Opsada Sarajeva: Tunel spasa - „jedina vrata” opkoljenog grada

Dvorište kuće u Sarajevu, gde se Edis Kolar igrao kao dečak, krilo je tajnu tokom rata u Bosni početkom 1990-ih godina.

Tada je iskopan tunel, koji Kolar opisuje kao „jedina vrata" Sarajeva, tokom opsade snaga bosanskih Srba (1992-1995).

Tokom najduže opsade jedne prestonice od Drugog svetskog rata, u granatiranju i snajperskoj vatri sa okolnih brda, stradale su hiljade Sarajlija, dok je snabdevanje grada hranom, vodom i osnovnim potrepštinama često bilo prekinuto.

„Oružje, hrana, lekovi, naftovod, struja visokog napona, telefonski kabl i ljudi - vojnici, civili, ranjenici, a ponekad i tela preminulih", nabraja Kolar šta je sve prolazilo kroz tunel.

• „Ne pucaj, ne pucaj": Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
• „Meni je 5. februar sve uništio": Tri decenije od masakra na sarajevskoj pijaci Markale
• Kako su izbeglice iz Bosne i Hercegovine pronašle utočište u dalekom Pakistanu

Prokopan ispod Međunarodnog aerodroma Sarajevo u dužini od 800 metara, tunel je spajao naselja Dobrinja, na takozvanoj „slobodnoj teritoriji" i Butmir, kojim je prolazila linija fronta, pa je zbog toga poneo naziv Tunel D-B.

Nekadašnji vojni objekat, koji je izgradila Armija BiH, popularno se naziva Tunel spasa, a danas je jedan od najposećenijih muzeja u Bosni i Hercegovini.

Samo u 2023, posetilo ga je 170.000 ljudi, navode iz Memorijalnog centra Sarajevo, koji upravlja muzejem.

'Tunel koji ne postoji'

Izgradnja tunela bila je „dobro čuvana tajna", priča mi Kolar, dok sedi u kancelariji današnjeg muzeja.

Kroz prozor se vide ostaci kuće njegovog detinjstva, koja je teško oštećena u ratu.

„Početak rata pamtim po tome što je naša kuća bila prva na udaru, jer se nalazila na samom kraju naselja", kaže jetko.

U dvorištu, kroz rešetkastu ogradu, vidi se pista aerodroma u Sarajevu, koji su od samog početka rata kontrolisale Ujedinjene nacije.

Nešto dalje, uzdiže se sarajevsko brdo Ilidža, sa kojeg su srpske snage gađale opkoljeni grad.

Još dalje, bele se vrhovi planina Bjelašnica i Jahorina, čijim padinama su se spuštali skijaši za Zimske olimpijske igre 1984. godine..

„Kuća je ujedno bila najbliža aerodromu, i zato najpogodnija za izgradnju tunela koji bi povezao grad sa takozvanom slobodnom teritorijom", pojašnjava Kolar.

„Slobodnu teritoriju" u Dobrinji kontrolisale su bošnjačke snage, Armija BiH.

Kolar, tada sedamnaestogodišnjak, stupio je u njihove redove na početku rata zajedno sa ocem.

Tu odluku doneo je nakon što je, 23. aprila 1992. godine, njihova kuća zapaljena u granatiranju naselja Butmir.

„Gornji sprat je izgoreo, prizemlje smo spasli", priča o kobnoj noći.

U porodičnom domu, tada je stanovao sa ocem Bajrom, mlađim bratom Edinom - tada osnovcem, majkom Eminom, bakom Šidom i dekom Alijom.

„Nana [baka] i dedo su ostali da žive u prizemlju, a mi smo se raselili - otac i ja smo otišli u vojsku, a majka sa mlađim bratom u opkoljeno Sarajevo, da živi kod prijatelja, kako bi Edin mogao da nastavi školovanje", kaže Kolar.

Kopanje tunela trajalo je četiri meseca i četiri dana, pokazuju podaci Memorijalnog centra.

Na izgradnji tunela, pod vođstvom Armije BiH, radilo je skoro 300 ljudi, i to danonoćno.

Tokom četiri meseca i četiri dana, između marta i jula 1993. godine, kopalo se u oba smera, paralelno iz pravca Dobrinje i dvorišta porodice Kolar.

U zvaničnoj komunikaciji, Armija BiH i Ujedinjene nacije su o tajnom poduhvatu govorile kao o 'tunelu koji ne postoji', kaže mi Midhat Karić, turistički vodič u muzeju.

„Tunel je obložen drvetom, a kroz njega su postavljene električne instalacije, telefonski kabl i cevi za naftu", priča mi bivši košarkaš, dok me spuštene glave i pogurenih ramena provodi kroz repliku tunela, koja je danas otvorena za turističke posete.

Ovaj tesan, skučen prostor, metar širok i 1.7 metara visok, miriše na vlagu.

