bolničke dana sam provodila u isčitavanju svakojakih poruka od strane poznatih i nepoznatih lica. Odgovarala sam svima, ali bukvalno, onako iz srca, kako bih ljudima približila realnost situacije i na neki način ih probudila i pomogla im da shvate da celokupna priča postoji i da nije izmišljena. Kako bi svako preuzeo sve što je u njegovoj moći i koliko, toliko sprečio da se zarazi.

Četvrtak, 02.07.2020.

Moj najgori dan u bolnici, med.sestra koja je bila dežurna nije mogla da mi pronađe venu za terapiju koju sam primala svakodnevno, bila je prinuđena da me izbode još 5-6 puta, ali bezuspešno. Moram vam priznati da sam se tada osećala preplašeno, ne zaštićeno i premalo, da sam počela da dozivam svoju mamu i naravno zaplakala sam. U tom trenutku mi je sve „palo u vodu“, sve ono na čemu sam prethodnih dana radila, pokušavala da se izdignem iz situacije, motivišem i podignem na neki „viši“ nivo.

Baš tog dana, najviše pritisaka sa svih strana da li sam pozitivna, nagađanja, kako krijem, kako ne govorim istinu, da sam se ponela kranje neodgovorno i bezobrazno – a sva ova „prljavština“ je izlazila iz usta koje mene ne poznaju, koja su bila ubeđena da mnogo znaju, ALI ustvari ništa nisu znali. Hvala im na tolikom interesovanju i brizi.

Petak/subota, 03-04.07.2020.

21:30h cimika preko COVID19.rs saznaje svoje rezultate i dobija negativan test. Mene nije bilo na listi, tako da sam od tog trenutka bila sigurna da sam pozitivna. Potvrdu sam dobila već sutra ujutru, kada su došli po cimi kako bi je izmestili i sklonili od mene, a meni saopštili da sam COVID pozitivna. U prvi mah razočarenje, nelagodnost do te granice da mi je pripalo muka, iako od srede nisam imala nikakvih tegoba i simptoma. Sve mi se stabilizovalo, osim čula mirisa/ukusa i krvne slike, koja je i dalje bila loša, što je ukazivalo na prisustvo virusa.

Nakon što sam obavestila svoje da mi je pristigao pozitivan test „spustila sam loptu“, na trenutak osetila neko, neobjašnjivo olakšanje i „čistoću“, kao da sam se „oprala“ od nečeg jako ružnog i prljavog.

Od subote sin i suprug su morali da budu u kućnoj izolaciji, kao i par kolega sa posla zato što su bili u neposrednom kontaktu sa mnom.

Nadam se da im to nije palo teško, a ja sam bila presrećna zato što niko od njih nije imao nijedan, jedini simptom niti tegobu.

Nedelja/ponedeljak, 05-06.07.2020.

Sve je bilo standarno, u sobu mi se pridružila nova cimika Maja, sa kojom sam se vozila sanitetom kada smo bile primljene na odeljenje. Ispričale smo se, kroz priču sa njom skapirah da sam jedina koju nisu premeštali i seljakali iz sobe u sobu, i time shvatila da sam ja na neki poseban, svojstven način povezana sa mojom devetkom.

23:00h Terapiju sam primila, završila razgovor sa sinom i suprugom i taman se spremala za spavanje, kad začusmo gužvu, buku saniteta, ali nismo bile sigurne o čemu se radi, sve dok sestra nije došla da nas obiđe i da nam saopšti da je pristiglo još 50-60 novih pacijenata iz Beograda, Bora, Požege, Užica, Obrenovca i da ćemo od sutra zvanično biti proglašeni COVID bolnicom.

Tišina, nemam nikakvu reakciju. Kao da opet nisam želela da prihvatim ono što sam čula, već nesvesno i automatski upotrebila mehanizam odbrane neprihvatanje, nepoželjnog.

Sutra ujutru nas zvanično proglasiše COVID bolnicom i prvim presekom stanja bilo je 117 pacijenata, od kojih je 65 bilo pozitivno na COVID, a ostalih 52 je čekalo da se testira.

Moja stanje je bilo stabilno i uredno, terapiju sam primala i bila asimptomatična.

Sreda, 08.07.2020.

Dr Vesna mi je rekla da će mi ponovo uzeti krv za analizu i da ću uveče ići na rengen pluća, kako bi proverili da li mi se situacija poboljšava. Gle čuda, nakon prevelikog stresa, brige, straha, borbe, loših rezultata, dobijam prelepe/predivne vesti – krvna slika napokon ide na bolje i slika pluća je odlična.

Ali, kući ne mogu dok mi se ne uzme drugi bris. Drugi bris je mogao da se uzmem minimum sedam dana od prethodnog, što je opet bila dobra vest i značilo je da već sutra može da mi se uzme drugi. Tako je i bilo, četvrtak ujutru med.sestra mi je uzela bris i odradila neophodnu kontrolu.

Ovo je bila priča iz mog ugla, nadam se da sam barem 1% pomogla i uspela da preslikam sliku i priliku COVIDA19.

Želim još jednom da se zahvalim svojoj porodici – tati, mami, sestri, suprugu i sinu Relji – bez kojeg ništa ne bi bilo ovoliko lepo.

Hvala dr. Vesni, dr. Danki, dr. Mariji Branković sa Bežanijske kose, svim med.radnicima;

Mojim prijateljima i onima koje ne poznajem, a koji su se javljali i pružali podršku;

HVALA!❤

„Sunce izlazi i zalazi, ali svakako inspiriše“

P.S. Sve se dešava sa razlogom, prihvatite činjenicu da ništa nije slučajno. Živite VAŠ život , radite na sebi, ne dozvolite da budete druga opcija, već u svemu budite prvi i zahvalni što pored sebe imate nekoga koga volite.❤

Ivana D.