Putovanje vozom za vreme pandemije – Sedam sati nepregledne ravnice

Ranije je postojalo nekoliko polaska dnevno koji povezuje Beograd i Budimpeštu. Kako je krenula izgradnja brze pruge, od Beograda do Novog Sada, i koja samo što nije puštena, za prestoni milenijumski grad vozom se kreće iz Novog Sada.

Karta za ovu eksurziju prodaje se posebno do Subotice, i od Novog Sada do ovog graničnog grada staje oko 500 dinara, dok od Subotice do Budimpešte ona iznosi oko 3500 dinara, odnosno 12 evra po ponudi Bačka specijal u jednom pravcu.

“Ivo Andrić” krenuo je iz stanice Novi Sad, sa jedinog koloseka koji se nije renovirao, ravno u 10.45. U vozu, iako obavezna, nije morala da se nosi maska jer je bilo dovoljno malo putnika da drže distancu i na pet metara.
Prijatna novost je što je Srbija voz omogućio svojim putnicima besplatan internet, koji zaista radi, što je pomoglo putnicima koji nisu zainteresovani da kroz prozor posmatraju nepreglednu Vojvođansku ravnicu, da se zabave. I tako oko tri sata.

Voz je stigao u Suboticu sa petneastak minuta zakašnjenja, što je izgleda predviđeno redom vožnje. Carinska kontrola u ovom gradu trajala je otptilike isto toliko. Osim pasoša, nije bio potreban ni jedan drugi dokument.

Kondukter je još jednom ušao da proveri drugu turu karata i voz je nastavio. Njive su se pretvorile u neuređenu divljinu što je bio jasan znak da se granica bliži. Digitalni putnici polako su krenuli da se opraštaju sa internet signalom i rukovali su se sa romingom. Na trenutak se učinilo da je trava zelenija nakon žičane ograde.

U staninici Kelebija punoj vagona, natrpanih pošiljkama internet prodaje iz Kine, ljubazni carinici provukli su pasoše kroz one njihove mobilne mašine, zatim je prošao kondukter, i još jedno lice u službenom odelu koji govori sve jezike, i koji te na izabranom jeziku, procedure radi, pita imaš li šta da prijaviš, i podseća da treba da pređeš u drugi voz. Ispred voza je stajao momak u uniformi, naoružan do zuba koji mi je pomogao da istovarim svoj kofer i pređem u drugi voz.

Prvo što mi je pažnju odvuklo kada sam u vagon ušla jesu su narandžasti unutrašnji zidovi sa nacrtanim pticama na žici. Sigurna sam da je ovako voz bio ukrašen i ranije, ali nisam mogla ovaj ukras da ne povežem sa kilometarskom žičanom ogradom kroz koju je voz prolazio kada smo došli. Simboli na vratima jasno pokazuju i ukazuju, iako ne poznaješ ovaj jezik koji nema ama baš nikakvih sličnosti sa drugim, čak i kada su internacionalizmi u pitanju. Poseban vagon, u sklopu lokomotive namenjen je prostranom WC-u i prostoru za bicikle.

Mape železničke linije Mađarske i Budimpešte ispisane su na mađarskom i engleskom jeziku u hodniku. Pre dolaženja na stanicu, oglašava se kratak džingl i prijatan ženski glas izgovara ime sledeće stanice od koje sam razumela samo poslednji deo – “salaš”. Još jednom dve kondukterke, od kojih je jedna, izgleda, pripravnica, proveravaju karte putnika.

Iako je evidentno da vozovi nisu novi,što dokazuje podatak da nemaju klimu, prilično su očuvani i uredni, čak i automatska vrata na WC-u, uredno rade. Prosečna brzina voza je oko 80 kilometara na sat.

Veće stanice su pune i ima putnika, i s obzirom da je petak, đaci i studenti ukrcavaju svoje torbe sa prljavim vešom i praznim kutijama za hranu, ali opet, nema gužve.

I dok voz klizi kroz podnevno sunce kasnog leta, čuje se tu i tamo neki toponim čije ime ne umem ni da ponovim, galama ogromne mašine sa onim njenim prepoznatljivim “tuk-tuk” kada prelazi preko spoja dve šine, i pokoje šuškanje kesica onoga što se slabo može nazvati hranom, ali završava posao putnicima.

Četiri sata je prošlo, sunce ulazi u “zlatni sat” da dodatno romantizuje pejzaže predgrađa i sladunjavih, šarenih zgrada u mađarskom stilu. Glas nakon pesmice konačno izgovara ime stanice koju razumem – Budapest Keleti Pu.

Nakon sedam sati, vrata se otvaraju i moj glomazan kofer staje na nešto što se može nazvati jednom od najlepših železničkih stanica, visokog plafona, ukrašena kičasto do najsitnijih detalja u stilu eklekticizma, u centru ove prestonice na Dunavu.