Istorija: Svetske putnice koje su oblikovale drevni svet

Godine 1864, engleska autorka putopisa Lusi Daf Gordon stajala je u kući iznad hramau Luksoru i gledala kroz prozor na zapadnu obalu Nila u pravcu Libijskih planina.

Njeno lice grejalo je sunce dok je slušala kakofoniju od mukanja kamila, njakanja magaraca i laveža pasa ispod nje.

Nedostajala joj je porodica, koju je ostavila kod kuće u Londonu dok se oporavljala na egipatskoj vreloj pustinjskoj klimi kako bi olakšala sebi simptome tuberkuloze.

Živela je u Maison de Frans, ili Francuskoj kući, koju je izgradio vojni kontingent u ovoj oblasti oko 1815. godine.

Ona je obožavala njeno „Tebansko mesto", kako ga je zvala, i pisala je gotovo svakodnevno pisma porodici sa balkona.

Pisma iz Egipta, koja su detaljno opisivala vreme koje je provela u zemlji, objavljena su godinu dana kasnije kao knjiga.

• Prekomerni turizam na Balkanu: „Zimi uzimamo grad natrag“
• Šta ljude privlači da idu na kraj sveta
• Robovlasnički turizam: Obilasci plantaža i nezgodna pitanja na američkom jugu

Živopisno opisavši egipatsku politiku, verske običaje i svoje odnose Lusi Daf Gordon sa njenim egipatskim susedima, knjiga se istakla kao socijalni i kulturološki komentar u vreme kad je većina spisateljica pisala prozu.

Primer putovanja - i života - u Egiptu koji je Daf Gordon dala kao samostalna Britanka uskoro je inspirisala druge putnice da učine isto to.

Malo više od decenije kasnije, romansijerka Amelija Edvards, dirnuta iskustvima Lusi Daf Gordon, posetila je Egipat i objavila bestseler-putopis Hiljadu milja Nilom.

Delo Amelije Edvards je, zauzvrat, probudilo interesovanje Eme Endrjuz, bogate američke putnice koja je dodatno unapredila arheologiju u Egiptu početkom 20. veka finansirajući desetine iskopavanja grobnica - od kojih se mnoge aktivno proučavaju i dan-danas.

Iako su ove tri žene isprva putovale u zemlju kao turisti, izvršile su dubok uticaj na Egiptologiju (naučno proučavanje starog Egipta).

I učinivši to, ne samo da su oblikovale naše viđenje jedne od najvažnijih civilizacija starog sveta, već i to kako su turisti putovali u Egipat na prelasku u 20. vek.

Od novembra 1873. do marta 1874. godine, Edvards i njena partnerka Lusi Renšo plovile su Nilom brodom za stanovanje po imenu File.

One su posetile sva mesta preporučena u Marejevom turističkom vodiču: piramide u Gizi; piramide u Sakari; groblje Beni Hasan; hram Dendera; hramove u Luksoru; Dolinu kraljeva i druge grobnice u Tebi; plus lokacije u Esni, Asvanu i Abu Simbelu.

Rad na očuvanju ovih lokacija još nije bio započeo, tako da je većina mesta koje su one posetile bila oronula.

Edvards je želela to da promeni.

Tog marta dve žene su ostale nekoliko nedelja u Luksoru.

Edvards je privukao bivši dom Lusi Daf Gordon.

• Selfiji na putovanjima: Zašto ljudi ne uživaju u okruženju
• Kako je živeti u preterano posećenom gradu
• Hoće li svet ostati bez čuvenih vijetnamskih 'stena koje se ljube'

Ali kad je pogledala gomilu cigala iznad hrama, bila je šokirana stanju u kom se nalazila kuća.

Nakon što je jedva preživelo nekoliko godina plavljenja Nila, voljeno „Tebansko mesto" Daf Gordon više nije bilo pogodno za život.

Edvards je uspela da se popne unutra i otišla je do prozora, pogledavši na reku i Tebansku ravnicu na drugoj strani.

Videvši sve ono što je Daf Gordon videla, Edvards je napisala da je pogled „obogatio sobu i pretvorio njeno siromaštvo u nešto veličanstveno".

