Psiholog Vesna Gardašević: Žena nije odgovorna ukoliko oboli od postporođajne depresije

Klinički psiholog (psih.) Vesna Gardašević za Boom 93 objasnila je šta je postporođajna (postpartalna) depresija.

„Termin se odnosi na moguće psihološko stanje koje nastaje i vezano je za period nakon porođaja. Ovaj trenutak dovodi do bujice najrazličitijih emocija, uključujući uzbuđenje, radost, tugu, strepnju, strah i očekivana je pojava koju većina žena oseti nakon dolaska bebe na svet. Prolaznog je karaktera i traje oko dve nedelje. Međutim, ako se ovo vreme produži, a intenzitet negativnih emocija se povećava, traje i remeti njeno funkcionisanje, ako porodilja oseća duboku tugu, iscrpljenost, beznađe, neadekvatnost u ulozi majke ili nepovezanost sa svojim potomkom, onda je verovatno reč o postporođajnoj depresiji“, kaže psih. Gardašević.

Pitali smo je u čemu je razlika između stanja koje se naziva „bejbi bluz“ i postporođajne depresije.

“Očekivano je da postporođajne emocionalne promene oseti većina žena (80-90%) i one su rezultat uzburkanosti hormonskog statusa koji se menja nakon porođaja. Iznenadna ushićenost i sreća brzo može biti smenjena tugom, setom i plačljivošću, te zabrinutošću za bebu. Emocije su brzo smenjive. Ova pojava je, ponavljam, normalno i očekivano psihološko stanje. Odraz je hormonskih promena i adaptacionih teškoća u prvim danima nakon dolaska bebe na svet i naziva se „bejbi bluz“. Glavna odlika ovog perioda je ranjivost majke. Za razliku od ove pojave, postpartalna depresija je ozbiljno psihološko stanje koje duže traje, intenzitet negativnih emocija prevladava i zahteva medicinski tretman”, objašnjava psih. Gardašević.

Prema njenim rečima, postporođajna depresija javlja se kasnije, oko 4 do 8 nedelja nakon porođaja i traje znatno duže, a neki od najvažnijih simptoma su: osećanje praznine, beznadežnosti, povišena iritabilnost, nemogućnost spavanja ili preterano spavanje, teškoća stvaranja emocionalne veze sa bebom, sumnja u sopstvene sposobnosti brige o detetu, prisilne misli da ćemo naneti povredu detetu ili dete nama, suicidalne ideje.

Kada su u pitanju uzroci nastanka postporođajne depresije, psih. Gardašević kaže da za sada nema jasno definisanih faktora koji su odgovorni za pojavu ovog stanja, ali da se može reći da je to skup fizičkih i emocionalnih činilaca koji povećavaju rizik od javljanja.

“Najčešće mislimo na hormonske disbalanse, insomniju ili neka druga specifična zdravstvena stanja porodilje, dok u fizičke okidače spadaju stresogena iskustva porođaja, traumatska iskustva u toku i nakon trudnoće (smrt bliske osobe, razvod...) i slično. U ostale riziko-faktore za postpartalnu depresiju svakako treba spomenuti slab sistem socijalne podrške, loše partnerske odnose, neželjenu trudnoću ili prethodnu istoriju psihijatrijskih oboljenja”, rekla je psih. Gardašević.

Ona napominje da ovo stanje može pogoditi bilo koju ženu, te da nijedna nije odgovorna ili „kriva“ ako joj se to dogodi.

Sa psih. Gardašević razgovarali smo o lečenju postporođajne depresije.

“Ukoliko se opisani simptomi intenziviraju i prolongiraju, naročito ako se jave prisilne misli o povređivanju sebe ili deteta, neophodno je hitno obraćanje stručnjacima, prvenstveno psihijatrima koji znaju pravu farmakoterapiju za suzbijanje pomenutih simptoma. Najčešće su to antidepresivi i/ili antipsihotici . Svakako će psihijatar znati koji je najbolji izbor medikamenata da se simptomi postporođajne depresije ili psihoze smanje i na kraju nestanu. Uz prvenstveno psihijatrijsku pomoć, izbor je svakako i u psihoterapijskoj podršci, kako same pacijentkinje, tako i porodice, partnera prvenstveno”, navela je.

Najteži oblik psihičkog poremećaja, koji se može razviti nakon 4 do 8 nedelja po porođaju, ali i kasnije jeste postporođajna (postpartalna) psihoza.

“Postpartalna psihoza češća je kod prvorotki, a podaci ukazuju da oko 40% pacijentkinja ima u užoj porodici nekoga sa dijagnostikovanim poremećajima raspoloženja. Zato se najčešće i tumači kao epizoda u sklopu poremećaja raspoloženja i da su takođe i hormoni uzročnici pojave. Simptomi mogu biti slični kao kod postpartalne depresije, s tim što se u ovom slučaju javljaju i halucinatorni fenomeni, inkoherentno mišljenje, snižena sposobnost rasuđivanja, sumanute ideje da je novorođenče zlo ili defektno, opsesivne ruminacije o zdravlju deteta i slično. Rizik od povređivanja sebe ili deteta je stvaran, te je potrebna hitna intervencija psihijatra i uobičajeno hospitalizacija”, objašnjava psih. Gardašević.

Na pitanje koliko su ovi poremećaji česta pojava, psih. Gardašević odgovara da, dok postporođajnu tugu ili „bejbi bluz“ iskusi 80 do 90% porodilja, postporođajnu depresiju iskusi 1 od 7 majki. Postpartalna psihoza je retka pojava i pogađa 1 do 2 od 1000 žena nakon porođaja. 

“Opet je dobro ponoviti da žena nije odgovorna ukoliko oboli od ovog psihičkog poremećaja i da se on najčešće može uspešno sanirati”, ističe psih. Gardašević.

Ne znajući da žena prolazi kroz postporođajnu depresiju, dešava se da je ljudi iz njene okoline osuđuju ili njeno ponašanje karakterišu kao razmaženost. Pitali smo psih. Gardašević koliko često se žene koje oboljevaju od postporođajne depresije ili psihoze suočavaju sa društvenom stigmom.

“Strepnja od društvene stigme u našoj kulturi postoji, nažalost, kod obolelih i od organskih i od psihičkih bolesti, što može biti ometajući faktor u procesu izlečenja. Kako društvo postaje otvorenije i edukovanije, društvena stigma se smanjuje, ali se ne iskorenjuje u potpunosti, te se, nažalost, dešavaju slučajevi da zbog stida ili sramote porodice ne traže lekarsku pomoć, a postpartalna psihoza pacijentkinje dovede do suicida ili čedomorstva. Stoga je neophodno shvatiti važnost uvremenjenog javljanja lekaru i staviti zdravlje porodilje i bebe iznad strepnje od primitivne društvene osude”, navela je psih. Gardašević.

Kada su u pitanju mere prevencije, psih. Gardašević kaže da je, kako svaka porodilja nosi veći ili manji rizik od oboljevanja, bitno pratiti i registrovati socijalne i biološke faktore svake trudnice.

“Pokazalo se da korišćenje ’Edinburškog protokola’ (EPDS upitnik) ima značaja u proceni psihičkog stanja trudnice i porodilje i preporuka je da se koristi pri kontrolnim pregledima. Svaku potencijalno rizičnu trudnicu potrebno je da ginekolog uputi psihologu, a onda i psihijatru na konsultativni pregled. Škole roditeljstva, gde se govori o ovim temama, edukativni programi za buduće roditelje, obaveštenost i seminari o ovoj temi znatno smanjuju depresivnost i kod onih trudnica koje su imale neku depresivnu epizodu ili visoke skorove na skalama depresivnosti na upitniku ’Edinburškog protokola’. To su pokazala istraživanja”, rekla je psih. Gardašević.

Prema njenim rečima, za sve navedeno potreban je rad i unapređenje na nacionalnom programu podrške.

“Neke od stvari su već urađene, postoje Škole roditeljstva i patronažne službe koje su velika podrška u edukaciji, ali i prepoznavanju ranih simptoma postpartalne depresije ili psihoze. Preporučuje se da se omoguće psihološko-psihijatrijske supervizije telefonskim putem, naročito za ruralne sredine. Dakle, ima napredovanja u preventivnim programima, ali uvek postoji još prostora da se programi unaprede”, kaže psih. Gardašević.

U požarevačkom Domu zdravlja od 2016. godine postoji Škola roditeljstva, koja je osnovana uz pomoć donacije vode Rosa, o čemu je Boom 93 nedavno pisao. Pitali smo psih. Gardašević da li se u Školi roditeljstva obrađuje i tema postporođajne depresije.

“Škola roditeljstva je bazirana na dobrovoljnom pohađanju. Obrađuju se različite teme od strane različitih stručnjaka, koje su važne za period trudnoće i porođaja. Psihološke teme trudnoće i roditeljstva, među kojima su i ove o kojima smo danas razgovarale, svakako su dostupne i neophodno je da se o njima govori. Cilj im nije zastrašivanje, već edukacija o potencijalnim rizicima koje nosi drugo stanje i načinima reagovanja ako do njih dođe. Nadamo se da su budućim majkama predavanja značajna, te je važno istaći da smo i mi deo šire grupe podrške i u lepim i u teškim okolnostima”, zaključila je psih. Gardašević.