Kad je svet stao,one nisu-Žene u kovid bolnicama i ambulantama

Svi koji se bore protiv korona virusa su heroji našeg doba. Struka apeluje na sve da budu jedinstveni i da se upravo tim ljudima koji su od početka krize na prvoj liniji fronta borbe sa virusom da podrška da izdrže i pomognu svima.

Sećamo se aplauza u 20.00 sati svakog dana tokom vanrednog stanja, lekara i medicinskih tehničara koji su po 20 i više časova provodili u crvenim Kovid zonama bolnica. Mnogi se nisu vraćali kući već su im se te iste bolnice pretvorile i u stan i u menzu mesecima.  Borba se vodila za svaki život, za svakog čoveka.

Kako vreme prolazi, sve više ljudi to prihvata kao svakodnevicu i sve manje je medijskih izveštaja  o toj borbi  koja traje nesmanjenom žestinom. Mora da se zna da bez mnogo pompe ti isti tihi heroji vode najvažniju bitku trenutno, a to je da što više ljudi bude vakcinisano.

Najbitnije je upravo čuti njih, doktorke i medicinske sestre koje rade već skoro dve godine  u kovid ambulantama i kovid bolnicama, na intenzivnoj nezi i na svim drugim odeljenjima gde se leče kovid pacijenti.

Borba za ljudski život u kovid bolnici

Opšta bolnica Požarevac je 6. jula postala kovid bolnica i  od tada  je prihvatala pacijente iz cele Srbije Beograda, Užica, Priboja, Novog Pazara. U jednom trenutku  ekspanzije epidemije na čitavoj teritoriji Srbije u Covid bolnici  bilo je preko  254 pacijenta i sva kiseonična mesta su bila popunjena, svih 12 respiratora u jednom trenutku i plus neinvanzivna mehanička ventilacija.

Lekari koji su bili od početka u Covid bolnici Požarevac izneli su svoja iskustva kroz koja su prošli i apele građanima da se odgovorno ponašaju i poštuju sve propisane mere zaštite u borbi protiv  Korona virusa. Kroz interno odeljenje bolnice u Požarevcu  prošlo je dosta ljudi  iz cele Srbije, ne samo iz Braničevskog okruga.

Služba anestezije je sa internim odeljenjem od početka formiranja Covid bolnice podnela najteži teret i učestvovala u zbrinjavanju najtežih pacijenata. Vodili su intenzivnu negu ali i  zbrinjavali  najhitnije pacijente koji su zahtevali hirušku intervenciju u Zelenoj zoni. Anesteziolog dr Katarina Živanović ističe u izjavi za Boom93 da posle smene duge 10 sati provedenih u skafanderu i celoj zaštitnoj opremi osećaj ne može da se opiše kao ni psihičko ni fizičko stanje.

“Celoj službi anestezije tako i lekarima  ovaj period je  bio izuzetno težak, počevši od prvog naleta korone kada je naša služba morala da pretrpi odlazak nekolicine nas mlađih,  ali i starijih kolega anesteziologa u kovid bolnice u Beograd. Nakon toga  period blagog zatišja i na kraju sa transformacijom naše bolnice  u kovid, mi smo morali veliki deo posla da preuzmemo na sebe. Da vodimo intenzivnu negu, da lečimo najteže pacijente u intenzivnoj nezi kovid bolnice i isto tako da održimo posao u zelenoj zoni a da ne trpe pacijenti koji su morali da budu zbrinuti hiruškim putem.Mi smo zaista morali da podnesemo jedan ogroman teret i psihički i fizički. Svi smo radili u skafanderima. ”- istakla je doktorka Živanović.

 Služba anestezije je  imala kontakt sa najtežim pacijentima koji se bukvalno bore za vazduh, a dr Katarina Živanović pokušava da objasni građanima širom Srbije da pravila ne postoje, a ni godine nisu merilo ko će i kada da se razboli.

