Žene to mogu

Žensko preduzetništvo: One su dokaz da „žene to mogu“

One su odlučile da ne čekaju na zaradu od poslodavca, da ne strepe od otpuštanja, da ne zavise od novih sistematizacija i budu tek šraf u sistemu. One su želele da same upravljaju poslom i karijerom, da obezbede platu prvog i petnaestog i to ne samo za sebe već i za druge koje će uposliti. One su obrazovane, emancipovane, elokventne, uporne, preduzimljive, istrajne i nadasve pozitivne. Uz sve to ili baš zahvaljujući tome, one su veoma uspešne u poslu kojim se bave – preduzetništvu. Možda se u njihovim rečima krije dobar savet kako da i vi dođete do ostvarenja sopstvenog sna.

   

Za razliku od zemalja Evropske unije, u kojima su žene vlasnice 30 do 40 odsto preduzeća, u našoj zemlji tek svakim četvrtim preduzećem upravlja ženska ruka. U skici za portret srpske preduzetnice najčešće se nalazi žena koja ima 41,9 godina, završenu srednju školu i u neizvesne vode biznisa zakoračila je zato što su ona ili njen suprug ostali bez posla, pa je otvaranje sopstvene firme bio jedini način da ona i njena porodica prežive.

„Podaci organizacije ’UNWOMEN’ govore da svega 25-26 odsto preduzeća u našoj zemlji drže žene, a odnos finansijskih institucija i investitora prema ženskom biznisu bitno je drugačiji nego prema muškom, s obzirom na to da nepisani paragrafi običajnog i kulturnog prava stoje na putu razvoju ženskog preduzetništva“,  rekla je ranije Ana Jolović iz tima za razvoj finansijskog tržišta u Američkoj agenciji za pomoć razvoj (USAID).  Iako zakon ne sprečava ženu da stavi hipoteku na zajedničku kuću ili stan da bi pokrenula sopstveni biznis, pitanje je koliki će se broj muževa složiti sa tim. Društveno je prihvaćeno da žena digne kredit za letovanje ili zimovanje, ali ne i za kupovinu neke mašine za proizvodnju. Sa druge strane, potpuno je prihvaćeno da muškarac stavi hipoteku na zajednički stan i da pokrene biznis”, navodi Jolovićeva.

U smislu finansijske spremnosti da se žene odluče na ulazak u svet samostalnog poslovanja možda se stvari uskoro bar donekle poprave, jer je Vlada Republike Srbije ovu godinu proglasila godinom preduzetništva, a posebnu pažnju je obećala razvoju ženskog preduzetništva, kome je namenjeno, kroz kredite domaćih banaka i pomoć međunarodnih finansijskih institucija, 20 miliona evra. Ipak, i dalje ne postoje potporni sistemi koji podržavaju razvoj ženskog preduzetništva – radno vreme vrtića i škola ne poklapa se sa radnim vremenom zaposlene žene, a u mnogim gradovima vrtići uopšte ne rade u letnjem periodu.  U tom smislu je podrška okruženja, pre svega članova uže porodice od neprocenjive vrednosti za opstanak žene u svetu preduzetništva.

Uprkos svim poteškoćama i sporom napretku položaja žena u svetu biznisa, u našem neposrednom okruženju imamo svetle primere uspešnih preduzetnica koje su izgradile kontinuirano rastuće firme.

***

Biljana Jovanović je vlasnica i direktorka Modne kuće “Luna”, koja postoji već 25 godina. Iz proizvodnih pogona u fabrici u Požarevcu oprema na desetine svojih prodajnih objekata u Srbiji, zemljama regiona, ali i šire. O Biljaninom uspehu i poslovnoj poziciji govore i brojne nagrade, među kojima su Priznanje za ženu preduzetnika za 2011. godinu Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), priznanje ,,Cvet uspeha“ Udruženja poslovnih žena Srbije za podsticanje ženskog preduzetništva 2008. godine, prestižno međunarodno ,,IWEC“ priznanje za razvoj internacionalnog poslovanja uručeno u Štokholmu 2014. godine, iste godine prizanje ,,Cvet uspeha“ u kategoriji “Najevropskija ženska firma”, Priznanje ”Planeta biznis” poslovnih magazina BIZNIS i EKONOMETAR za najboljeg preduzetnika u 2015. godini i najnovije Regionalno priznanje “Stvaratelji za stoljeća”, za doprinos razvoju preduzetnišva u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi, uručeno Biljani Jovanović na samitu preduzetnika „300 najboljih“ u Dubrovniku.

Biljana i jeste “žena-zmaj” u najpozitivnijem smislu te reči. Ipak, kaže da pre 25 godina nije mogla ni da zamisli da će danas sve izgledati ovako. “Sve je počelo sasvim slučajno, kao moja želja da pomognem majci u onome što je ona počela da radi, iz proste potrebe da je zaštitim u nekim situacijama jer sam smatrala da meni neke stvari malo bolje idu. Tada sam još uvek studirala. Čak nisam ni planirala da se nečim takvim bavim, ja sam inženjer informatike, što nema veze ni sa ekonomijom ni sa tekstilom, ali eto nikad se ne zna kako život nekog može da usmeri”.  

Biljana kaže da početak devedestih, kada je osnovala svoju firmu, nije bio nimalo lak period za ma koji posao, iako su danas mnogi skloni da tvrde da je nekada sve bilo lakše. “Na ovim prostorima nije nikada dobar trenutak za lak ulazak u svet poslovanja, samo se vremenom menjaju problemi. To je bilo vreme hiperinflacije, vreme trčanja u menjačnicu ako ste nešto prodali pa da to što pre zamenite za tadašnje nemačke marke. Tako da je bilo podjednako teško kao i sada, samo su problemi bili malo drugačiji.”

U protekle dve i po decenije bilo je nebrojeno situacija kada je razmišljala o tome da li vredi nastaviti borbu. U početku se to dešavalo gotovo svakodnevno, kaže Biljana. “Naročito vam se u početku stalno čini da ne ide onako kako treba, kako želite, pa se preispitujete da li ste dobro uradili, dobru odluku doneli. To je dnevno pitanje i to će vam reći svako ko se ovim poslom bavi. A onda, kada se posle određenog vremena okrenete, iza sebe vidite rezultat pa kažete: O, pa ja sam nešto i uradila”.

Podrška porodice svakom ko kreće preduzetničkim putem je neophodna jer se u protivnom susreće sa mnogo većim poteškoćama. “Ja sam imala srećnu okolnost da sam uvek imala apsolutnu podršku u svemu što sam radila i to mi je bio dodatni vetar u leđa. Na nekim skupovima koji su se u Americi bavili temom šta je potrebno da jedna žena bude uspešna u onom što radi, odnosno šta je zajedničko većini žena koje su smatrane u svom okruženju uspešnima, slušala sam o rezultatima istraživanja koja su pokazala da kako bi neka devojčica izrasla u jednu vrlo uspešnu ženu mora da ima podršku muških članova porodice u svom okruženju od najranijeg detinjstva. To je vrlo važna poruka za sve očeve devojčica, koji žele da one jednog dana budu uspešne u onome čime se bave, da je ta podrška i samopouzdanje koje sa njom dobiju izuzetno važna”.

U svetu privatnog biznisa još uvek dominiraju muškarci. Međutim, Biljana kaže da nikada nije  imala osećaj da je manje cenjena i teže prihvatana od poslovnih partnera i saradnika zato što je žena. Naprotiv, to nekada može da bude i prednost. “Nikada nisam imala osećaj bilo kakvog hendikepa zato što sam žena u biznisu, bilo kakvih problema ili negativnih posledica. Uvek sam radila u ženskom okruženju, moji kupci su pre svega žene, zaposleni su isključivo žene, tako da sam uvek bila u nekako konfornom okruženju bez ikakvih negativnih implikacija. Međutim, slušajući žene koje su radile u drugim industrijama shvatila sam da to nije svugde tako. Sada mi se čini da se slika malo menja, da su žene počele da zauzimaju malo drugačiju poziciju u poslovnom svetu generalno, ne samo u preduzetništvu. Mnogo se o tome i priča, pa su žene malo slobodnije, mada iako je napredak primetan to još uvek nije onako kako bi trebalo da bude, više je jednakost na papiru. Moje najjasnija spoznaja da ne postoji ravnopravnost u poslovnom svetu bila je u Parlamentu preduzetništva, koji je organizovan u republičkoj skupštini. “Luna” je bila jedna od firmi koje su pozvane da učestvuju, pa sam kao direktor bila delegat. Ja sam vizuelni tip i  dok mi pričamo o brojkama i  procentima nemam baš tako jasan utisak o stanju, ali kada sam ušla u hol i videla u moru sivih odela tek po neki kostim u drugoj boji, shvatila sam koliko su muškarci dominantni u poslovnom svetu generalno. Tu sam zaista postala svesna neravnopravnosti”.

Žene su teže zapošljiva kategorija i stalno se govori o tome da se na njihove poslovne planove i ideje gleda sa više naklonosti nego kada sa biznis planom istupi neki muškarac. Međutim, Biljana smatra da je malo žena koje mogu da iskoriste te projekte namenjene ženama ili u kojima one imaju prednost. “Mislim da je to lepa priča za medije i javnost, a da u suštini nema mnogo primene. Međutim, dobro je i da se priča. Tako žene koje su malo uspešnije u poslu postaju i vidljivije, a njhov biznis malo više dobije na promociji”.

Oslanjajući se na njeno dugogodišnje iskustvo i uspeh u svetu privatnog poslovanja, pitali smo Biljanu Jovanović šta vam je to osim dobre ideje i nešto finansijskih sredstava neophodno ukoliko u ovom trenutku razmišljate o pokretanju sopstvenog biznisa. “Upornost, optimizam i vera u sebe. Sigurna sam da od svakog posla može da se napravi dobar, profitabilan posao, negde manje negde više, sve srazmerno koliko sebe uložimo, koliko smo u situaciji da finansijski uložimo u taj posao koji pokrećemo, ali ako neko zaista veruje u ono što radi i ako je spreman da uči, da se usavršava i  razvija zajedno sa svojim poslom onda ima vrlo veliku šansu da uspe. Još jedna stvar je veoma važna, a to je otvorenost prema drugim ljudima. Uvek sam prilazila svakom poslovnom saradniku, potencijalnom partneru u poslu, nekom sa kim radim, sa aspekta dobronamernosti. Uvek sam verovala da je taj neko dobronameran prema onome što želim da uradi, prema onom što on želi da uradi sa “Lunom” kao poslovnim partnerom, i ljudi to osete. Naravno da to ne znači da ne treba biti oprezan i da ne treba razmisliti o onome što se radi, ali rad sa ljudima je nešto što čeka svakoga kad krene ovim poslom da se bavi, to znači mnogo kontakata, mnogo razgovora i tog nekog otvorenog pristupa prema drugim ljudima. Onda se to na neki lep način i vrati”. 

***

Uspešan profesor je onaj koji deci uspe da prenese znanje i strast prema daljem izučavanju neke naučne ili stručne oblasti. Još uspešniji od njega je onaj profesor koji to uspe da uradi u svojoj privatnoj školi koju je u Srbiji uspeo da otvori. Sunčana Tadić, profesor engleskog jezika i književnosti, pre deset godina je napustila radno mesto u Požarevačkoj gimnaziji i otvorila Centar za učenje stranih jezika “Link up”. Posle decenije “u poslu” kaže da se u preduzetništvu u Srbiji ništa nije promenilo. “U odnosu na vreme pre deset godina ne mogu da kažem da se u preduzetništvu uopšte išta značajno promenilo jer je u međuvremenu Srbija ušla u veliku svetsku krizu. Što se tiče odnosa muških i ženskih preduzetnika, nikada nisam razmišljala o tome da li je u ovom poslu lakše biti muškarac ili žena. Možda je moja prednost što se bavim poslom koji spada u kategoriju onih kojima se žene više bave nego muškarci, a i  kada je u pitanju angažovanje radnika opet većina ljudi na tržištu rada su žene (Kada sam pravila konkurse za posao nikada mi se nije javio nijedan muškarac). Tako je moje okruženje uglavnom žensko i nemam pravu sliku o tome da li su mi muškarci preduzetnici veliki suparnici u tom poslu. Međutim, što se tiče generalnog položaja žena preduzetnika u našem društvu mislim da je to dvostruko nepovlašćena kategorija. Prvo je biti preduzetnik u Srbiji jedna nezavidna pozicija, drugo položaj žena u odnosu na muškarce definitivno nije ravnopravan, te je samim tim položaj žena predzetnika dvostruko teži. Istovremeno se smatra da je kod 99% žena koje kreću da se bave preduzetničkim poslom, osnovni razlog za to krajnja nemaština, odnosno to je izlaz, jer su one na neki način ostale bez posla i primanja. Znači, samo je jedan odsto žena preduzetnika u Srbiji koje se tim poslom bave isključivo zato što žele i smatraju da mogu nešto bolje i više”.

Sunčana je u svojoj školi i menadžer i profesor, te je zanimljivo kako se ove dve dijametralno različite profesije sjedinjuju u jednoj ličnosti, odnosno kako se profesor jezika i književnosti transformiše u preduzetnicu. “Teško. Bukvalno dođete u situaciju da se osećate kao podeljena ličnost. Naročito u periodu kada pokušavate da sastavite grupe za narednu školsku godinu, to je za mene najteži period zato što se on nastavi i kada već krenemo sa časovima. Tako da pre podne morate da budete poslovna žena koja ima sastanke sa klijentima i potencijalnim polaznicima, a popodne već morate da budete jedna izuzetno kreativna osoba, kojoj ne manjka ideja i originalnosti za smišljanje zanimljivih tema i časova, da organizujete kreativan rad u grupama i drugo.”

Pre podne jedan posao, popodne i uveče drugi, što znači da je preduzetnik neko ko radi non-stop. “Narav no, to se podrazumeva, onog trenutka kada rešite da se bavite privatnim poslom morate da znate da radno vreme ne postoji”.

A šta je sa svim ostalim poslovima i obavezama koje svakodnevno čekaju većinu žena kada se sa posla vrate kući. “Svi ti tradicionalno posmatrani kao ženski poslovi su zapravo porodični poslovi i ne zavise samo od žene, neophodno je da ih članovi porodice međusobno podele kako bi porodica dobro funkcionisala”.

Osim podrške i pomoći porodice, neophodno je da žene imaju i neka finansijska sredstva koja će da ulože u taj posao. “Trebalo bi da postoji i  podrška društva i države, ali ja ne mogu da kažem da sam bilo šta od toga koristila. Kad sam posle sveg posla, u nekim situacijama slušajući razne lepe priče o podsticaju ženskom preduzetništvu, budućnosti ženskog preduzetništva, kako se mnogo u njega ulaže, i u razne obuke za žene takođe, uverila sam se da je sve to samo na papiru. Činjenica je da su žene u našem društvu obrazovanije od muškaraca i da raspolažu većim brojem veština. Znači ne treba im ulaganje u znanje i veštine, treba im omogućiti neku drugu vrstu olakšica i to pre svega finansijska sredstva. Kada je to u pitanju, zaista se ne bih složila sa tim da uopšte postoji bilo kakva vrsta olakšica. Čak postoji i neka vrsta skepse prema ženskom preduzetništvu. Mislim da se traže i veće garancije. Ona priča o “start up” kreditima je nešto što je u praksi neostvarivo, jer vam traže izveštaje iz prethodnih godina, završne račune, što znači da kao firma morate da postojite već određeni broj godina, da poslujete izuzetno rentabilno, da ste maksimalno likvidni, da bi to moglo da se odobri. To na papiru divno izgleda, ali je u praksi nemoguće. Kada sam u nekom trenutku pokušala da dobijem najobičniji kredit to je bilo jako komplikovano i nisam mogla da ostvarim ni to neke elementarno pravo na dozvoljeni minus. Onda sam htela da apliciram za neka sredstva za nabavku modernijih sredstava za rad, ali je svaki od tih grantova funcionisao na principu refundacije, tako da sam rešila da finansiram ono što ja mogu i to je to”.   

Kao veliku manu ženskog preduzetništva u Srbiji, Sunčana Tadić vidi to što je ono veoma lokalno osmišljeno i organizovano. Žensko preduzetništvo ne razmišlja na širem planu, većina žena razmišlja o tome da podmiri potrebe lokalnog tržišta kada je u pitanju grana u kojoj su rešile da se bave preduzetništvom. Međutim, s obzirom na okolnosti u kojima posao počinju i razvijaju, obično sa minimalnim sredstvima, ako izuzmemo ličnu ambiciju, nemerljivi rad i želju da se uspe, granice koje ove žene dostižu su za veliko poštovanje.

***

Neke od žena koje su uspele da izgrade sopstveni biznis i karijeru svoj poslovni put su dugo planirale, neke su njime krenule sasvim slučajno, a ima i onih koje su u osvajanje poslovnog sveta krenule iz prostog ženskog inata, baš kao što je to slučaj Seke Mijalković. Ona je vlasnica prvog i još uvek jedinog Sexi šopa u Požarevcu, koji postoji već 26 godina. Pre pokretanja sopstvenog posla, radila je u državnoj firmi, ali je jednog dana odlučila da da otkaz zbog neslaganja sa kolegama i nadređenima. “Ja sam po struci knjigovođa, deset godina sam radila u tada jakom „Voće produktu“ i nisam ni sanjala da ću se nekada baviti trgovinom. Prvog avgusta 1990. godine sam dala otkaz. Tog sam jutra otišla normalno na posao, ali sam se posle deset minuta vratila kući, plačući i rekla „ja više ovako ne mogu“. Jednostavno nisam više mogla da se borim sa tim da žena koja lepo izgleda, koja je lepo obučena, predstvlja konstantno trn u oku i koleginicama i kolegama, i da se sve ono što uradim, i znam da je dobro urađeno, da se pripisuje nekom lažnom moralu. Osim toga, nisam želela da radim ništa mimo zakona što se od mene tražilo. I tako dam otkaz, dođem kući, i plačem u panici šta ću dalje. U to vreme je moje dete trebalo da krene u školu, ne mogu da ne radim. I onda je moj svekar, trgovac u penziji, onako u šali rekao „Hajde da otvorimo sexi shop. Ti voliš veš i krpice, uživaćeš u tome da to prodaješ, a radnju otvoriš za nas matorce. Tako je krenulo kao šala.“  

Seka kaže da je ideja rođena iz šale krenula da se ostvaruje kada je posetila prvu radnju sličnog tipa u Subotici. Vlasnik te radnje, kao i svih ostalih sex šopova u Evropi, osim Sekinog, je muškarac. Od početka je nailazila na nevericu kod poslovnih partnera koji su sa čudjenjem prihvatali činjenicu da se žena bavi takvim poslom. “Muški partneri u poslu me jednosatvno nisu prihvatili. Bili su strašno sujetni, nisu mi davali robu ili su tražili neke protivusluge, izlazili sa nepristojnim ponudama. Tu sam imala strašne probleme, ali je moj odbrambeni štit bio moj jezik. Onda sam ja njih napadala, da me ne bi omalovažavali. Znala sam da ima samo dva izlaza iz toga, ili će da prođe takav način ophodjenja sa njima ili će mi doći glave. I dan danas tako radim.”   

Odvažna i smela Seka je istrajala i uspela u svom poslu, iako zahvaljući tome, kako sama kaže, nema mnogo prijatelja. “Otvaranjem radnje se krug prijatelja prepolovio. Odjednom je nastala situacija da te niko ne želi u svom okruženju, ne zove te na slave i proslave, ali smo prošli sve te dečije bolesti. Mislili su biće to sve kratkog veka, nećemo da se družimo sa njom ona je laka žena, neće ona uspeti. A kada sam uspela… kada je posao počeo da se širi, onda se kod žena nešto promenilo pa su želele da se druže, da me pozivaju, ali onda ja nisam to želela. Muškarci ne. Oni i dan danas ne mogu da priznaju moj uspeh. Ne znam zašto je to tako. Moraš stalno da ih podsećaš da si uspešna, da ti radiš već više 20 godina, da ti veruju, da  te ne iskoriste. Mislim da je to stanje svesti koje neće skoro da se promeni”.   

Ono što se jeste promenilo za četvrt veka rada firme Seke Mijalković jeste odnos kupaca prema njenoj radnji. Prvih meseci su dolazili i pazarili isključivo u večernjim satima i otvarali vrata “Amor shopa” krišom, u trenucima kada na ulici nema nikog. Danas “Amor” ima radno vreme kao i ostale prodavnice u gradu, posećuju ga i muškarci i žene. Seka kaze da je teško bilo preživeti… samo nekoliko prvih godina. Još jedan pozitivan primer da ako želite uspeh od svoje ideje ne smete odustati, za postavljeni cilj se morate boriti i na sebe ni slučajno ne gledajte kao na slabiji pol.

***

Za razliku od Kragujevca, Čačka, Vranja ili Subotice, Požarevac nema lokalno udruženje poslovnih žena. Neke od preduzetnica iz Požarevca su istaknute članice Udruženja poslovnih žena Srbije, a možda bi upravo njihova inicijativa mogla da pokrene osnivanje gradskog ili okružnog udruženja koje bi okupljalo kako preduzetnice tako i žene koje žele da otpočnu sopstveni biznis.

Svrha projekta „Žene to mogu“, koji podržava Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, a čiji je deo i ovaj tekst, jeste da promoviše i predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene u gradu Požarevcu i na teritoriji Braničevskog okruga. Cilj projekta je da javnost bolje razume položaj žena, društvene procese i reforme i neophodnost zalaganja za rodnu ravnopravnost u svim segmentima, toleranciju i poštovanje ljudskih prava.

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93
Avatar

Boom93 Redakcija

Svojim odgovornim i profesionalnim radom redakcija Boom93 poštuje novinarske i profesionalne kodekse dajući svoj doprinos ostvarivanju javnog interesa u oblasti informisanja putem istinitog, nepristrasnog, pravovremenog i potpunog informisanja građana o svim važnim pitanjima značajnim za javnost. Stečeni kredibilitet se zasniva na objektivnosti, nezavisnoj uređivačkoj politici, odbrani javnog interesa, poštovanju novinarskih kodeksa i poverenju građana koje se gradi više od 28 godina.

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend