Žene to mogu

Kulturne potrebe žena: U kojoj meri žene pronalaze sebe u stvaralaštvu?

FOTO: Privatna arhiva
Zastupljenost žena u kulturi i umetnosti je pitanje koje se s vremena na vreme aktuelizuje, kao što je trenutno slučaj, lokalno, regionalno i šire. Imamo primere izložbi, biografskih knjiga posvećenih ženskim istorijskim likovima, formiranja novih edicija posvećenih ženama, predavanja o umetnosti žena i slično.

Prema rečima ministarke Maje Gojković, sektor kulture može da bude pozitivan primer po zastupljenosti žena i ravnopravnosti, što ne znači da nema izazova i da pred nama nije još dosta posla.

Žene čine veliki deo zaposlenih u institucijama kulture, u značajnom broju nalaze se na rukovodećim pozicijama, a sve ih je više i u upravnim i nadzornim odborima, rekla je potpredsednica Vlade.

Istraživanja pokazuju da najveći procenat žena radi u bibliotekama, a najmanji u pozorištima. Na rukovodećim pozicijama u ustanovama kulture i dalje je manje žena, ali ta razlika nije velika, precizirala je ona.

Gojković je napomenula da su žene najčešće direktori u bibliotekama i galerijama, i dodala da joj je posebno zadovoljstvo što su se poslednjim imenovanjima žene našle na čelu Muzeja savremene umetnosti, Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, kao i u upravnim i nadzornim odborima više ustanova.

Na čelu 8 od 12 ustanova u Požarevcu su direktorke. Tako direktorku ima Centar za kulturu, kao i Galerija Milene Pavlović Barili. Takođe, Gradski ženski hor Barili vodi žena.

Međutim, šta je sa ženama koje ne zauzimaju direktorske pozicije i manje su vidljive u kulturi, poput slikarki, spisateljica, književnica ili pesnikinja?

O svojim uspesima, kao i odluci da uđu u sferu kulture za Boom93 pričale su Milica Grbić i amaterska slikarka Tamara Đurić.

Milica Grbić je završila Požarevačku gimnaziju, a zatim i Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik. Na početku razgovora naglašava da je od osnovne škole znala da je književnost njena najveća ljubav, ali je prilikom upisa srednje škole odabrala prirodno-matematički smer.

„Smatram da je prirodni smer bio dobra odluka što se mog formalnog obrazovanja tiče i sigurna sam da bih ponovo isto postupila. Ovaj smer mi je pružio širinu obrazovanja i nije umanjio pristup književnosti”, navodi ona.

Milica trenutno piše blog o knjigama, dok na društvenoj mreži Instagram postavlja objave o književnim ostvarenjima. Na pitanje otkud motivacija da na ovaj način ljudima približi određena književna dela, Milica navodi da je to pre svega velika ljubav prema čitanju i njena ogromna želja da ljude uvede u svet književnosti.

FOTO: Petar G.

„Interakcija na Instagramu ili kako se to popularno zove Bookstagramu je velika. Ljudi rado čitaju i razmenjuju mišljena. Takođe, ova platforma se pokazala kao odlično sredstvo za otkrivanje novih i ne tako poznatih autora i dela. Raduje me što su i izdavačke kuće prepoznale društvene mreže kao jedan od glavnih načina promocije danas i što su u većini slučajeva veoma saradljive sa svojim čitaocima.”

Svoju inspiraciju pronalazi u delima svetske književnosti, a rečenica Ane Frank joj je u svakom trenutku u mislima.

„Ona je u svom dnevniku napisala da je papir trpeljiviji od ljudi i ta rečenica mi je često na pameti. Književnost je deo mene od najranijeg detinjstva, mesto neprestane inspiracije i moje utočište, gde mogu biti ono što jesam. Zato se i ne trudim da pišem isključivo o knjigama koje su mi se dopale. S obzirom na to da do mene dolazi veliki broj  pretežno novih naslova, nerealno bi bilo da budem oduševljena baš svakim delom. Negativna kritika može biti sjajna stvar jer pokreće diskusiju, što ujedno pomaže da se roman sagleda iz bezbroj perspektiva. Interakcija sa Bookstagramerima daje posebnu čar ovome što radim i omogućava mi da uvek saznam nešto novo iz književnosti. I dalje blog i Bookstagram doživljavam kao hobi i način svog kreativnog izražavanja, i u tome neizmerno uživam”, kaže Grbić.