U dvorištu se i dalje može videti originalni ulaz u tunel, koji je zatvoren za posete, jer nije bezbedan usled „čestog plavljenja zbog podzemnih voda".

Ideja da se tunel izgradi, kaže mi Karić, pojavila se da bi se obezbedile „dodatne isporuke" potrepština u opkoljeni grad, kao i prolazak ljudi.

Pre toga, jedini izlaz iz grada bila je pista sarajevskog aerodroma - brisani prostor pod kontrolom UN, koji su civili i vojnici morali da pretrčavaju ukoliko su želeli da nešto prenesu u opkoljeni grad.

Edis Kolar se dobro seća sopstvenog pretrčavanja - njegov dedo Alija na početku rata je odveden u logor, a 1993. godine oslobođen je u razmeni zarobljenika.

„Sa pozicija koje smo držali u Dobrinji, ja sam sa najboljim drugom odlučio da pretrčim aerodromsku pistu, kako bih otišao po dedu u Sarajevo i doveo ga kući", priseća se.

„Pretrčavali smo po noći, na nas su pucali sa srpskih položaja, ali nekom srećom, uspeli smo - nijedan od nas nije bio ozleđen", pripoveda.

Ljudi, oružje, hrana i kovčezi sa mrtvima

Karić je iz sela Hrasnica, nadomak Sarajeva, koje je se našlo na slobodnoj teritoriji.

I on je, baš kao i Kolar, imao tek 17 godina na početku rata, kada je stupio u redove Armije BiH.

Njegova majka, koja je bolovala od raka, tokom opsade je prebačena u bolnicu u Sarajevu.

„Van grada smo imali samo ambulante, i mogli smo da zbrinjavamo samo ranjenike, ali sve ozbiljne medicinske intervencije obavljali smo u gradu", pojašnjava.

„Prvo sam je kroz tunel odveo u Sarajevo, a kada je nekoliko meseci kasnije preminula, kroz taj isti tunel smo njeno telo vratili u Hrasnicu, kako bih obavio dženazu", kaže Karić.

Tunel je, kako se priseća, često bio „pun vode, do kolena".

Radi lakšeg prevoza ljudi i robe, izgrađena je uska metalna pruga, kojom su mogli da guraju kolica.

„Toliko je tesan, da je mimoilaženje bilo nemoguće, tako da smo morali pažljivo da planiramo ko kada prolazi", dodaje Karić.

Pokazuje mi fotelju prekrivenu kariranim zelenim ćebetom - muzejski eksponat, koji je nekada koristio Alija Izetbegović, bosanskohercegovački predsednik Predsedništva BiH i ratni lider Bošnjaka.

„Pošto je bio star, kada bi išao na mirovne pregovore, on bi seo u fotelju, mi bismo fotelju stavili na kolica i gurali ga niz tunel", pripoveda Karić.

Rat u Bosni i Hercegovini okončan je krajem 1995. godine, mirovnim sporazumom u Dejtonu.

• Rezolucija o genocidu u Srebrenici pred Ujedinjenim nacijama - sve što treba da znate
• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini

Međutim, Karić je i sam prevezen kroz tunel oktobra te godine, dva meseca pred kraj rata - kao ranjenik.

„Ranjen sam u ruku i nogu, vozili su me kolicima u bolnicu u Sarajevu, i jedna od longeta je zapela u zid tunela, sećam se ogromnog bola, mislio sam da ću izgubiti ruku.

„Ali ispostavilo se da sam imao sam sreće, dvojica mojih ratnih drugova su tom prilikom poginula, jedini sam ja preživeo", navodi.

Od 'tajnog projekta' do ustanove kulture

Baka Šida i deka Alija proveli su čitav rat u kući nadomak tunela, priča Kolar.

Živeli su u jednoj sobi, koja je danas deo muzejske postavke, a nosi naziv „Soba baka Šide".

„Šida, koja je i dalje živa i ima 97 godina, ostala je upamćena po dobroti i tome što je kuvala za vojnike", dodaje.

Od 1996. do 2012. godine, kuća i dvorište su funkcionisali kao nezvanični muzej porodice Kolar, kažu iz Memorijalnog centra u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Prepoznali su kulturno-istorijski značaj ovog objekta i napravili malu izložbu", navode.

Muzej je osnovan 2012. godine, a kantonalne vlasti Sarajeva su Memorijalnom centru dale pravo na upravljanje prostorom.

Za porodicu Kolar izgrađena je druga kuća, u istom naselju.

„I dalje smo na okupu - tu žive moja baka, mama i tata, brat sa porodicom, i ja - samo dede više nema", dodaje.

Edis Kolar se zaposlio u muzeju, kao počasni kustos.

„Kuću više ne doživljavam kao dom gde sam se rodio", kaže mi.

„Danas je to mesto gde dolazim na posao".

Pogledajte video: Suvadina priča - život u Zvorniku posle rata u Bosni i Hercegovini

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]