Cicmilović: Entuzijazam, energija i ljubav koju su amaterski glumci uložili u pozorište nemaju cenu

„Iza božjih leđa“ je drama Branislava Nušića, koja, prema rečima Dejana Cicmilovića, spada u red tzv. građanskih drama. Kako objašnjava, u smislu žanra ima određeniju definiciju, a to je sociološka drama.

„Ona je smeštena u period obrenovićevske Srbije, u prvu polovinu XX veka. Vrlo brzo nakon oslobođenja od Turaka grad Beograd počinje polako da se puni građanima, odnosno ljudima koji dolaze iz mnogih drugih mesta iz unutrašnjosti Srbije, ali i iz okolnih država. U tom smislu, tražeći neku svoju sreću, put, životnu ili poslovnu šansu, dolaze upravo u Beograd. Beograd je u tom trenutku otrpilike neka vrsta kasabe. Ostalo je dosta turcizama, ali počinje polako da na neki način dobija neke obrise ne možemo odmah da kažemo evropske prestonice, ali neke urbane sredine, koja već počinje da ima svoje navike, kulturu i da se formira neko društvo koje dobija već dobija i neke vrste anomalija u smislu prestiža u novcu, prestiža u moći itd.“, rekao je Cicmilović.

Kako kaže, mesto događanja „Iza božjih leđa“ je deo Beograda koji može da se definiše kao u čuvenoj seriji Dragana Bjelogrlća „Jatagan mala“. Konglomerat ljudi koji su smešteni u toj sredini na periferiji Beograda, zbog čega i kažu da su „iza božjih leđa“, različit je – od njihovih karatkera, profesija do njihove prošlosti.

„Oni unutar jedne zajednice, koja je smeštena u jednoj ulici, odnosno u jednom dvorištu, gde svi dele male stanove, sobičke itd., pokušavaju da žive, ali i da dele svoju ljubav i mržnju, patnju i, jednom rečju, svoju sudbinu“, kaže Cicmilović.

Nušić je u ovoj drami iskoristio istinit događaj o kome je pisano u crnoj hronici.

„Sve ono što je opisano u drami je bio istinit događaj, ali Nušić je, naravno, na umetnički i njemu svojstven način uspeo da to pretoči u pozorišni komad i da, pored sociološkog momenta, mi vidimo i jednu melodramu, odnosno ljubavnu priču jednog ljubavnog trougla, koji se, nažalost, kao što sam žanr melodrama kaže, završava ne srećno, već tragično“, naveo je Cicmilović.

Na to da postavi ovaj komad Dejana Cicmilovića je podstakao pre svega ansambl Pozorišta „Branislav Nušić“ u Malom Crniću, koji poznaje dugo i sa kojim je već radio nekoliko predstava.   

„Procenio sam da je njihova vrednost i njihov talenat i dar nešto što može da se uklopi u priču koju sam ja želeo da ispričam na osnovu drame „Iza božjih leđa“, rekao je Cicmilović.

Ono što ga je još podstaklo jeste to što se, prema njegovim rečima, drame Branislava Nušića jako retko igraju. Uglavnom se igraju njegove komedije, kao što su „Gospođa ministarka“, „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“.

„On je u stvari izuzetno dobar, snažan i vrlo vispren i jak dramski pisac, što je pokazao ne samo ovom dramom već ih ima nekoliko. One su prosto široj javnosti prilično nepoznate. Poveo sam se idejom da bi pozorište koje se zove „Branislav Nušić“ i koje ima takvu tradiciju kao što ima pozorište u Malom Crniću, moglo da postavi i jednu dramu Branislava Nušića, što se ispostavilo kao dobar plan i, očigledno, na kraju, kao dobar rezultat“, kaže reditelj.

Kada je u pitanju glumački ansambl, Cicmilović ističe da mu je apsolutno odgovarao kada su u pitanju podeljene uloge.

„Protagonisti, odnosno troje glumaca koji u stvari nose celu predstavu, bili su ti za koje sam ja procenio da su u pravoj životnoj dobi ili u svom naboju talenta, dara i glumačkog umeća da mogu da iznesu tako kompleksne i teške uloge“, rekao je Cicmilović.