Sanjala je o tome da može da živi tamo: „Da sam samo ja mogla da imam taj predivan pogled, sa njegovom beskrajnom lepotom svetlosti, boje i prostranstva, i njegovom istorijom, i njegovom misterijom, uvek ispred mojih prizora."

Bilo je to jedino putovanje Amelije Edvards u Egipat, ali njen poetski putopis je pozvao nebrojeno mnogo drugih putnica u zemlju.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Objavljen 1877. godine, Hiljadu milja Nilom postao je jedan od najprodavanijih putopisa svih vremena.

Napola putopis, napola dobro istražena istorija, pripovest Amelije Edvards živo opisuje prizore duž Nila.

Ali za razliku od Marejevog turističkog vodiča, Edvards ne samo da je preporučivala posetiocima da zastanu da pogledaju sve te spomenike i lokacije, već se i zalagala za njihovo očuvanje za buduće generacije.

Popularnost njene knjige je praktično učinila piramide u Gizi, Dolinu kraljeva i druge danas slavne grobnice obaveznom stankom za putnike u Egipat narednih 50 godina, ali, još važnije, njen širok domet među učenjacima oblikovao je studiju i recepciju ovih lokacija sve do današnjih dana.

Uspeh knjige Amelije Edvards doveo je do toga da ona postane suosnivačica Društva za istraživanje Egipta (EES) 1882. godine.

Inspirisano ciljem Amelije Edvards da se očuvaju spomenici u Egiptu, EES je sakupilo novac za iskopavanje preko pretplatnika.

Ti pretplatnici, uglavnom iz britanske srednje klase, dobijali su svake godine izveštaje o iskopinama i nalazištima.

Ovi izveštaji - koji su sadržali mape, spiskove, crteže i nove stipendije - obrazovali su i formirali stav javnosti prema drevnom Egiptu skoro 150 godina.

Hiljadu milja Nilom takođe je istovremeno stimulisalo paket aranžmane koji su nudili arheološki turizam i imalo koristi od njihovog uspona.

Počev od 1855. godine, istoimena turistička agencija engleskog biznismena Tomasa Kuka počela je da vodi ljude na ol-inkluziv odmore širom Evrope.

Popularni kod više srednje klase i aristokrata, ovi paket aranžmani podstakli su ljude da putuju na destinacije kao što su Atina i Rim ne samo da bi istraživali njihovu savremenu kulturu, već i da bi bili svedoci drevnih spomenika i naučili nešto o njihovoj istorijskoj važnosti.

Ako već trošite mnogo novca na odmor, glasio je taj argument, onda treba da naučite nešto od njega i usput podržite lokalne ekonomije.

Kukova kompanija se proširila na Egipat 1869. godine, učinivši arheološki turizam u Severnoj Africi dostupan širim masama - i ženama koje su želele da putuju bezbedno same.

Do kraja 1880-tih, Kukova kompanija je vodila više od 5.000 ljudi Nilom svake godine, čvrsto se držeći itinerara Amelije Edvards.

Zahvaljujući popularnosti njihovih odmora, kompanija je držala kontrolu nad putovanjem brodom Nilom za sve posetioce.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Godine 1889, 15 godina nakon što je Edvards otišla iz Egipta, Endrjuz i njen partner Teodor Dejvis (dvoje američkih milionera i kolekcionara arheoloških iskopina) stigli su u Egipat noseći sa sobom primerak knjige Amelije Edvards i nekoliko Kukovih brošura.

Njih dvoje su bili članovi američke podružnice EES-a, koje se proširilo na SAD samo nekoliko godina nakon osnivanja.

Inspirisani putopisom Amelije Edvards, brzo su iznajmili i renovirali privatni brod za stanovanje kako bi pošli na prvu plovidbu rekom.

Hiljadu milja Nilom i Kukove brošure vodili su ih dok su plovili uzvodno i nizvodno Nilom.

Zastali su na svim lokacijama koje je predlagala Edvards (i kasnije Kuk).

Kao i Daf Gordon i Edvards pre njih, odmah su se zaljubili u Egipat.

Njih dvoje su putovali Nilom svake godine narednih 25 godina.

Bili su tipični arheološki turisti: pripadnici više klase, koji su želeli da idu na odmor, ali i da istovremeno nauče nešto o drevnim lokacijama sa kojima su se susreli.

