Vojinka: Njima samo treba nežnosti kao i svakome od nas

Usled pogoršanja zdravstvenog stanja ćerke Milene, Vojinka je morala da napusti posao negovateljice u Domu za decu i lica ometena u razvoju u Stamnici i ostane kod kuće. U isto vreme je završila kurs za hraniteljstvo i donela odluku da Jovana postane deo njene porodice, a 15 godina od tada njih tri su porodica, mala, ali složna.

„Ja sam radila baš na odeljenju gde je bila Jovana i jednostavno nešto me je vuklo njoj. 2008. godine u julu napisala sam zahtev Centru za socijalni rad u Petrovcu na Mlavi, koji su mi oni odobrili i već 1. avgusta Jovana je bila kod nas. Nije bilo teško doneti odluku o dolasku Jovane u naš dom, zato što ja već imam ćerku koja je invalid, ima cerebralnu paralizu. Pre toga sam čitala i raspitivala se da su deca sa Daunovim sindromom mirna deca, da mogu dosta da postignu ukoliko se sa njima radi od početka“, počinje svoju priču Vojinka. 

Kako dodaje, jedino za čim žali je što je Jovana kod njih došla sa 10 godina, jer bi mnogo više uspeli u njenom razvoju da je to bilo ranije. Odluka da postanete hranitelj, pre svega detetu sa invaliditetom je humana odluka koja ide iz duše, a naša sagovornica kaže da to ne može svako da radi, ali da je šteta ostaviti svoju decu u kolektivnim smeštajima.

„Takvi su kakvi su, ali ipak roditelji treba da ih neguju kod kuće, nego da ih ostavljaju u kolektivnim smeštajima, jer negu koju mogu kod kuće da dobiju nikada neće imati u kolektivu. Tamo je više korisnika na jednu negovateljicu, a kod kuće ja imam njih dve, tako da smo se mi složile, postižemo sve i iako Jovana ne priča, ona sve razume i imam i pomoć od nje. Ja bih preporučila ljudima da svoju decu nikada nigde ne daju i da ipak brinu o njima. Milena je ranije ostajala sama u stanu, dok sam ja išla na posao. Sada su njih dve kod kuće, a mogu slobodno da ih ostavim na pola sata, da odem gde ne mogu da idem sa njima i završim nešto što imam“. 

Na pitanje kako je Jovana reagovala kada je prvi put došla u njihovu porodicu, Vojinka navodi da je bila veoma uplašena i da je plakala od Doma u Stamnici do Petrovca na Mlavi gde su tada živele.

„Bila je uplašena, nije lepo ni hodala. Bila je minijatura, jela je samo kašasto, ali dan po dan je napredovala, polako se privikavala i ona i mi sa njom. Mnogo je vezana za Milenu, ja mogu i da odem, ali je za Milenu baš vezana. Jovana je mirna, zna da se obuče, da postavi sto, da skloni. Šteta je što nisam ni znala za hraniteljstvo, da je uzmem i ranije“. 

Da li ljudi decu uzimaju da im budu hranitelji samo zbog para i koliko je zaista teško odgajati decu sa posebnim potrebama? Na ovo pitanje Vojinka odgovara rečima, da nema tih para koje mogu da plate ni vreme, a ni strpljenje koje je u ovakvim slučajevima potrebno. 

Ljudi sa kojima se ova vesela „trojka“ druži su ih prihvatili i Jovana je sa njima navikla, ali tamo gde nisu prihvaćene i ko ih ne želi, tamo i ne idu, odnosno takvi ljudi im ne trebaju.

Jovana nije agresivna, mirna je, a kao i sva zdravorazvojna deca ima svoje želje i potrebe i zna šta hoće, a šta neće. Za 15 godina je samo dva puta bila bolesna. 

Kada je vreme lepo možete ih videti po gradu kako šetaju, a idu tamo gde ih vole i gde su rado dočekane. 

Njihov dan počinje ustajanjem i doručkom, a u zavisnosti od obaveza koje imaju često su i u Udruženju za pomoć osobama sa L Daun sindromom “Osmi dan”.

„Odemo da prošetamo, do prodavnice ukoliko nam nešto treba, jedino retko idemo kod lekara jer nismo bolesne. Kada Jovana hoće sa njom vežbamo slova, mada joj to teško ide. Udruženje i druženje joj znači jer se bolje oseća. Imaju muzičku radionicu, a sada imaju i tkačku i mada oni ne mogu da postignu sve kao zdrava deca, ipak se trude. Imaju i sport, ali Jovana nešto na sportu zabušava, jer nije borbenog duha, već se sklanja, odnosno zna da se čuva. Mnogo znače te aktivnosti ne samo za nju, već i za svu decu. Takođe, organizuju se i radionice šaha, a Jovana je dosta postigla uz pomoć Ivana Arsenijevića koji im drži te radionice“.

Iz svog iskustva, ova Požarevljanka navodi da ukoliko se ljudi odlučuju na uzimanje dece, da treba da razmisle i o deci sa Daunovim sindromom.

„Oni nisu zahtevni, njima treba samo nežnosti što treba i svakome od nas. Nakon 15 godina koliko smo zajedno, sve više smo se vezale i sada kao da jedan misli. Dobre smo nas tri“, zaključuje Vojinka.