Podsetimo, Valentino Oljača, koji je tumačio lik Jove u ovoj predstavi, proglašen je najboljim glumcem ovogodišnje Smotre dramskih amatera „Živka Matić“.

Dejanu Cicmiloviću je u prilično dobrom sećanju ostalo to što je pozorište u Malom Crniću odgovorilo na sve njegove zahteve u smislu onoga što je bilo neophodno za predstavu, a to su pre svega scenografija, muzika, kostim.

„Naravno, zahvalan sam ansamblu koji je bio veoma požrtvovan da iznese tako težak komad, s obzirom na to da je to ipak ansambl-predstava, koja ima negde oko 18 glumaca, što je jedan veliki poduhvat za amatersko pozorište. Meni je takođe drago što se to desilo upravo u Malom Crniću i što je to pozorište samo nastavilo neki svoj put slave i nadam se da će to da radi i ubuduće“, kaže Cicmilović.

Veliki uspeh predstava „Iza božjih leđa“ ostvarila je i na 52. FEDRAS-u. Na ovom festivalu predstava je osvojila treće mesto, a Cicmilović je dobio specijalno priznanje za režiju. 

Na 52. FEDRAS-u Cicmilović je takođe dobio priznanje za izbor i primenu muzike u predstavi „Iza božjih leđa“. 

„U mojim pokušajima da izrežiram predstavu, kad su muzika i drugi segmenti predstave u pitanju, kostim, scenografija i svetlo, tu se rukovodim pre svega umetničkom, odnosno mojom intuicijom, nekom svojom intuitivnošću gde i kako to zamišljam i šta bi otprilike u određenom segmentu te predstave to moglo u jednom trenutku da predstavlja – da li je to epitanje epohe, vremena itd.“, rekao je Cicmilović.

Kako kaže, muziku radi isključivo preko osećaja. U pitanju je osećaj za scenu i za to na koji način bi pre svega glumcima pomogla da iznesu određenu emociju, stanje u kome su u tom trenutku. S druge strane, muzika, prema njegovim rečima, može da pomogne publici da na neki način oseti i prenese tu energiju sa scene, kao i da se emocija prenese na pravi način.

Muzika za predstavu „Iza božjih leđa“ nije komponovana, već je u pitanju izbor muzike.

„U Malom Crniću i okolini pronašli smo nekoliko muzičara koji su u stvari u studiju na različitim instrumentima odvsirali poznate teme koje sam ja koristio u samoj predstavi. I to je, naravno, bio još jedan kvalitet za sam komad. Muzika nije izmišljena, ona je već postojala, ali je upotrebljena na adekvatan i pravi način da se postigne to što sam želeo određenim scenama, odnosno celim komadom“, kaže Cicmilović.

Prvu režiju u amaterskom pozorištu Dejan Cicmilović uradio je 1998. godine i od tada je režirao preko 70 predstava u amaterskim predstavama širom Srbije.

„Malo Crniće kao jedna veoma značajna pozorišna sredina prepoznalo je, gledajući moje predstave, neki kvalitet koji se donosi mojim režijama u određenim pozorištima, i na osnovu toga je došlo do kontakta“, naveo je reditelj.

Cicmilović dugo poznaje i glumce Pozorišta „Milivoje Živanović“, sa kojima je takođe radio na predstavi.

„U jednom trenutku sam predložio, videvši da u pozorištu u Požarevcu ima puno mladih glumaca, da to bude Šekspirov „San letnje noći“, što je značajno pre svega kao literatura, a zatim i vrlo inspirativnoza igru. Na neki način to je bila čak i jedna vrsta male škole glume, odnosno edukacije glumaca kako se igra Šekspir, kako se govori stih. Mislim da je za svakog glumca koji izgovara bilo koji Šekspirovski stih, to velika čast i da je to jedna privilegija“, rekao je Cicmilović.

