Govor mržnje, sve rasprostranjeniji među mladima

Govor mržnje predstavlja svaku komunikaciju koja na neki način omalovažava neku osobu ili grupu na osnovu nekih karakteristika. To može biti boja kože, pol, rasa, seksualna orjentacija, religija.

Veliko pitanje je da li su mladi svesni svojih reči i dela.

Prema rečima Živkice Đorđević, nekadašnjeg pedagoga u Požarevačkoj gimnaziji, mladi najčešće nisu svesni onoga što pričaju i čine drugima, naročito na društvanim mrežama.

“Nasilnici, recimo na društvenim mrežama, često nisu svesni onoga što čine drugima. Nisu svesni jer nema povratne reakcije. Ukoliko vi napadnete nekog u stvarnom, ne u virtuelnom svetu, vi ćete na njegovom licu videti bol, videćete da povrežujute nekog. Putem društvenih mreža to nije moguće. Vi ne vidite reakciju one druge strane koju povređujete. Kod nas ima jako puno diskriminacije prema starijim osobama. Na svakom koraku. I ljudi ne shvataju da, ukoliko čekaju u redu u banci recimo, rečenica upućena njima „šta si došao ovde da praviš red, mi imamo posla ti ne radiš ništa“ je takođe govor mržnje. Time govorite ljudima da su oni jednostavno završili svoj život i da nam ne trebaju“,navodi ona.

Đorđević dodaje da se na fakultetu dok je studirala, suočila se sa jednim interesantnim eksperimentom, gde su date mogućnosti osobama da komuniciraju na jedan određeni način koji podrazumeva kulturu, uvažavanje sagovornika, uljudnost.

“A onda su im pružili priliku da komuniciraju virtuelno, kao da sagovornik nije vidljiv, pri tome je sagovornik pružao određene impluse za izazov, koji je neprijatan. Desilo se da su studenti, koji su učestvovali toliko sebe pokazali u negativnom svetlu. Psovali, vikali, bili jako neprijatni, što znači da je nama drugi čovek sa druge strane važan, jer on je nama ogledalo. Mi smo društvenim mrežama kao prostorija u kojoj smo zatvoreni, sami i mi ne znamo šta se oko nas dešava. Merilo čoveku je drugi čovek, on mu je ogledalo, on mu pokazuje da li ga to ljuti. A vi prilikom društvenih mreža sve to nemate tako da, s jedne strane to treba mladiima osvestiti da znaju da su oni u virtuelno lažnom svetu i kad šalju neku poruku da je pitanje kako će doći do sagovornika”.

Ustavom i zakonima Republike Srbije govor mržnje je zabranjen i podleže sankcijama. Sa pojavom interneta i društvenih mreža, mogućnosti za širenje netrpeljivih, diskriminišućih i sadržaja koji obiluju mržnjom, nažalost, postala je još veća. Sa tim su se razvili pravni i institucionalni mehanizmi za borbu protiv komunikativne agresije na internetu.

Jelena Surčulija Milojević, docentkinja za medijsko pravo na Fakultetu političkih nauka, objašnjava da se na govor mržnje na portalima i komentare na istim primenjuje zakonodavstvo države u kojoj je onlajn medij registrovan i, eventualno, zakonodavstvo države u kojoj je nastupila neka štetna posledica takvog  govora, dok sa društvenim mrežama to nije slučaj.

„Na govor mržnje na društvenim mrežama se primenjuju pravila te društvene mreže, a ona se razlikuju od kompanije do kompanije. Na primer, Tviter ima stroža pravila koja se tiču govora mržnje nego Fejsbuk, mada je Mark Zukenberg nedavno najavio pooštravanje svojih pravila”, ističe naša sagovornica.

Srbija bi mogla da primenjuje postojeće zakone na celokupnu onlajn sferu, smatra Surčulija, jer su oni u skladu sa međunarodnim standardima. Ipak, „najveća boljka” našeg medijskog prava je upravo neprimenjivanje ili nedovoljna primena postojećih propisa.

Osim pravnog okvira koji treba modernizovati, važan mehanizam jeste i prevencija govora mržnje. Za to najveću odgovornost treba da preuzmu sistem obrazovanja, mediji i državne institucije. Ova oblast u Srbiji je posebno problematična,

„Neophodno je dosledno sprovesti reformu sistema obrazovanja u koji je potrebno uneti edukativne sadržaje sa ciljem promovisanja vrednosti tolerancije i poštovanja različitosti, ali i prepoznavanja diskriminacije i adekvatnog reagovanja na diskriminaciju”, navode iz Beogradskog centra za ljudska prava.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković smatra da bi efekat sankcija u borbi protiv rastućeg govora mržnje bio veći kada bi se one primenjivale dosledno i jednako na sve, uz jednostavan i kratak postupak za njihovo izricanje, ali da ipak, ni one same po sebi nisu dovoljne.

„Potrebno je uspostaviti efikasne mehanizme kontrole, kako bi se sprečilo da takav sadržaj ne bude objavljen ili ako je već objavljen da bude ukinut. To je pre svega odgovornost urednika i ne postoji takva urednička politika koja može da bude iznad zakona. Ne sme se zloupotrebljavati sloboda štampe da bi se širila mržnja ili da mediji služe kao preki sud. Postoji fina linija između slobode govora i govora mržnje, ponekad je jasna a ponekad treba uložiti mnogo više napora da bi se ocenilo gde se ta linija nalazi. Mi smo u tom smislu uputili preporuku internet portalima u kojoj smo ih podsetili da su u obavezi da spreče objavljivanje uvredljivih tekstova i komentara, odnosno da ih uklone”, kaže Janković.