Kupovali su drevne artefakte, sakupivši ogromnu kolekciju za sebe.

Na Endrjuz su uticala njena vlastita putovanja baš kao i moto Edvards iz njenog putopisa: „Uvek učimo i uvek ima šta novo da se nauči; uvek tražimo i uvek ima šta novo da se nađe."

Od 1900. godine do kad su napustili Egipat 1914. godine, Endrjuz i Dejvis bi plaćali iskopavanja i lično iskopavali između 25 i 30 grobnica u Dolini kraljeva, neke od najuticajnijih arheoloških iskopina u zemlji.

Zbog tadašnjih zakona o iskopavanjima u Egiptu većina artefakata bilo je odlagano u Muzej u Kairu, sa duplikatima koji su odlazili u privatno vlasništvo pokrovitelja ili arheologa.

Godine 1905, njih dvoje i tim pronašli su grobnicu broj 46, grobnicu Juje i Tuje, roditelja kraljice Tije (glavne supruge faraona Amenhotepa III) i pradede i prabake Tutankamona.

U ono vreme, ova grobnica bila je najbolje očuvana egipatska grobnica ikad pronađena, sa većinom pogrebne opreme koja je još uvek bila unutra.

Njihove zapanjujuće grobne maske su i dalje izložene u Kairu, a njihove netaknute kočije - tek druge te vrste ikad pronađene - stoje tik ispred njih.

• Međunarodni turizam cveta, ali ovim ljudima se to ne sviđa
• Parada mumija: Egipatski faraoni na ulicama Kaira
• Novi urbanistički plan za Kairo ugrožava drevni Grad mrtvih

Artefakti su važni, ali dnevnici Eme Endrjuz su ključni za naše razumevanje lokacija.

Njeni spisi pružaju detaljno svedočanstvo o njenim i Dejvisovim aktivnostima tokom više od četvrt veka.

Ona je minuciozno beležila njihove ekskavacije na mapama i u dnevnim izveštajima o njihovim posetiocima i artefaktima koje su pronašli.

Dejvis je koristio mnoge od dnevnika Eme Endrjuz u njegovim vlastitim objavljenim izveštajima sa lokacije, nikad joj pripisavši odgovarajuće zasluge.

Ključno od svega, Endrjuz je takođe uvrstila vlastita svedočanstva o ljudima koje su ignorisali mnoge njene muške kolege pisci: egipatske radnike, dilere antikviteta, kapetane brodova i timove.

Njena perspektiva je osnov za razumevanje čitavih vekove egipatske istorije.

Nasleđe Eme Endrjuz takođe još uvek živi u njujorškom Muzeju umetnosti Metropoliten.

I ona i Dejvis su poklonili veći deo njihovih kolekcija - više od 1.600 egipatskih artefakata - i deo njihovog bogatstva Metu.

Svake godine, milioni posetilaca mogu da vide te artefakte, kao što su kanopske vaze iz kontroverzne grobnice KV 55.

Zahvaljujući Dejvisovoj traljavoj praksi prilikom iskopavanja, arheolozi još uvek ne mogu sa sigurnošću da se slože oko toga čiji su mumificirani ostaci unutra.

Postoji i restaurirana dekorativna flaša za vodu sa pogrebne procesije za kralja Tutankamona, jedan od retkih Tutankamonovih artefakata izvan Egipta.

Rad Eme Endrjuz je učinio ove fragmente drevnog egipatskog života i smrti podjednako pristupačnim učenjacima i školskim đacima, pruživši Zapadu retki uvid u to kako su drevni Egipćani slavili mrtve.

Naša savremena fascinacija i razumevanje drevnog Egipta nemalo duguje ovim trima zaboravljenim ženama.

Kao i u slučaju njihovih muških kolega, njihov rad nije prošao bez kontroverzi: one su bile relativno dobrostojeće osobe koje su putovale, živele i imale profesionalne koristi od Egipta odnoseći drevne artefakte iz njihove istorijske domovine.

A opet njihovo često ignorisano nasleđe praktično je postavilo temelje savremene egiptologije i uticalo na naše razumevanje starog sveta od samog početka.

Ketlin Šepard je profesorka katedre za istoriju i političke nauke na Misuri S&T i autorka knjige Žene u Dolini kraljeva.

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]