„ Korona je jako teška bolest i koga će zadesiti mi to ne znamo, koliko će biti teška klinička slika takođe ne znamo. Bilo je pacijenata sa lakšom kliničkom slikom koji se lečili u kovid  ambulantama i drugim odeljenjima, ali nažalost, jedan broj pacijenata je zahtevao i intenzivnu negu i lečenje od strane anesteziologa. To ne moraju biti stariji ljudi i hronični bolesnici. Postoje neke grupe koje će sa više verovatnoće dobiti tešku formu bolesti ali nažalost ne znamo ko. Kada dođemo do teške forme koju pre nas leče sve druge grane medicine, pulmolozi, internisti, infektolozi i ukoliko nema efekta, oni dolaze nažalost na lečenje i intenzivnu negu. Nakon toga kreće borba da ne dođu do respiratora. Postoji  zaista mnogo pacijenata kod kojih smo se svim silama trudili da ne dođemo do intubacije, do mehaničke ventilacije i da probamo da ti pacijenti prežive. Ali  moram da kažem da je lečiti takve pacijente izuzetno teško i nažalost u određenim slučajevima lečenje nije dalo efekta. ”- naglašava dr Živanović.

Na pitanje kako je izgledala borba na početku pandemije i koliko je trajao najduži radni dan proveden u skafanderu doktorka  Živanović navodi  da se u početku  radilo po čitav dan, a kasnije po 12 i 10 sati.  U skafanderu je provela najviše 10 sati  i  objašanjava da je taj  osećaj nemoguće opisati kao ni psihičko i fizičko stanje nakon te smene.

Milena Stanojević, sestra intenzivne nege internog odeljenja Opšte bolnice Požarevac kaže da je od prvog dana angažovana u Covid bolnici i taj sam početak je predstavljao problem jer su se svi sreli sa novom radnom uniformom  u kojoj je bilo jako teško raditi.   Postojao je i strah kako kod nje tako i kod kolega jer se svi prvi put susreću sa takvom bolešću. U julu mesecu je posebno bilo teško kako zbog visokih temperatura tako i zbog velikog broja pacijenata koje je trebalo zbrinuti,a posebno onih najtežih koji su bili na respiratorima.

U kovid bolnicama i ambulantama se ne smeju uključitvati klime, samo su prozori bili otvoreni non stop,  a temperature tokom leta su bile konstantno preko 30 stepeni, a medicinsko osoblje u skafanderima. Milena kaže da se to ne može opisati rečima.

“ Ja radim u intenzivnoj nezi dugo, ali ovo samo ko doživi shvata kakav je pakao, teško je opisati rečima. Vi ste u skafanderu ispod kipi znoj, lije, vi morate da pružite pomoć pacijentu, u takvim uslovima pod takvom opremom na istom nivou kao kada ste u običnoj uniformi. Morate da date  terapiju, namestite krevet, pružiti maksimalno od sebe, a to je bilo stvarno mnogo teško.” – naglasila je Milena.

Marija Pavlović viša medicinska sestra i glavna sestra službe anestezije i reanimacije radila je sve vreme na jednom od najtežih mogućih zadataka. Pavlović ističe da su  im oprema i aparati neophodni za rad stizali ciklično i sve što im je trebalo su imali. Tokom rada su nailazili na poteškoće ali kako kaže timski pristup radu je bio presudan i nivo nege i lečenja je podignut na visok nivo.

„ Iza nas su meseci  danonoćnog nespavanja. Ovde smo provodili svaki minut tokom smene u veoma teškim uslovima u skafanderima u punoj zaštitnoj opremi. Događalo se da kreću bolovi usled zatezanja maski, a da ne pričamo o drugim stvarima koje su nam se lično događale. To smo sve potiskivali da bismo pružili svoj maksimum u  nezi i lečenju  najtežih pacijenata. I  sada kada pričamo na tu temu, bilo je dosta  slučajeva koje smo dobili i sa osmehom i ponosom se setimo i počnemo da ih analiziramo kako smo uspeli u nekim slučajevima– istakla je Pavlović.

Marija  Pavlović je  početkom pandemije radila sa najtežim bolesnicima.  Ona navodi da je u jednom talasu pandemije bilo  i dosta mlađih pacijenata.

