Žene u kovid ambulantama: Dvogodišnja borba sa kovidom iz njihovog ugla

Najbitnije je upravo čuti njih, doktorke i medicinske sestre koje rade već skoro dve godine u kovid ambulantama i kovid bolnicama, na intenzivnoj nezi i na svim drugim odeljenjima gde se leče kovid pacijenti.

Na prvim linijama borbe sa novim i na početku još uvek nepoznatim virusom bile su medicinske sestre i lekari koji su radili u kovid ambulantama i koji su prvi primali i pregledali gotovo sve pacijente kod kojih su se pojavljivali simptomi novog virusa.

Rad u kovid ambulanti veoma je naporan i težak kao što su nam i prethodnih meseci potvrđivali i drugi lekari koji su svakodnevno sa pacijentima obolelim od koronavirusa. Dom zdravlja Požarevac ima u svom ogranku dve kovid ambulante, jednu u Požarevcu, drugu u Kostolcu.

Kovid ambulante su postale naša stvarnost i mesto na kome se sa virusom susrećete po prvi put kada vam neko od medicinskog osoblja saopštava da ste pozitivni ili negativni, a i dalje ne znate šta vas očekuje i kakav će biti tok bolesti. Prva reakcija je uglavnom strah i neverica a pre toga nervoza uglavnom zbog čekanja ispred kovid ambulante koje je početkom pandemije trajalo satima.

Načelnica Opšte službe u Domu zdravlja Požarevac, dr Lozica Jakić navodi da je u nekim trenucima bilo veoma naporno, jer su ulazili u smenu koja traje pet sati, a izlazili tek nakon deset sati provedenih u skafanderu.

,,Kada je sve stalo u pandemiji korona virusa, zdravstveni radnici su nastavili da rade. Da rade u teškim uslovima, u svojim kovid ambulantama, kovid bolnicima. Bilo je teško svima, posebno je bilo teško ženama koje rade kao medicinske sestre ili doktorke u kovid sistemu. U početku pandemije, marta 2020. godine krenuli smo bez pogovora u borbu protiv tada nepoznatog virusa, koji je davao mnogo običnih simproma, opštih, ništa specifično. Nažalost, mnogi su izgubili živote, među pacijentima i mnogi zdravstveni radnici. Sve više je bilo pacijenata kojima je trebalo pomoći. Nesebično smo ulazile u smenu bez radnog vremena, dok ima potrebe, dok se ne završi poslednji pacijent i tad svoj život ostavljale iza paravana u zelenoj zoni. Posle smene vraćamo se svojima, sebi i normalnom životu i tako danima sve do dana današnjeg. Sve više od početka pandemije radimo paralelno, to znači da radimo sa svoim pacijente u zelenoj zoni kojih je iz dana u dan sve više i radimo u kovidu. Mislim da je i drugim kolegama satisfakcija, pohvala i zadovoljstvo izlečenih pacijenata“, navela je načelnica.

Na posao su dolazili sa velikom strepnjom, ali sa istim osećanjem su se vraćali i svojim kućama.

,,To je zaista bila jedna velika strepnja svakog dana, veliko iskušenje, jer vi morate i od vas očekuju tj ne moramo ali prosto hoćemo očekuju nas pacijenti, to je naš posao i mi ulazimo u crvenu zonu obučeni, borimo se za svakog pacijenta a kada završimo posao ta strepnja postaje jača, šta ćemo i kako ćemo se vratiti kući gde su nam stariji roditelji, gde su nam mala deca i stalno smo to vagali ali naravno uvek je preovladalo to, naš poziv, mi smo dotori, medicinske sestre, zdravstveni radnici i moramo se boriti za svakog čoveka pojedinačno.“

U pojedinim momentima ekipe su bile desetkovane, a većina zaposlenih umesto onih koji leče bili su pacijenti svojim kolegama, jer su i oni bili zaraženi koronavirusom.

„Uđete u smenu koja je pet sati, ali izađete nekad i za deset. Prosto je bilo nemoguće, nismo imali radno vreme. Sada je drugačije, vreme je prošlo. Mi smo virus upoznali, upoznali smo bolest. Protokoli lečenja su se menjali, dobili smo nove antivirusne lekove, vakcinacija je mnogo promenila. Nemoguće je objasniti to što osećate kada ulazite u smenu, jako teško. Radite svoj posao, znači radite ga, predano ga radite. Lično ja kada dođem na posao, ja sve ostavim svoje iza sebe. Ja sam posvećena maksimalno ljudima koji su se meni danas obratili za bilo šta. I tu sam dokle god poslednjeg pacijenta ne zbrinem, dok ne znam da je stigao do bolnice, ako je za bolnicu, dok nisam ispratila kući. Dok rodbini nismo objasnili, ostajali smo bez glasa, ja sam i sada bez glasa, pričom, pričom, pričom, dok objasnimo kako koji lek se pije, ako mu slučajno nije dobro, već sutra ponovo kod nas, jer bolnica je bila puna u jednom momentu, a mi smo preuzimali rizik“, zaključila je Jakić.

