Rajić: Decu pre svega treba dosta edukovati o sportu (VIDEO)

Nakon što je veoma mlada osetila privlačnost ka sportskim aktivnostima, Maša Rajić je od najranijeg doba pokazivala interesovanje za razne discipline. Iako o atletici nije razmišljala, nakon pobede na uličnoj trci, Maša je započela svoje bavljenje ovim sportom.

„Kao mala sam već dobila želju da počnem nešto da treniram. Sa četiri godine počela sam da treniram gimnastiku, čak sam kasnije trenirala i balet jer to su bili sportovi gde je dosta mojih drugarica iz vrtića išlo, te sam tamo imala dobro društvo. Nikad mi atletika nije padala na pamet kao jedna od opcija koju mogu da treniram. Mi čak nismo ni znali da postoji atletski klub u Požarevcu. Jednog dana u vrtiću čula sam informaciju od vaspitačica da se održava ulična trka kod nas u centru grada i imala sam jako veliku želju da idem. Nismo imali ni puno vremena da stignemo, tako da sam ja morala da trčim od svog vrtića do centra grada da bih stigla na trku. Imala sam farmerke, košulju, patike tako da nisam u tom smislu bila spremna, ali sam uspela na toj trci da osvojim treće mesto. Nakon toga me je primetio moj pokojni trener Jovo Budimir, koji me je pozvao da treniram i tako sam počela da treniram atletiku”, rekla je Maša.

Njen sportski razvoj započeo je trkama na kojima je već tada je počela da osvaja medalje. Ta rana dostignuća postala su njen temelj i glavni pokretač u sportskoj karijeri. Svaka nova medalja pružala joj je dodatnu motivaciju i potpirivala njenu neodoljivu želju da se posveti atletici. Bez prisile ili uticaja, Maša je od samih početaka vizualizovala sebe kao deo ovog sportskog sveta. Uprkos žrtvovanju mnogih stvari još od najranijeg detinjstva, posvećenost treninzima i atletici isplatila se na kraju. Svojim odlučnim koracima Maša Rajić je ostvarila put od ranih uspeha do medalje na Evropskom olimpijskom festivalu mladih.

„Ja sam već od svojih prvih trka počela da osvajam medalje, i to je ono što je mene održalo u tom sportu i razlog zbog koga sam ja imala samo još veću motivaciju i još veću želju da se time bavim. Mogu da kažem da sam sebe od samog početka videla u tome i to je nešto gde me niko nije terao ni na šta. To je bila samo moja želja i odluka, od malih nogu sam se odricala nekih stvari kako bih sve vreme posvetila treningu i atletici. Na kraju mi se to i isplatilo”, navela je Maša.

Na pitanje o uticaju medalje osvojene na Evropskom olimpijskom festivalu mladih na njenu sportsku karijeru, Maša ističe da joj je ta medalja više od samo sjajnog rezultata.

„Ta medalja je rezultat koji je meni probio led i koji je mene iz amaterskog prebacio u profesionalni sport. To je rezultat koji je meni dokazao da sam na pravom putu i da je sve što želim da ostvarim i te kako moguće. Pokazuje mi da sam na pola puta do  rezultata koje želim da ostvarim i na pola puta do toga što sam sanjala toliko kad sam bila mala”, kaže Maša.

Kada je reč o važnosti učestvovanja dece u sportu, Maša Rajić ističe ključnu ulogu edukacije. Smatra da je neophodno da svako dete stekne dublje razumevanje pravila i draži različitih sportskih disciplina. Prema njenim rečima, sport pruža ne samo fizičke prednosti, već i obogaćuje život zdravijim i ispunjenijim trenucima.

„Decu pre svega treba dosta edukovati o sportu. Sva deca treba da nauče o svakom sportu pravila i te neke lepote istog. Mislim da svako dete može da se pronađe u nekom sportu, jer pruža velike mogućnosti. Sport je nešto što stvarno čini život lepši i zdravijim, tako da ih treba pustiti da sami odaberu i da se sami pronađu u onome što vole da rade jer je to jedini način da se zapravo sami odluče da se bave sportom”, smatra Maša.

Ona naglašava da uspeh često donose sa sobom očekivanja okoline. Za kraj razovora, upitali smo je šta bi poručila mladima koji se suočavaju s preprekama u ostvarivanju svojih ciljeva, bilo da se radi o sportu ili nečem drugom.

„Treba da budu svesni toga da što imaju veće uspehe, to će okolina više njima da se bavi, u smislu da će mnogi ljudi imati mišljenja o njima i njihovoj karijeri. Oni treba sami da odluče koga će da slušaju. Treba pre svega da slušaju sebe, da im bude bitno kako će oni da se osećaju, šta vole da rade i šta je dobro za njih. Treba da budu svesni da je vreme najveći prijatelj i neprijatelj, jer kroz vreme će da izblede i najlepše i najružnije stvari. Uvek treba ostati prizeman, skroman i dovoljno svoj i samouveren. Treba da budemo svesni toga da ono što je trenutno neće biti zauvek i da treba da radimo na tome da budemo što bolji u budućnosti jer uvek možemo biti bolji nego što smo sad”, ističe ova mlada atletičarka.