„Situacija je ozbiljna, ne postoji osoba iza koje može da stoji tvrdnja da neće dobiti koronu. To se zaista ne zna. Ja apelujem na sve mlade da poštuju sve mere zaštite, da poštuju  preporuke koje struka nalaže, moram tako da kažem, da ne bude naš rad uzaludan, ne želimo da se borimo protiv vetrenjača. Ne bih volela da zdravstveni radnici i njihove porodice trpe zbog nečije nemarnosti tj ne pridržavanja mera.“– naglasila je Pavlović.

Porodice zaposlenih su podnele najveći teret rada medicinskih sestara i doktorki u kovid bolnicama i kovid ambulantama. Mnoge od njih su u početku danima i nedeljama bile izolovane od svojih porodica, a svi su kako kažu  uglavnom mladi i roditelji male dece.

Kroz istoriju se pokazalo da kada dođu nevolje kao što su ratovi i bolesti i neke druge teške situacije one ne biraju ni mesto ni vreme ni pol. Žene su uključene u borbu sa kovidom kao što su i kroz istoriju bile uključene  kroz  ratove i kroz razne epidemije drugih zaraznih bolesti.

Skafander, vizir i maska  na + 40 stepeni bez klime u kovid ambulanti

Rad u kovid ambulanti  veoma je  naporan i težak kao  što su nam i prethodnih meseci potvrđivali i drugi lekari koji su svakodnevno sa pacijentima obolelim od koronavirusa. Dom zdravlja Požarevac ima u svom ogranku dve kovid ambulante, jednu u Požarevcu, drugu u Kostolcu.

Kovid ambulante su postale naša stvarnost i mesto na kome se sa virusom  susrećete po prvi put kada vam neko od medicinskog osoblja saopštava da ste pozitivni ili negativni, a i dalje ne znate šta vas očekuje i kakav će biti tok bolesti. Prva reakcija je uglavnom strah i neverica a pre toga nervoza uglavnom zbog čekanja  ispred kovid ambulante koje je početkom pandemije trajalo satima.

Kordinatorka Kovid ambulante Doma zdravlja Požarevac dr Katarina Milićević objašnjava da su nosioci posla u zdravstvu procentualno najviše žene  koje su svih prethodnih meseci vodile hrabru bitku sa virusom, ali i sa svojim privatnim životom. To što ste žena dodatno otežava privatan život tako da od početka pandemije one zapravo i nemaju  vremena da budu ni sestre, supruge, majke, tetke. Kroz kovid ambulantu nekada dnevno prođe i preko 300 pacijenata, a to podrazumeva da se radi gotovo bez prestanka i na ivici izdržljivosti.

„Ono što je otežavajuće naravno da žena nije samo žena radnik nego žena  majka, žena domaćica, sestra i ćerka. To su sve lepe obaveze ali u periodima extremnih događanja i teških  situacija kao što je pandemija covida-19 to je dodatno opterećujući faktor. Žene su hrabre i ne posustaju,  mislim i na medicinske sestre i lekare koji su borci  od prvog dana. Ne želim sada da izdvojim samo žene u kovidu, nego sve zdravstvene radnike koji su se hrabro suprotstavili bez trenutka dvoumljenja.“ – kaže dr Milićević.

Sama pojava virusa nosila je sa sobom niz strahova, neizvesnost i svakodnevnu brigu.

„Najteže je što smo smo od samog početka  strepeli kada skinemo taj skafander i krenemo kući  šta ako sam se zarazio,  šta ako zarazim roditelja, dete, bračnog druga. Odgovornost je ogromna i kontinuirana. Mi zdravstveni radnici smo na to navikli jer smo se i ranije susretali sa raznim bolestima  ali ne sa ovakvom.  Među nama ima zdravstvenih radnika koji nisu preležali neke zarazne bolesti i grip i uvek postoji rizik da se zarazimo. Ali moramo da radimo svoj posao, za to smo se jednostavno odlučili kada smo upisali srednje škole i fakultete.

Početkom pandemija bilo je najteže se organizovati oko dužine trajanja radnog vremena, lekari i medicinske sestre zapravo nisu ni imali svoje slobodno vreme, a provodili su često  više od 10 sati u skafanderu.