Ona ističe i važnost promene matrice same komunikacije uz stalnu edukaciju i kontinuiranu prevenciju govora mržnje, što bi doprinelo stvaranju atmosfere dijaloga, tolerancije i razumevanja.

„Naša institucija se u prethodnom periodu posvetila edukaciji novinara. Već godinama dodeljujemo medijsku nagradu za toleranciju novinarima i novinarkama koji se bave temama ravnopravnosti, održali smo i brojne obuke za  urednike i novinare, izdali smo priručnik za novinare na temu izveštavanja o pitanjima diskriminacije”, podseća poverenica.

U primere digitalnog nasilja spadaju širenje neistina ili objavljivanje neprimerenih fotografija ili video zapisa nekoga na društvenim mrežama, slanje pretnji preko platforme za razmenu poruka, lažno predstavljanje i slanje neprikladnih poruka drugima u tuđe ime. Sve brojnije su i „grupe mržnje” na društvenim mrežama, kao što su „Najružniji dečaci i devojčice”, „Fejkeri” i „Spotted”. To su samo neke u moru sličnih grupa čiji je jedini cilj da izvrgnu decu ruglu, označe ih kao drugačije, lošije, ismevaju ih, ugrožavaju njihovu bezbednost prateći i označavajući njihove lokacije, ali i razmenjujući njihove privatne fotografije.

Roditelji, nastavnici, pa i pedagozi i psiholozi, tačnije odrasli koji pripadaju generacijama koje su se oblikovale pre ekspanzije društvenih mreža, često imaju poteškoća da razumeju i isprate sve trendove koji se javljaju u digitalnom prostoru, a potencijalno mogu biti opasni po decu. Samim tim, za njih je veoma teško da edukuju decu kako da pravilno koriste internet. A ključno pitanje glasi – kada je vreme da odrasli reaguju i šta da rade u takvim slučajevima?

U Srbiji već tri godine postoji Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu kojem se mogu obratiti sva deca ili njihovi roditelji u slučaju da smatraju da su izloženi nekom obliku nasilja na internetu. Ovaj kontakt centar za tri godine rada primio je više od 14.000 poziva, onlajn upita i prijava.

Edukator kontakt centra Mina Beković navodi da je u pitanju 6.304 prijave digitalnog nasilja od čega je 548 prijava koje se odnose na nasilje među vršnjacima osnovnih škola.

Nacionalni kontakt centar osnovan je kako bi sistem bio što efikasniji i povezan je sa svim relevantnim institucijama, sa Tužilaštvom, Policijom Ministarstvom prosvete, Centrima za socijalni rad.

Beković navodi da da deca odnosno mladi na internetu najčeđće trpe nekoliko vrsta digitalnog nasilja.

“To je govor mržnje, situacija odnosno spoznaja da digitalno nasilje može da traje veoma dugo, čak I godinama. Sajber nasilje može da se vrši sa bilo kog mesta. Kada neko napravi ružan klip I okači na internet, nikada ne može da se skine sa interneta”, navodi Beković.

Marija Đorđević, učenica prve godine Požarevačke gimnazije za Boom93 otkriva da se tokom školovanja susrela sa digitalnim nasiljem i govorom mržnje, koje je vršio drug iz odeljenja kog je poznavala tek mesec dana.

„Dečak iz mog odeljenja napravio je lažni profil i pisao loše stvari o meni. Kada sam sa njime o tome porazgovarala, rekao mi je da on ništa ružno u tome ne vidi i da je on kada je prošao kroz slično iskustvo to shvatio na potpuno drugačiji način. Međutim, ja sam se osećala veoma povređeno i zatečeno, jer nisam očekivala da neko koga znam mesec dana, tako brzo stekne loš utisak o meni i da da sebi za pravo da pravi fejk profile predstavljajući se kao uja, a zatim i komentariše video na Tik Tok-u koristeći neprimereni jezik koji svi mogu da vide. Definitivno nisu razmišljali o mojim osećanjima, misle da je to samo šala, ali nije“, navela je Marija za Boom93.

Marija ovaj slučaj nikome nije prijavila, ali je počinioce upozorila da će ukoliko nešto tako budu ponovili prijaviti sve prvo razrednom starešini, a ako bude potrebe i višim instancama poput policije.

„Kako će neka osoba da shvati nečiju „šalu ili zlostavljanje“ zavisi od nje same, koliko je spremna da se suoči sa tim. Neko ko nije siguran u sebe, svakako će lošije sve to prihvatiti, u odnosu na mene koja sada nemam taj problem, svesna sam toga ko sam i šta sam, tako da me te stvari ne dotiču“, navela je ona.

Čak 86% učenika u Srbiji internet koristi svakodnevno, a svaki treći učenik doživeo je neko uznemirujuće iskustvo na internetu tokom poslednjih godinu dana, pokazuje istraživanje „Deca Evrope na internetu” koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku dece i mladih u Srbiji uzrasta od 9 do 17 godina. Skoro četvrtina učenika nije razgovarala ni sa kim o svom problemu i ignorisala je neprijatno iskustvo misleći da će nestati samo od sebe. U takvim okolnostima posebno zabrinjava podatak da većina roditelja deci ne objašnjava kako da bezbedno koriste internet, budući da samo 44% dece navodi da im roditelji često govore o tom problemu.