Milica je nekoliko godina radila u knjižari, a kako navodi, pogrešno je uvreženo mišljenje da žene više čitaju.

„Mislim da nema preterane razlike, iako na prvu može delovati da žene prednjače. Ipak, u knjižari smo imali naše stalne mušterije, i to je bila baš šarenolika skupina. Žene su se najčešće opredeljivale za domaće autorke i istorijske, odnosno ljubavne drame. A ja sam uvek i zauvek u timu Toni Morison, Elena Ferante, Lana Bastašić, Mišel Uelbek, Danilo Kiš i Miloš Crnjanski, i njih ne prestajem da preporučujem. Sve to me je nagnalo da počnem da razmišljam u tom smeru da, kada bi se stvorili određeni uslovi, bez ikakvog premišljanja bila bih vlasnica male kafe-knjižare gde bi posetioci mogli da uživaju u kafi i čokoladnim kolačima uz najdraže naslove. Poseban kutak bi bio namenjen najmlađima, jer je literatura za decu moja velika ljubav. A blog o književnosti je nešto što bih i dalje nastavila da pišem, jer je to i dalje moj najdraži način širenja ljubavi prema knjigama.”

Ljubav prema književnosti usađuje i svojoj ćerki, budući da je okružena knjigama i da je prvi kontakt sa njima imala u najranijem detinjstvu.

„Od skoro je postala i član biblioteke, što je takođe išlo svojim prirodnim tokom, budući da me je uvek pratila kada pozajmljujem knjige. Deca najbolje uče kroz primer, zato me neizmerno raduje kad vidim kako sama odlazi do police i bira šta želi da sledeće čitamo. Iako je još uvek mala, njeno interesovanje i radoznalost za čitanjem je velika”.

Foto: P. Grbić

Književnost se, nažalost, čini kao nesiplativa profesija u vreme hiperprodukcije i konzumerizma, a naša sagovornica navodi da je jedini način opstati u ovoj sferi, ljubav prema knjigama i književnosti.

„Ovo je uglavnom nepopularna i neisplativa profesija i mislim da je jedini način ljubav prema književnosti, bilo to kroz hobi ili fakultetsko obrazovanje. Razočaranja će svakako biti, kao i odustajanja, ali vaš put u književnosti sigurno postoji ukoliko to zaista želite. U mom slučaju drugog izbora nije bilo, to je ono što jesam”, zaključila je Grbić.

Tamara Đurić je nastavnica biologije, koja se uporedo sa radom u školi bavi i slikarstvom, a, kako i sama kaže, svoju inspiraciju crpi upravo iz prirode i svega što se u okviru biologije uči.

„Na prvi pogled biologija i slikarstvo nemaju nikakve veze, ali jednostavno ja inspiraciju crpim iz prirode, tako da smatram da su povezane. Kad pogledate slike biljaka i životinja, to je čista umetnost prirode, tako da je priroda najlepša umetnost koja postoji, a sve što mi radimo je oponašanje prirode i oponašanje prirodne lepote. Upravo zato, otkad znam za sebe, ja sam negde znala da ću se baviti slikarstvom. Međutim, prilikom odabira fakulteta, na Akademiju se primao mali broj ljudi i, kako mi je to bilo isuviše rizično, odlučila sam da studiram nešto drugo, a kako je priroda povezana sa umetnošću, odluka je pala na studije biologije.”

FOTO: Privatna arhiva

Tokom svih godina studiranja Tamara je uporedo stvarala dela za koja je inspiraciju pronalazila u samoj biologiji, prirodi i svemu onome o čemu je tokom studija učila.