„Dešavale su se vanredne situacije da se neko iznenada razboli, da ne može da dođe na posao na smenu. Radili smo kontinuirano i po deset sati bez skidanja skafandera. To je jako naporno, ugrožavajuće za zdravlje. Ljudi nisu svesni šta to znači za zdravlje, ne samo nošenje skafandera, nego činjenica da vi deset sati ne smete da pijete vodu, ne smete da odete do toaleta. Sada su smene u trajanju od po pet sati i to je fiziološki gledano i biološki razumljivo podnošljivije. Jer kada vi nosite 10 sati skafander direktno atakujete na  fizičko zdravlje. Skafander na + 40 stepeni bez klime jer u kovid ambulanti i bolnici je zabranjena klimatizacija zbog vrste virusa.  To je sve dodatno opterećujuće,  a ono što je moj prvi utisak kad vi kažete Covid 19 i početak epidemije je ta neizvesnost i taj prvi  strah koji smo svi imali na početku jer ne znate protiv čega se borite.“ – objašnjava doktorka.

Na samom početku bilo je mnogo nepoznanica oko virusa. Lekari i drugo medicinsko osoblje su brinuli i bili uplašeni i za sebe ali i za druge jer su nove radne uniforme odnosno skafanderi bili potpuna novina za većinu i zahtevala se dodatna opreznost.

„Ne znate da li treba da nosite sve od zaštitne opreme što imate, ili vam je potrebno još nešto, brinete se da li pregledate pacijente kako treba…Brinuli smo da li se smo se zarazili ili nekog od naših.U početku smo se svi izolovali i sveli kontakte na minimum. Neki ljudi su se odvajali u druge stanove da ne bi ugrožavali svoju decu, ukućane,starije.“

Dr Milićević podseća na sve ono što se dešavalo početkom pandemije ali i tokom skoro dve godine borbe sa pandemijom  Covida 19.  Svakodnevno izveštavanje o broju obolelih, o broju pregleda, o broju transporta za bolnicu ponekada je zastrašujuće i svedoci smo da je bilo dana kada se satima čekalo ispred Covid ambulante i tokom letnjih ali i tokom zimskih meseci po kiši, snegu i vetru. Bilo je teško svima. Pacijenti su izražavali negodovanje zbog čekanja u redovima, iz meseca u mesec su se menjale procedure i protokoli, kao i radno vreme kovid ambulanti.

„To ne treba nikada da se zaboravi.  Znam kako vreme ide sve pada u zaborav, ali ja ovom prilikom hoću da podsetim na tu činjenicu,  jer ljudi vrlo lako pređu preko svega i zaborave. Neke stvari nikada ne treba da se zaborave da nam se ne bi u budućnosti desilo  nešto slično. Da bismo znali da cenimo sve ono što su učinili  za  nas  lekari, policajci i vatrogasci i drugi ljudi koje rade u javnom sektoru. Kada je bio policijski čas i sve zatvoreno ti ljudi su morali da odlaze na posao, a nisu znali sa čime se suočavaju, šta ih čeka. To je jedan stres koji ne bih želela da se bilo kome ikada  ponovi.“

Sada, gotovo dve godine kasnije, virus je i dalje tu, pandemija traje, mnogo je bolesnih, smanjen je broj pregleda u odnosu na period od pre mesec dana ali mnogi građani se i dalje ne pridržavaju mera, mnogo je nevakcinisanih, dosta je pacijenata sa teškom kliničkom slikom i obostranim upalama pluća koje zahtevaju bolničko lečenje.

Služba radiologije i ultrazvučne dijagnostike pri Domu zdravlja važna je karika koja radi u sastavu svake kovid ambulante.

Po rečima načelnice Službe radiologije i ultrazvučne dijagnotike, dr Slađane Banjac, specijaliste radiologije od momenta kada je uvedeno vanredno stanje od marta prošle godine do maja ova služba je isključivo radila u crvenoj zoni. Po nalogu Ministarstva zdravlja u tom periodu ova služba kao i mnoge druge su morale da otkažu  sve pacijente koji su bili zakazani za redovne  i preventivne preglede. Već mesecima od kada je produženo radno vreme kovid ambulanti do 22 časa, lekari i drugi zdravstveni radnici koji rade u sklopu kovid ambulanti jednostavno su preumorni, ne vide kraj pandemiji i jednostavno nemaju svoj život.

„Za ovaj period smo  praktično prolaznici u našim životima, prolaznici u svojoj kući. Teško je svima. Teško je i lekarima koji su u Kovid ambulanti pod opremom 5-6 sati, zatim rendgen tehničarima koji snimaju pacijente, teško je nama  jer zavisi kako kada sastavimo radno vreme. Nekada smo radili 10 sati, 12 sati, sada radimo 15 sati, od 7 do 22h zbog novonastale situacije. Tako da možete da zamislite kako je kada se toliki broj sati gleda u monitor i opisuju filmovi, da li smo mi za bilo šta sposobni kada dođemo kući, bilo kod od nas. Naravno i koleginice iz laboratorije, mi smo zaista preopterećeni, na ivici izdržljivosti.  Poslednjih godinu i po dana smo radili bez odmora. Svako od nas je možda  koristio dva, tri puta po pet dana, jer ne možemo drugačije da organizujemo službu a  da kovid ambulanta i pacijenti ne trpe. U proseku imamo dnevno između 60 do 80 pacijenata sada u ovoj situaciji, samo pričam o Kovid ambulanti, ne računajući i preglede u zelenoj zoni.“ –   naglasila je dr Banjac.

Ona navodi da joj najteže od svega pada kada u medijima ili na društvenim mrežama, vidi i pročita neki tekst ili objavu o omalovažavanju lekara i medicinskih radnika. Doktorka Slađana Banjac  inače je jedan od četvoro  požarevačkih lekara koji su nagrađeni od strane Lekarske komore Srbije  za veliki doprinos u borbi protiv pandemije izazvane koronavirusom.

Direktorka Zavoda za Javno zdravlje Požarevac Ana Jovanović naglašava da je važno istaći da je u prevazilaženju svih posledica koje virus korona ostavlja na društvo nemerljiva uloga ženskog dela našeg društva, ali naravno ne treba umanjiti ni ulogu muškarca.

„Tokom pandemije virusa korona žene su pokazale vrednost samodisciplinu, odgovornosti, požrtvovanost, solidarnost i empatiju- i na porodično/privatnom planu, ali i u profesionalnom smislu.Svedoci smo da je svet u jednom trenutku stao, ali ne i žene koje su svojim aktivizmom i upornošću nastavile da čine važan deo ovog društva i da pomožu onima kojima je pomoć bila najpotrebnija. One su se pokazale kao stub društva, što i jesu.U pandemiji je svima teško, ali ženama malo teže. Sve te medicinske sestre, doktorke, nastavnice, apotekarke, prodavačice i žene drugih profesija, nakon završenog radnog dana odlaze svojim kućama gde se posvećuju ulogama supruge, domaćice i majke.Za kraj, želela bih da izrazim zahvalnost svim ženama, ali i muškarcima, koje su onda kada je stanovnišvo moralo da se zatvori kako bi se izbeglo širenje virusa, ostale u prvim redovima kako bi se omogućilo normalno funcionisanje života.

U Srbiji  je veliki broj lekara i medicinskog osoblja dalo nemerljiv  doprinos u borbi protiv pandemije izazvane koronavirusom, i dalje se svakodnevno bore za živote pacijenata u svim ambulantama i kovid bolnicama ali u toj borbi ne smeju ostati sami. Bez obzira da li je medicinska sestra, lekar, spremačica, čistačica, da li je u bolnici, domu zdravlja ili  kovid ambulanti –sve one su heroji.Građani moraju pokazati odgovornost i dati svoj doprinos u zajedničkoj borbi.

Pandemija korona virusom je pokazala koliko smo svi ranjivi i borba protiv kovida neće se zaustaviti samo time što ćemo izolovati virus, već kako ćemo prevazići sve posledice koje su i ekonomske i psihološke u širem društvenom kontekstu.

Projekat “Žene to mogu”, podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom, javnom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.