Preminuo Siniša Mihajlović: Odlazak levonogog bombardera

Siniša Mihajlović, nekadašnji igrač u Crvenoj zvezdi, Interu i Laciju, preminuo je u 53. godini posle duge i teške bolesti u bolnici u Rimu, javljaju italijanski mediji.

Bio je poznat po razornom udarcu levom nogom, podignutoj kragni na dresu, čvrstoj igri i burnom temperamentu, kao i jedan od najpoznatijih izvođača slobodnih udaraca u istoriji fudbala.

Posle Crvene zvezde, sa kojom je 1991. osvojio titulu prvaka Evrope i sveta, Mihajlović je karijeru nastavio u Italiji, gde je branio boje nekoliko klubova.

Najviše partija zabeležio je u dresu Sampdorije i Lacija, a potom i milanskog Intera.

Po završetku karijere, Mihajlović se bacio u trenerske vode, takođe u nekoliko italijanskih klubova, a tokom 2012. i 2013. bio je i selektor reprezentacije Srbije.

Bio je i deo reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, gde je odigrao četiri utakmice i postigao jedan gol, kao i Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji.

💔 pic.twitter.com/mZvKQCwKcn

— FK Crvena zvezda in English (@crvenazvezda_en) December 16, 2022

Počivaj u miru, dragi Siniša. pic.twitter.com/zW7Z97sVWG

— FK Partizan (@FKPartizanBG) December 16, 2022

Put do Zvezda

Siniša Mihajlović rođen je 20. februara 1969, u Vukovaru, u Hrvatskoj koja je tada bila deo socijalističke Jugoslavije.

Veoma brzo je pokazao talenat u dresu lokalnog Borova i privukao pažnju najvećih klubova u državi.

Godine 1987, odbio je ponudu zagrebačkog Dinama, a 1988. potpisao je ugovor sa novosadskom Vojvodinom.

Već u prvoj sezoni, Mihajlović je u dresu novosadskih Lala osvojio titulu prvaka Jugoslavije, što je tada smatrano senzacijom – odličja su u to vreme uglavnom osvajali klubovi „velike četvorke“ koju su činili Crvena zvezda, Partizan, Dinamo i Hajduk iz Splita.

Posle dve i po sezone u Vojvodini, Mihajlović je u decembru 1990. prešao u redove Crvene zvezde za, kako su tada mediji pisali, obeštećenje od milion nemačkih maraka.

„Moj dolazak u Zvezdu 1990. nije bio moj prvi boravak na „Marakani“. Imao sam 16 ili 17 godina, bio sam već na probi, ali nisam prošao.

„Tada nisam bio dovoljno dobar za Zvezdu. Nekoliko godina kasnije morali su da izdvoje velike pare da me dovedu iz Vojvodine“, navode se Mihajlovićeve reči u klupskoj monografiji izdatoj povodom godišnjice osvajanje titule prvaka Evrope.

Predstavio se Zvezdinoj publici veoma brzo na kvalitetan način, a evropski golmani su odmah počeli da se plaše njegovog razornog udarca levom nogom.

Mihajlovića će Zvezdini navijači najviše pamtiti po golu minhenskom Bajernu u Beogradu za vođstvo od 1:0 u revanš utakmici polufinala Kupa evropskih šampiona 1991.

Zvezda je prošla zahvaljujući golu Klausa Augentalera u završnici tog meča koji je završen remijem 2:2, a sve posle centaršuta levonogog bombardera.

„Mihajlović u sredinu“, viknuo je u prenosu komentator Milojko Pantić, što se kasnije urezalo u pamćenje svih zvezdaša.

U finalu su crveno-beli pobedili Olimpik iz Marselja posle penala, jedan od strelaca sa bele tačke bio je i Mihajlović.

Na ovu titulu, levonogi bombarder je u decembru 1991. dodao i titulu pobednika Interkontinentalnog kupa pobedom na prvakom Južne Amerike, čileanskim Kolo-Kolom od 3:0.

Kako je Mihajlović osvojio Italiju

U leto 1992, u vreme kada se Jugoslavija uveliko raspadala u krvavom građanskom ratu, Crvena zvezda je zbog sankcija Ujedinjenih nacija kojima je izolovana zemlja, bila primorana da rasproda tim kako bi klub mogao da nastavi da funkcioniše.

Tako je i Mihajlović napustio crveno-bele i otisnuo se u Italiju, u Romu.

Tamo je proveo dve godine, ali nije igrao mnogo i kasnije je ovaj period opisao kao „najgore sezone u karijeri“.

Tokom letnjeg prelaznog roka 1994, Mihajlović je prešao u trećeplasirani klub iz prethodne sezone Serije A i osvajača Kupa, Sampdoriju iz Đenove, koji je vodio Sven Goran Erikson.

Proveo je Mihajlović četiri sezone u Sampdoriji, nije osvojio trofeje, ali se specijalizovao za izvođenje slobodnih udaraca i etablirao kao jedan od najboljih odbrambenih igrača u ligi.

Zajedno sa trenerom Eriksenom je u leto 1998. prešao u rimski Lacio, tada jedan od najbogatijih klubova na Starom kontinentu, sa kojim je osvojio i titulu prvaka Italije, dva kupa te zemlje i evropski Kup pobednika kupova.

Poslednje dve sezone u igračkoj karijeri proveo je u milanskom Interu sa kojim je bio prvak Italije i osvajač kupa te zemlje.

Sa 28 golova iz slobodnih udaraca, Mihajlović je zajedno sa Andreom Pirlom rekorder italijanske Serije A.

Trenerska karijera

Odmah pošto je okačio kopačke u klin, u leto 2006, Mihajlović je otišao u trenerske vode i postao pomoćnik u Interu.

Prvi samostalni angažman je bio u Bolonji u sezoni 2008/09. U sledeće dve sezone vodio je Kataniju, pa Fiorentinu.

Godine 2012. imenovan je za selektora Srbije, ali nije uspeo da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014.

Posle epizode sa reprezentacijom Srbije, vratio se klupskom fudbalu.

Dve sezone je vodio Sampdoriju, pa Milan i Torinu, a od 2019. do 2022. bio je na klupi Bolonje.

Addio Mister, vivrai per sempre nel nostro cuore pic.twitter.com/1ebCMHZoRf

— Bologna Fc 1909 (@Bolognafc1909) December 16, 2022

Leukemija

U julu 2019, Mihajlović je saopštio da mu je dijagnostikovana leukemija, ali je klub saopštio da će on ostati trener.

„Kada sam čuo vest, to je bio šok. Proveo sam noći plačući, život mi je prolazio pred očima. To nisu bile suze straha. Poštujem bolest. Suočiću se s tim, podignute glave, pogledati pravo oči kao i uvek“, rekao je tada na konferenciji za novinare u Bolonji.

Tri godine se borio sa bolešću, a u martu 2022. je ponovo primljen u bolnicu jer se bolest vratila.

U maju je izašao iz bolnice, a u septembru je dobio otkaz u Bolonji posle lošeg starta sezone.

Odnos prema ratu u bivšoj Jugoslaviji

Siniša Mihajlović je dete iz mešovitog braka, otac mu je Srbin, a majka Hrvatica.

Tokom 90-ih govorio je o ratnim sukobima, a hrvatski mediji su mu zamerili poznanstvo sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, komandantom srpskih paravojnih jedinica i čovekom protiv koga je Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu podigao optužnicu zbog zločina protiv čovečnosti.

Arkan je bio jedan od vođa navijača Crvene zvezde krajem 80-ih i 90-ih, a ubijen je početkom 2000. pa mu nije suđeno u Hagu.

„On je bio vođa navijača Crvene zvezde, kada sam ja igrao u Zvezdi. Ne želim da ga se odreknem jer bih bio licemer.

„Svi smo, uostalom, radili gluposti, kretenizme. I mi, i Hrvati. Ubijalo se s obe strane, zašto se lažemo, pa niko nije ni čist niti nedužan“, rekao je Mihajlović 2013. za zagrebačke Sportske novosti.

Ipak, govorio je, poslednjih godina o „bratoubilačkom“ karakteru ratova u bivšoj Jugoslaviji.

„Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pati, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom“, rekao je Mihajlović 2019. za portal Indeks.

Vatra na terenu

Mihajlović je bio poznat kao fudbaler burnog temperamenta, a odlikovala ga je čvrstina u igri.

Dok je igrao za Crvenu zvezdu, u maju 1991, ušao je sukob sa igračem Hajduka Igorem Štimcom u poslednjem izdanju finala Kupa Maršala Tita na tadašnjem stadionu Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Obojica su u tom koškanju dobila drute žute kartone i morala su napolje, a Hajduk je slavio sa 1:0 golom Alena Bokšića i odneo trofej u Split.

Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998, Mihajlović je ušao u verbalni okršaj sa Jensom Jeremisom, reprezentativcem Nemačke.

Iako je delovalo da je sve završeno na oštroj razmeni reči, kasnije se na usporenom snimku na kameri videlo kako je Mihajlović pljunuo u pravcu Jeremisa.

Ipak, samo godinu dana kasnije, u jednoj od najvažnijih utakmica reprezentacije Jugoslavije krajem 20. veka, protiv Hrvatske u Zagrebu u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, Mihajlović je pružio partiju za pamćenje.

Bio je asistent kod oba gola Jugoslavije, a Plavi su krcatom stadionu Maksimir izborili remi 2:2 koji ih je odveo na završni turnir.

Vatreni verbalni i slični okršaji nisu bili strani Mihajloviću ni dok je igrao za rimski Lacio.

U oktobru 2000, za vreme utakmice sa Arsenalom, fudbaler londonskog kluba Patrik Vijera optužio je Mihajlovića da ga je vređao na rasnoj osnovi.

Srbin je tad rekao da je samo odgovorio na Vijerine uvrede, ali se kasnije javno izvinio.

Mihajlović i Vijera su nešto kasnije, od 2004. do 2006, sarađivali u Interu.

Francuz je tada još bio igrač, a Mihajlović pomoćni trener i italijanski mediji su pisali da se dobro slažu.

Vijera je bio i učesnik Mihajlovićeve oproštajne utakmice na svečanoj ceremoniji u Novom Sadu u maju 2007.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]