Prvo radno iskustvo u kovid ambulanti

Za Sandru Savić, medicinsku sestru zaposlenje i prvo radno iskustvo predstavljao je rad u kovid ambulanti od početka otvaranja iste u okviru Doma zdravlja u Požarevcu. Ona je najpre počela dobrovoljni volonter, a par meseci kasnije zvanično kao zdravstveni radnik koji je bio od samog starta uključen u kovid sistem, prvo u kovid ambulanti, zatim kovid bolnici Požarevac i kovid bolnici Batajnica.

„Početak je zaista bio težak jer smo se svi susreli sa nečim novim i nama nepoznatim. Ja sam tada bila jedan od najmlađih radnika, koji je bio prinuđen da ide za Batajnicu, da radi u jako teškim uslovima, sa jako teškim kliničkim slikama pacijenata pod punom uniformom u trajanju od 5, 8 ili 12 sati i da naglasim bez hrane i vode i to je bilo najteže. Ali ja sam takva osoba koja je stvarno pozitivna i psihički sam uspela da opstanem prisebna. Ni u jednom momentu nisam osetila strah jer mnogo volim svoj posao i prihvatila sam taj poziv kao nešto što je deo mene i mog života. Vodila sam se time da kada obučem skafander i kada zakoračim u crvenu zonu da sam tim ljudima potrebna i da im moram pomoć. Bilo je jako teško, u početku. Prvo, jer nismo znali šta nas je snašlo, sve je to bilo novo za nas, ali naravno, tada sam bila mlada, a stručnost starijih kolega od velike pomoći. Opet, s’ jedne strane drago mi je, jer od početka sam ubačena u vatru, ali mi je sve to sada formiralo da budem ono što treba svaki zdravstveni radnik da zna i da bude posle izvesnog vremena. Kovid je možda doneo i nešto dobro, jer mi koji smo primljeni za vreme kovida, veoma brzo smo naučili posao baš zbog toga, jer bolnički rad i odeljenski rad je mnogo drugačiji i teži od ambulantnog rada, a zahvaljujući Batajnici, tamo smo morali sve da naučimo. Jako je bilo teško gledati pacijente koji umiru, ali osećaj kada im pomognete je nešto neverovatno. I taj osećaj nas je i održavao da možemo da izdržimo to sve“, navodi ona.

Ona je dva puta preležala koronu i zbog toga bila i na drugoj strani, odnosno našla se i u ulozi pacijenta.

„Više puta sam bila odvojena od kuće, baš iz tog razloga što sam bila poslata u bolnicu u Batajnicu da radim. Naravno, bila sam svesna straha ljudi oko sebe, jer je naravno bilo smanjeno društvo s prijateljima. Vremenom su i oni shvatili da je prosto to moj budući život, onda se taj strah malo smanjio i to se promenilo jer je kovid postao stanovnik svih nas i sada je to postalo uobičajno. Kovid nas je sve naučio da čovek mora da se bori koliko god da je teško. Najbitnija stvar je da je čovek zdrav, jer zdrav čovek je jednako srećan čovek i zdravlje nema cenu. kada sam ja bila pozitivna, bila sam izolovana u drugoj kući. Niko od mojih nije bio pozitivan, a kada sam ja bila zdrava, prvo je počelo sve od bake, a onda su svi ukućani bili pozitivni, a ja nisam. Nažalost, mnogo sam bila vremenski u kovidu, preležala sam dva puta kovid uz posledice toga je dijagnoza miokarditisa, zapaljenje srčanog mišića koje je bilo praćeno dvanaestomesečnom kardiološkom terapijom i strogim mirovanjem, ali hvala Bogu sada je to iza mene“.

Pored mladih medicinskih radnika koji su zaposleni tokom kovida zbog ogromne potrebe za zdravstvenim radnicima, njihove starije kolege, a neke i pred penzijom, takođe su svakodnevno ulazile u crvenu zonu. Pored bojazni za sebe, jer mnogi imaju određene zdravstvene probleme, oni su svakodnevno pomagali lekarima prilikom pregleda pozitivnih pacijenata.

Milomirka Milovanović, patronažna sestra objašnjava da su nosioci posla u zdravstvu procentualno najviše žene koje su svih prethodnih meseci vodile hrabru bitku sa virusom, ali i sa svojim privatnim životom. To što ste žena dodatno otežava privatan život tako da od početka pandemije one zapravo i nemaju vremena da budu ni sestre, supruge, majke, tetke. Kroz kovid ambulantu nekada dnevno prođe i preko 300 pacijenata, a to podrazumeva da se radi gotovo bez prestanka i na ivici izdržljivosti.

„Sada, posle dve i po godine mogu da kažem da se sećam mnogih teških i napornih dana, ali i zadovoljstva da smo pomogli mnogim našim pacijentima jer smo zaista učinili sve što je u našoj moći. Sećam se, takođe, aplauza podršske i zahvalnosti naših sugrađana, koji su meni lično mnogo značili. To su momenti koji nam daju na neki način krila. Tokom angažovanja u bolnici batajnica, bila sam u grupi sa mlađim koleginicama, zapravo ja sam bila najstarija u toj grupi. Moram još da dodam da je to bilo samo tri dana posle mog povratka sa bolovanja upravo zbog kovida, jer sam ja pre toga bila takođe pacijent. Bila sam u grupi sa daleko mlađim koleginicama, kojima je, takođe bilo potrebno dati podršku i neki lični primer, ali su i one nama bile od velike pomoći. Bile su nam i leva i desna ruka jer su one zaista bile novo primljene, sveže iz škole sa svežim znanjem, tako da su te mlade koleginice bile zaista kao jedan špric mladosti“.

Na samom početku bilo je mnogo nepoznanica oko virusa. Lekari i drugo medicinsko osoblje su brinuli i bili uplašeni i za sebe ali i za druge jer su nove radne uniforme odnosno skafanderi bili potpuna novina za većinu i zahtevala se dodatna opreznost.

Ona je jedno vreme radila i na uzimanju uzoraka od pacijenata koji su imali simptome kako bi se utvrdilo da li su pozitivni na koronavirus. Tom prilikom i ona je nosila svu zaštitnu opremu, a na pitanje šta joj je tada bilo najteže, Milomirka odgovara, da je ogroman izazov bio uzeti bris od dece, koja su se je doživljavala kao da je sa druge planete dok je bila u skafanderu.

„Ljudi kada su nas videli u opremi prvi put, doživljavali su nas kao sa druge planete, tako da je to bilo zaista teško jer je bilo potrebno da sa svom tom opremom da uspemo da ubedimo to malo dete da bude bris adekvatno uzet, znači da dete dovoljno zine, da otvori dovoljno jako usta što uopšste nije prijatno kad je dete bolesno, sa temperaturom ni najmanje nije jednostavno, tako da to je bio veliki izazov izdržati sve to. Jedan profesionalno veliki izazov. Bilo je mnogo teških momenata gde ste morali vi da dajete nekom podršku, a pri tom je i vama jedna velika knedla u grlu ili osećate tegobu, ali je satisfakcija uvek dolazila u smislu zahvalnosti tih paciejnata koje smo izlečili. Sećam se aplauza u Batajnici kada smo bili, to je bila jedna velika soba sa preko dvadesetak kreveta i onda su nam svi aplaudirali“, seća se sagovornica.

Direktorka Zavoda za Javno zdravlje Požarevac Ana Jovanović naglašava da je važno istaći da je u prevazilaženju svih posledica koje virus korona ostavlja na društvo nemerljiva uloga ženskog dela našeg društva, ali naravno ne treba umanjiti ni ulogu muškarca.

„Tokom pandemije virusa korona žene su pokazale vrednost samodisciplinu, odgovornosti, požrtvovanost, solidarnost i empatiju- i na porodično/privatnom planu, ali i u profesionalnom smislu.Svedoci smo da je svet u jednom trenutku stao, ali ne i žene koje su svojim aktivizmom i upornošću nastavile da čine važan deo ovog društva i da pomožu onima kojima je pomoć bila najpotrebnija. One su se pokazale kao stub društva, što i jesu.U pandemiji je svima teško, ali ženama malo teže. Sve te medicinske sestre, doktorke, nastavnice, apotekarke, prodavačice i žene drugih profesija, nakon završenog radnog dana odlaze svojim kućama gde se posvećuju ulogama supruge, domaćice i majke.Za kraj, želela bih da izrazim zahvalnost svim ženama, ali i muškarcima, koje su onda kada je stanovnišvo moralo da se zatvori kako bi se izbeglo širenje virusa, ostale u prvim redovima kako bi se omogućilo normalno funcionisanje života“, navela je direktorka.

U Srbiji  je veliki broj lekara i medicinskog osoblja dalo nemerljiv  doprinos u borbi protiv pandemije izazvane koronavirusom, i dalje se svakodnevno bore za živote pacijenata u svim ambulantama i kovid bolnicama ali u toj borbi ne smeju ostati sami. Bez obzira da li je medicinska sestra, lekar, spremačica, čistačica, da li je u bolnici, domu zdravlja ili  kovid ambulanti –sve one su heroji.

Projekat “Žene to mogu”, podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom, javnom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.