Kako radi i sa profesionalnim i sa amaterskim pozorištima, Cicmilović kaže da mu se dešavalo da u amaterskim pozorištima naiđe na kvalitetne glumce, koji su toliko daroviti i talentovani da mogu da stanu na bilo koju scenu, sa bilo kojim profesionalnim glumcem i da mu pariraju i odigraju to sa istim žarom i kvalitetom kao i profesionalac.

Ono što izdvaja kao osnovnu razliku između amaterskog i profesionalnog bavljenja glumom jeste to što amaterska pozorišta i glumci amateri to rade isključivo iz ljubavi i želje da pre svega dokažu neki svoj talenat, neki svoj dar, iz želje da se upoznaju sa ljudima koju tu dolaze i imaju isti cilj – da se napravi predstava. Kako kaže, njih objedunje jedino ideja teatra.

„Mnogo energije i entuzijazma ulažu u to zato što su to uglavnom ljudi koji imaju svoje profesionalne obaveze, rade kao profesori, nastavnici, trgovci, vozači itd., ali slobodno vreme u večernjim časovima uglavnom odvoje da se bave nečim u čemu se osećaju dobro i lepo. Ja se, naravno, trudim da svaku probu i svaku predstavu pokušam da na neki način napravim zanimljivom i da se jedna lepota teatra prelije na same te ljude, jer ih na taj način nadahne i obrazuje u smislu samog čitanja komada“, rekao je Cicmilović.

Profesionalizam je nešto sasvim drugo jer profesionalni glumci žive od toga i nemaju mogućnost izbora uloga niti želje da igraju jedno, a ne nešto drugo, objašnjava Cicmilović.

„Oni moraju, da bi primili svoj honorar ili platu, da prihvataju uloge i koje im se dopadaju, i koje im se ne dopadaju. Stalno su na dispoziciji nekog čekanja. Ogromna je neizvesnost u tome da dobiju ulogu, da dobiju posao. I, naravno, tu je jedna stalna nesigurnost, dokazivanje da morate stalno da budete jako dobri da bi dobijali sledeće poslove. Na kraju krajeva, od toga živite“, kaže Cicmilović.

Kada je u pitanju položaj amaterskih pozorišta u Srbiji, Cicmilović navodi da ne može da kaže ništa pozitivno.

„Dobra volja uprava, odnosno određenih gradova da ulože neka sredstva i da na taj način poboljšaju rad amatera samo je povremena“, smatra Cicmilović.

Za razliku od Malog Crnića i Požarevca sa kojima, prema njegovim rečima, nije bilo takvih problema, postoje određene sredine gde su amateri toliko zanemareni da su gotovo nevidljivi u gradu u kome su.

„Ti ljudi zaista daju srce i dušu teatru i ostavljaju tu jako puno svog dragocenog privatnog vremena, a vrlo često se odreknu nekih uživanja ili nekih stvari kao što su rođendani, slave jer dolaze upravo na te probe. Ta vrsta, mogu slobodno da se izrazim, nezahvalnosti prema tim ljudima me vrlo vređa. Mislim da amatere treba ceniti, treba poštovati i njih, ali i njihov rad i rezultate koje oni postignu, bez obzira na kvalitet u smislu da li je neka predstava bila baš sjajna ili manje sjajna – nije važno. Vreme koje su oni proveli tu, entuzijazam, energija i ljubav koju su uložili u pozorište jednostavno nema cenu ni u kom smislu“, ističe Cicmilović.

On smatra da je na lokalnim samoupravama odgovornost i da pokušaje da se u jednoj sredini poboljša kulturni život moraju da cene i moraju da pomažu.

„Razumem da su sredstva za kulturu uvek bila minorna, mala, da je kultura oduvek u ovoj zemlji bila u nekom zapećku, ali mislim da to, naročito amateri, ne zaslužuju“, zaključio je Cicmilović.

Projekat „Supermarket kulture”, koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst, ima za cilj da afirmiše kulturne vrednosti i stvaralaštvo, da predstavlja stvaraoce i umetnike, ali i da obrađuje ključne teme od značaja za položaj kulture i umetnosti u društvu i našoj lokalnoj zajednici, da pruži podršku i istakne važnost kulturne politike za budućnost našeg društva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.