Treneri imaju važnu ulogu u razvoju i uspehu svakog sportiste, ali i u oblikovanju vrednosti i karakteristika koje mladi ljudi nose sa sobom kroz ceo život. Zato smo razgovarali i sa trenerom Maše Rajić, Miroslavom Jovanovićem, koji nam je govorio o njihovoj dugogodišnjoj saradnji. Jovanović nam donosi uvid u izvanredan put Mašinog razvoja, počevši od njenih prvih koraka u Atletskom klubu. Ona je bila dar koji je klub čekao decenijama. U Mašinom sportskom razvoju naročit trag ostavio je pokojni trenera Jovo Budimir.

„Maša je došla u Atletski klub sa polaskom u prvi razred i trenira već osam godina. Dugo sarađujemo i dobro se znamo. Bilo nam je drago da smo dobili tako talentovano dete posle desetak godina rada u klubu i odmah smo znali da se radi o nečemu izuzetnom. Pokojni trener Jovo Budimir čiji i stadion nosi ime je obratio pažnju, ja sam tu bio pomoćnik i dobro smo sarađivali od kad se pojavila u klubu”, objašnjava Jovanović.

Jovanović navodi da čim su ugledali Mašu, bilo im je jasno po građi tela i karakteristikama koje ima da se radi o talentovanoj osobi.

Razgovarali smo o načinu na koji se Maša suočavala sa izazovima i teškoćama.

„Nosila se izuzetno dobro. Usmerena, skoncentrisana, nikad joj nije bilo teško da se psihički  izbori sa problemima. Tu su treneri pomagali koliko su mogli i Miloš i ja, ali je sve bilo na njoj . To je izvanredno radila i to je veliki kvalitet kod Maše, takvi su šampioni”, kaže Jovanović.

Kada smo ga pitali o posebnim trenucima i uspesima koje je Maša postigla tokom svoje sportske karijere, podelio je sa nama zapažanje koje ga je duboko dotaklo. Setio se trenutka kada je Maša tek zakoračila u svet atletike.

„Pre jedno pet, šest, možda i više godina, kada je počela da trenira i ušli smo u neki trening posle dve godine rada, ja sam bio tada mlađi trener sa mnogo više energije.Bila je zima i trenirali smo na hipodromu. Od desetoro dece koliko ih je bilo u pogonu, jedina koja je došla na trening tada bila je Maša. To me je najviše iznenadilo i videlo se kakav odnos ima i da može nešto da bude, kao što je i bilo za koju godinu posle toga”, naveo je Jovanović.

Na pitanje kako vidi ulogu trenera u razvoju mladih sportista, ističe da uloga trenera, iako je dragocena, nosi svoje granice.

„E sad ću da kažem nešto što ne ide u korist trenera. Potreban je dobar trener, ali u procentima rečeno 60:40 je odnos onoga što sportista vredi. Trener je 40%. Mi možemo da isplaniramo trening, savete, pred trku da pripremimo taktiku, ali sama procena je na atletičaru u sekundi šta će da uradi, kakvu će poziciju u finišu da zauzme. Mi smo tu posmatrači, ne nemoćni, ali sve je na sportisti i taj odnos 60:40 je realan u odnosu sportista–trener.”

Što se tiče odnosa talenta i vežbe, on navodi citat čoveka koji je iz prošlog veka i kome su Finci za života podigli spomenik. Finski atletičar Pavo Nurmi, koji je pre Drugog svetskog rata bio trostruki olimpijski pobednik rekao je: „Jedna stepenica je talenat, a ima još tri – prva je rad, druga je rad i treća je rad, talenat je potreban i neophodan a sve ostalo je rad.” Kako kaže Jovanović, to je definicija kojom se vodi kad su trening i sport u pitanju.

Kada je reč o ulozi sporta u oblikovanju karaktera i vrednosti kod mladih, Mašin trener iznosi svoj pogled na ovu temu. Kroz iskustva koja su oblikovala njegovu perspektivu, on skreće pažnju na važnost idola i uzora u životima.

„Što se mene tiče, ja sam već u nekom dobu koje je prošlo. Nije prošlo, nego sam u srednjem dobu. Dok smo se mi bavili sportom, dok sam ja bio sportista, nama su idoli bili Mirza Delibašić, Dragan Zdravković, Moka Slavnić, Kićanović, Pižon, Petrović, Dule Savić. Međutim, danas nije ovo zapomaganje, ovo je konstruktivna kritika postojećeg stanja. Ovo što se sad dešava, imamo mlade i sportisti imaju pogrešne idole, da im ne pravim dodatnu reklamu, ali su idoli i poruke za mlade uglavnom pogrešne”, smatra Jovanović.

Za kraj, pitali smo ga kako bi motivisao druge mlade talente da se upuste u svet sporta i aktivno rade na ostvarivanju svojih ambicija. Njegov odgovor je da je potrebna istinska strast prema sportu.

„Od svoje četrnaeste, petnaeste godine sam u sportu i najlepše trenutke i najbolje ljude sam upoznao među onima koji su se bavili sportom. To je poruka – da uđu u sport da upoznaju ljude, jer to su ljudi koji ne gledaju mnogo na materijalne stvari, više se bave duhom i telom. Moja poruka je: bavite se sportom i nađite sport koji vas ispunjava kao Mašu”, zaključio je Jovanović.

Projekat „Može i ovako – to sam ja” podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da promoviše mlade ljude, da osnaži njihov položaj i ukaže na važnost podrške mladim ljudima koji predstavljaju budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.