„Jedna stavka u mojoj inspiraciji je priroda, a druga stavka su uglavnom događaji i nešto što

me podstakne iznutra da se na neki način praznim. Prođe određeni period, kada se desi da ne slikam, ali tada se nakupi inspiracija, razni događaji što u mom životu, što u životu mojih prijatelja, rodbine, a onda se te netipične situacije bace na papir, čak sam imala slike koje su mi bile namenski za neki događaj. Htela sam, bilo da je lep ili ružan događaj, da ga ovekovečim i prebacim na platno”, navodi naša sagovornica.

Za ovih 10 godina menjala je i tehnike i stilove, dok joj je ranije inspiracija bila više lična, turbulencije koje su joj se dešavale i koje je kroz simbolizam i nadrealizam prikazivala u slikama. Kasnije je postala malo praktičnija, krenula da proučava druge tehnike, da ne mora sve da bude urađeno iz duše, kako ona kaže.

Položaj likovne umetnosti u Požarevcu na nezavidnom nivou

 Prema njenim rečima, položaj umetnosti u gradu je na nezavidnom nivou, pre svega jer su kolonije koje u gradovima postoje zatvorenog tipa.

„Ja sam u koloniji Milene Pavlović Barili, ali sve te kolonije koje tokom godine imamo su druženja, razmenjivanja iskustva. Međutim, tu se ne nauči ništa, starije kolege koje su u tome možda su i malo sujetne i neće vam posvetiti pažnju i otkriti neke tajne umetnosti. Svako čuva svoj pečat i zanat za sebe i jedino što vam ostaje je da sami tražite svoj pečat. Smatram da je osnova jako bitna, a da mladi koji se odluče da krenu putem umetnosti najpre treba da odu kod nekoga ko drži časove, kako bi stvorili osnovu. U Požarevcu ima par kolonija, ali sve one rade za sebe. Imaju dve tri izložbe godišnje, ali, kao što kažem, zatvorenog su tipa i već 20 godina ostaje na tome, pokušavaju da ubace nove članove, ali smatram da nešto ne štima.”

FOTO: Privatna arhiva

Đurić smatra da je mladima u Požarevcu i te kako potrebna podrška ukoliko krenu putem umetnosti. Potreban im je vetar u leđa, ali i prostor u kome bi najpre u svom gradu mogli da izlože svoja dela.

„Mislim da je jako dobra ideja da se određeni kafići otvore za mlade i njihovo stvaralaštvo, gde će oni svoja dela izložiti publici. Moje prve izložbe bile su u klubu KB, tako da je to jedan od prostora gde bi mladi umetnici mogli da pokažu svoju umetnost. Mislim da gradu nedostaju takva mesta i ljudi koji su otvoreni prema mladima.”

 Ljudi često ne cene umetnost

Prema rečima naše sagovornice, trenutno ljudi veoma malo cene umetnost i često nisu spremni da izdvoje određeni novac kako bi kupili neko umetničko delo.

Ne ceni se umetnost. Žene će na primer pre svoj novac preusmeriti na kozmetiku ili na odeću, na koju često daju ogromne sume novca, a, kada im kažete cenu nekog umetničkog dela, konkretno u mom slučaju slike, onda u većini slučajeva kao odgovor dobijate da je cena previsoka. Znači umetnost je skupa, slika je skupa, a to što se ogromne sume novca daju za održavanje iskrivljenih vrednosti, koje su danas aktuelne, nekome ne predstavlja problem.  S druge strane su muškarci kojima je prestiž skup automobil, dok je kupovina slike koja je na ceni „bacanje para”, zaključuje ona.

FOTO: Privatna arhiva

Pored svih uspona, ali i padova koje su imale i koji ih očekuju, naše sagovornice se slažu u jednom: da biste uspeli u onome što radite, potrebno je uložiti mnogo rada, truda i vremena, a na kraju uspeh dolazi kada ga najmanje očekujete. Žene treba međusobno da se podržavaju, bez obzira na to u kojoj sferi stvaralaštva se pronalaze, kako bi opstale i bile jedna drugoj podrška.

Projekat „Žene u fokusu” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom, javnom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Avatar

Neda Stojićević

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend