Sastavci i Međurečje: „To je toliko zamršeno, da ni mi sami više ne znamo kome pripadamo”

Možete gledati mapu, može neko da pokuša da vam objasni, ali tek kada stignete do nesvakidašnjeg balkanskog ostrva od četiri kvadratna kilometra shvatite o kakvoj se administrativnoj zavrzlami radi.

Da bih došla do Sastavaka na zapadu Srbije morala sam da pređem četiri granična prelaza - dva srpska i dva bosanska.

„Bili smo jedna država, a onda smo dobili granične prelaze kojih do juče nije bilo i odjednom su ti potrebna dokumenta do rođene kuće", govori Sveto Vilotić, predsednik mesne zajednice Sastavci.

• Svetski dan stanovništva: Jedan dan u seoskim pustinjama na jugu Srbije
• Prevlaka, „crvuljak teritorije", kao mesto spoticanja Hrvatske i Crne Gore
• Jedan dan sa lekarom „medicinske pustinje" u Srbiji

Muke sa kojima se suočavaju počele su posle raspada Jugoslavije - do tada su Sastavci i Međurečje bili celina, a danas su ispresecani granicama.

„To nema nigde, samo kod nas", kaže Vilotić za BBC na srpskom.

Dve trećine zaselaka Sastavaka je u srpskoj opštini Priboj, ali da bi išli u školu ili poslali pismo, moraju do susednog Međurečja, udaljenog svega 400 metara ili šest minuta hoda.

Iako zvuči kao lagana šetnja, za nju su vam potrebna dokumenta, jer Međurečje pripada susednoj Bosni i Hercegovini.

Da sve bude zamršenije, ovo malo naselje, poput ostrva, sa svih strana je okruženo teritorijom Srbije.

'Šta vi tražite ovde'

Do Sastavaka se vozim krivudavim i suženim putem, mini autobusom iz Priboja.

Smenjuju se drveće i prostrani proplanci, dok u daljini nazirem obrise planina.

Usred prirodne idile kao sa zaboravljene razglednice čeka nas kućica granične policije Srbije.

„Šta vi tražite ovde?", pita me policajac na prelazu Uvac sa Bosnom i Hercegovinom.

„Došla sam da pišem o Sastavcima", odgovaram, pružajući ličnu kartu.

„Vama je to zanimljivo, ali ovim ljudima više nije, jer svakog dana moraju da pređu četiri granična prelaza", kaže mi pomalo ljutito.

Posle pola sata vožnje i sličnih pitanja na ostala tri punkta, stižem do administrativnog centra Sastavaka - Međurečja.

Ovo malo parče zemlje, okruženo je Srbijom, a administrativno je u opštini Rudo, u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine (BiH).

„Mi smo sada na granici.

„Sa moje desne strane je Srbija, a sa leve Bosna", pokazuje Sveto Vilotić, stojeći na kamenom mostu koji meštani zovu „most bratstva i jedinstva".

Čudno iscrtana međudržavna linija poslednjih decenija deli porodice, komšije, kuće, pa i groblja.

„Noge pokojnika su u Bosni, a glava u Srbiji", priča Vilotić kroz osmeh.

Osim što je predsednik mesne zajednice on je i poštar.

„Moja kuća ti je na dva kilometra odavde, na teritoriji Srbije, ali da bi došao do nje, prvo moram da izađem iz Međurečja, tačnije Bosne.

„Kada delim poštu, po nekoliko puta idem iz Bosne u Srbiju i tako u krug već 24 godine", dodaje.

Nesvakidašnjost Sastavaka je što su im sve institucije fizički na teritoriji BiH, a u nadležnosti Srbije.

„Škola, policijska stanica, prostorije mesne zajednice i prodavnica su iz Srbije, a na teritoriji su opštine Rudo, naša policija obezbeđuje skupove koje oni organizuju", kaže Dragoljub Bogdanović, načelnik Ruda za BBC.

Administrativni problemi meštana Sastavaka počeli su 1990-ih raspadom bivše države u ratu, kada su iscrtane nove granice.

Svaka od šest jugoslovenskih republika, postala je zasebna država.

Stanovnici ovih brdovitih sela nedaleko od Drine postali su u narednim godinama žrtve neuspešnih dogovora Srbije i BiH.

Komisije za granična pitanja dve države poslednji put su se sastale 2010. godine, ali geografski čvor nije raspleten.

Bogdanović kaže da bi jedno od potencijalnih rešenja bilo raspisivanje referenduma pod međunarodnom kontrolom, pa da se stanovnici Međurečja izjasne u kojoj državi žele da žive.

„Izvrši se zamena teritorija i trajno reši pitanje granica, jer prelaziti rampe nekoliko puta dnevno, samo u jednom smeru, da bi se stiglo do Priboja ili Ruda je besmisleno i komplikuje život meštana", navodi u pisanom odgovoru.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije u čijoj nadležnosti je rešavanje pograničnih pitanja nije odgovorilo na upite BBC-ja.

„Mi smo na granične prelaze navikli, ali je muka što nemamo asfaltirani put - e to je sramota", kaže Vilotić.

„Osećamo se izostavljeno u odnosu na ostale stanovnike Srbije", dodaje ogorčeno.

Balkansko ostrvo od četiri kvadratna kilometra

Makadam, koji u zimskim uslovima postane neprohodna prtina, muči oko 1.150 stanovnika ove mesne zajednice, a nekada ih je bilo tri puta više.

„Kad zimi padne sneg ili se u jesen nakupi lišće nadležne službe ne reaguju, nema ih nigde, pa sami čistimo", kaže Vilotić.

Veliki broj njih je radio u Fabrici automobila Priboj (FAP).

Otkako je FAP propao i autobus ide sve ređe - samo tri puta dnevno.

Mahom su u Sastavcima ostali stariji koji se bave poljoprivredom, mladi su se preselili u veće gradove u potrazi za poslom.

„Živi se skromno, ali mirno", kaže mi vlasnica jedne od dve kafane, nadomak improvizovanog autobuskog stajališta u Međurečju.

Na samom ulazu u seoce je crkva.

Nekoliko metara dalje kroz zeleno drveće nazira se džamija, koju su, priča Vilotić, Srbi obnovili pošto je bila srušena tokom rata 1990-ih.

„Opštine Rudo i Priboj su zajedno obnovile most koji vodi do džamije, takođe srušen tokom rata", pokazuje na omanji drveni mostić.

Nedaleko su zgrada mesne zajednice i policijska uprava.

Žuto okrečena jednospratnica odudara od uglavnom razuđenih i dotrajalih kuća izbledelih fasada.

Nekoliko koraka dalje je kafana Trag, centar društvenog života.

Krov je limen, kroz popucalu fasadu viri crvena opeka.

Na jednom od malobrojnih prozora prikačena je antena.

Gotovo svaki sto prekriven kariranim stolnjakom je zauzet i svira muzika.

„Nikada nismo gledali ko je ko, odakle je, koje je vere. Bitno je kakav si čovek.

„Sloga nas je i održala", priča poštar Vilotić.

'Đe ćeš ti?

Na pomen da sam novinarka, u kafani odjednom nastaje tajac.

„Ma pisali su mediji o nama, ponadamo se da će neko da čuje za nas, da će možda neko i da se seti da nam pomogne.

„Stanje nepromenjeno", dobacuje niži čovek iz ugla, ali odbija da nastavi.

Samo mali broj meštana ima bosanska dokumenta, svi ostali vezani su za Priboj.

Porez se, kako mi kažu meštani, u većini slučajeva plaća i Srbiji i BiH, jer mnogi među njima imaju imovinu i u jednoj i u drugoj zemlji.

Zvanična valuta je dinar, ali može da se plaća i u evrima i u konvertabilnim markama.

Mića i Zoran Stanković posle malo premišljanja, ipak pristaju da govore.

„Zamislite da svaki put kada treba da uđete u stan, morate da pokažete ličnu kartu.

„E, tako mi godinama", kaže ogorčeno Mića.

Dok priča, prstima crta kartu po stolu, kako bi mi prikazao njihov višegodišnji problem.

„Mi smo ti nešto između, ali je to toliko zamršeno da ni mi sami više ne znamo kome pripadamo", dodaje.

Njegov rođak Zoran je pre nekoliko dana kupio brašno u Priboju, ali da bi stigao do kuće, morao je na svakom prelazu da otvori gepek.

„Mene pita 'đe ćeš ti', a kuća mi na 500 metara od punkta i tako je stalno.

„Ne možeš ništa da kupiš u Priboju, carinici odmah traže račun i pretresaju te", kaže.

Dragiša Vilotić je rođen u Priboju, osnovnu školu završio je Međurečju, srednju u Rudu.

Kuća mu je nekoliko stotina metara dalje „od mosta bratstva i jedinstva".

Ima srpska dokumenta, a kuća mu je na bosanskoj teritoriji.

Nedavno je popravljao oluk.

„Majstori su jedva prošli, zvali smo na kraju graničnu policiju da objasnimo da zaista dolaze kod nas", prepričava.

Deo gostiju napušta kafanu.

„Koliko punktova ćete sada preći da biste stigli do kuće", pitam Zorana i Miću.

„Dva", kažu gotovo uglas.

I tako svaki dan, 30 godina.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]