Azija: Kako nestajuće Aralsko jezero menja život u Karakalpakiji

Smeštena u srcu srednje Azije, Karakalpakija je autonomna republika u sastavu Uzbekistana, koja nema izlaz na more i graniči se sa Turkmenistanom i Kazahstanom.

Dom je starosedelačkog naroda Karakalpaka.

Donedavno je ovom pustinjskom oblašću gazdovalo Aralsko more - ogromno jezero u unutrašnjosti zemlje koje se toliko smanjilo da je sada tek delić sopstvene prvobitne veličine.

Isušivanje Aralskog mora smatra se jednom od najvećih ekoloških katastrofa savremenog doba.

• Mapa Mundi: Najbolja srednjovekovna karta sveta
• Carstvo koje Asteci nisu mogli da osvoje
• Autoput duž Arapskog mora: nekad je tim stazama išla vojska Aleksandra Velikog, danas vojnici i hodočasnici
• Turski podzemni grad u kojem je živelo 20.000 ljudi

Ubrzani nestanak voda ovog jezera podstakao je napore lokalnog stanovništva za očuvanje životne sredine, što je zauzvrat pobudilo interesovanje eko-turista za Karakalpakiju.

Posetioci su istovremeno počeli da se zanimaju i za kulturno blago ovog regiona.

„Tvrđave u pustinji Horezmi i nekropola Mizdakhan spadaju u najupečatljivija arheološka nalazišta u celoj centralnoj Aziji.

„Zatim, Muzej umetnosti Savitski u prestonici Nukusu s pravom zovu i 'Luvr stepe'", kaže Sofi Ibotson, koautorka Bradt turističkog vodiča za Karakalpakiju, koji je ujedno i prvi vodič za neku zemlju u regionu.

Osim postavki karakalpačkih arheoloških i etnografskih predmeta, muzej baštini i drugu po veličini zbirku ruske avangardne umetnosti na svetu.

„Neustrašivim putnicima ova zemlja nudi izuzetne raznolikosti, kako u pogledu pejzaža tako i doživljaja", dodaje Ibotson.

Karakalpakija je nekada bila deo drevnog regiona Harezme, gde su ljudi izgradili velike tvrđave od ćerpiča duž granice da bi se zaštitili od nomadskih napada.

Sačuvano je više od 50 njihovih pustinjskih zamkova, među kojima i Ajaz Kala.

Izgrađen je u četvrtom veku pre nove ere i sastoji se od dve tvrđave na vrhu brda i garnizona u podnožju.

Jedno od značajnih otkrića bili su ostaci drevnog hrama vatre, za koji se veruje da je bio oltar zoroastrijancima koji su bili poklonici vatre.

Zoroastrizam je bila religija u Karakalpakiji do dolaska Arapa u osmom veku.

Do početka 20. veka, mnoge porodice Karakalpaka živele su u jurtama.

To su prenosivi šatori koji su bili idealni za sezonske migracije stanovništva zajedno sa stokom.

Skelet jurte je od laganog drveta, a pokriven je životinjskim kožama i vunom, za koju se veruje da štiti od pustinjskih škorpija.

Azamat Turekeev, koji živi u gradu Čimbaju, treća je generacija proizvođača jurti.

Pravi oko 18 jurti godišnje, od kojih najveća košta 3.500 američkih dolara (oko 3.200 evra).

Prodaje ih kazahstanskim i kirgiškim nomadima, a sada uglavnom turističkim kampovima sa jurtama.

„Rast popularnosti avanturističkog turizma pomaže da se održi ova drevna tradicija", kaže on.

Nekropola Mizdakhan, koja potiče iz četvrtog veka pre nove ere, jedno je od najstarijih i najsvetijih mesta u Karakalpakiji.

Prema predanju, ovde je sahranjen Adam.

U islamskom mitu o stvaranju, Adam je bio prvi čovek, prvi prorok islama i prvi musliman.

Nekropola je bila deo većeg grada koji je bio naseljen 1.700 godina sve dok ga nije uništio Tamerlan, veliki osvajač oblasti srednje Azije.

Posle uništenja, ovo mesto je nastavilo da privlači hodočasnike koji su gradili mauzoleje i male džamije, od kojih su neke još iz 11. veka uglavnom očuvane.

Kenjes Iljasov je imam u Mizdakhanu više od 20 godina i često prima vernike u kripti Šamun Nabijui, koji je bio rani sledbenik proroka Muhameda i za čiji sarkofag dug 33 metra se tvrdi da svake godine poraste za 2,5 centrimetra.

Svi muslimani koji posećuju nekropolu Mizdakhan treba da prođu pored mauzoleja koji se rapada, jer iz građevine svake godine ispada po cigla.

Poznat je pod nazivom „sat sudnjeg dana".

„Kada ispadne poslednja cigla, to će značiti kraj sveta.

„Dakle, svi dobri muslimani treba da vrate ciglu u građevinu, za svaki slučaj", kaže Iljasov.

Sulukan Kuptiljeva prodaje dimljenu ribu na glavnoj pijaci u Nukusu.

Dimljenjem ribe se bavi skoro 25 godina, a tu veštinu je naučila od babe i dede.

Njen specijalitet je dimljeni šaran, koji se tradicionalno služi pržen uz čašu piva ili votke.

„Držim ribu usoljenu nedelju dana, a za dimljenje koristim drvo jele, koje joj daje dubok, drvenasti ukus.

„U 1950-im i 1960-im godinama ribu su donosili iz Aralskog mora, a sada je tamo nema, svako mora da uzgaja somove i šarane u svojim privatnim jezerima", objašnjava ona.

Jedno od najznačajnijih dela u stalnoj postavci Muzeja umetnosti Savitski je skulptura poznatog lokalnog umetnika J Kutimuratova.

Prikazuje najvažniju reku Karakalpakije, Amu Darju, koja se uliva u ostatke Aralskog mora, a koja je u antici bila poznata pod imenom Oxus.

„Ovo je prvo od tri umetnička dela.

„Svako sledeće je manje od prethodnog i zajedno predstavljaju vode koje ubrzano nestaju, kao i sve manju moć ovog velikog simbola života i plodnosti", kaže kustoskinja Sarbinaz Majitova.

Aralsko jezero je nekada bilo četvrto najveće na svetu.

Prostiralo se na 68.000 kvadratnih kilometara, što je površina Šri Lanke.

Za 50 godina, smanjilo se na samo 10 odsto prvobitne površine.

Isušivanje jezera počelo je 1960-ih kada su tokovi Amu Darje i Sir Darje preusmereni za potrebe navodnjavanja polja pamuka.

Kako je ostalo bez voda ove dve reke, Aralsko more počelo je da nestaje, što je dovelo do masovnog pomora flore i faune, desetkovanja ribarskih zajednica i nastanka najmlađe pustinje na svetu, Aralkume.

Nekada bogato ribarsko mesto Mojnak, sada je luka bez mora, a ribarski čamci su ostali nasukani u pustinji.

Uprkos velikoj šteti koja je naneta lokalnom ekosistemu, Ibotson veruje da ima razloga za nadu.

„Aralsko more je dokaz otpornosti prirode.

„Još ima malo vode u jezeru, što privlači autohtone i migratorne vrste ptica, kao što su flamingosi.

„Populacija sajgi, kritično ugrožene vrste antilope se oporavlja, a životinjski i biljni svet se prilagođava novim uslovima. To je ohrabrujuće", kaže ona.

U selu Kubla Ustjurt, Dušenbaj Usenov i njegova supruga Zarifa Kudajbergenova nekada su živeli od ribarstva, a sada prodaju fermentisano kamilje mleko (šubat) meštanima i turistima.

Oštrog ukusa i blago gaziran, šubat je popularan napitak širom srednje Azije i veruje se da pomaže varenju.

„Smanjenje Aralskog mora ima neposredni uticaj na živote ljudi koji su nastanjeni u njegovoj blizini.

„Ali, to je i upozorenje ostatku sveta šta bi moglo da se dogodi ako svi ne povedemo više računa o njemu", kaže Kudajbergenova.

Pogledajte i ovaj video

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]