Psihologija: Zašto neuspeh može biti dobra stvar

Moramo biti iskreniji i priznati sopstvene greške, smatra jedan od vodećih astrofizičara današnjice Sol Perlmater.

Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku promenio je način na koji gledamo na svet posle njegovog otkrića da se širenje svemira ubrzava.

Ali kaže da se to ne bi desilo da nije bilo grešaka u njegovom prethodnom radu, i zbog toga poručuje ljudima da se ne plaše neuspeha.

Kao mladi istraživač na postdoktorskim studijama, Perlmater je, zajedno sa timom viših naučnika, verovao da su veoma blizu značajnog otkrića.

Otkrili su signal za koji se činilo da odgovara onom koji bi planeta emitovala i bili su ubeđeni da su prvi put pronašli verodostojne naučne dokaze o planeti van našeg Sunčevog sistema.

To bi bilo ogromno otkriće, ali, nažalost, nije bilo suđeno da bude.

Ispostavilo se da je signal dolazio iz uređaja koji se nalazio pored njihovog preosetljivog teleskopa.

„Srećom, bio sam mlad u grupi veoma iskusnih i uglednih naučnika", priseća se Perlmater ovog previda.

„Mislim da smo dovoljno brzo objasnili šta se dešavalo kako nam ljudi ne bi previše zamerili", piše u novoj knjizi Razmišljanje trećeg milenijuma: Stvaranje smisla u svetu besmislica, koju je napisao zajedno sa filozofom Džonom Kembelom i psihologom Robertom Mekaunom.

Iako se može činiti kontraintuitivno priznati grešku načinjenu pre nekoliko decenija, Perlmater želi da ospori negativne konotacije neuspeha, naglašavajući da je to, dugoročno gledano, unapredilo njegov rad.

„Ljudima je zaista neprijatno da kažu da su nešto pogrešno uradili", kaže Perlmater za BBC.

„Nadam se da svi možemo da se prisetimo takvih trenutaka. Mislim da bi to bilo zaista zanimljivo", kaže on, priznajući da je posle načinjenih grešaka bio „mnogo oprezniji".

Kasnije tokom njegovog istraživanja, Perlmater je očekivao da će pronaći brzinu kojom se širenje svemira usporava, ali je posle pažljivog i opsežnog istraživanja 1998. godine otkrio upravo suprotno.

Rezultat je ukazivao da je misteriozna sila, koja se od tada naziva tamna energija, pokretala ubrzanje.

Za ovo otkriće su Perlmater i astronomi Brajan Šmit i Adam Ris podelili Nobelovu nagradu 2011. godine.

„Mislim da većina onoga što naučnik radi je zapravo traženje sopstvenih grešaka", rekao je Perlmater za Nobel Prize Outreach, organizaciju koja širi znanje o postignućima koja su zavredila Nobelovu nagradu.

„Izlazili smo da izvršimo merenja, a dobijanje kvantitavnih podataka je teško.

„Provodite mnogo vremena pokušavajući da shvatite: 'Da li je ovo što sam danas uradio tačno?'", dodao je on.

Ali ne radi se samo o priznavanju sopstvenih grešaka, kaže Perlmatter.

Njegova misija je mnogo veća - da ljudima pruži naučno, kritičko mišljenje.

Objašnjava kako je počeo da se pita zašto se o praktičnim i jednostavnim odlukama raspravlja kao o emocionalnim ili stranačkim pitanjima, a ne racionalno.

„Činilo se da to nema smisla", kaže Perlmater.

„Primetio sam da, ako pogledate razgovore naučnika za ručkom, oni koriste potpuno drugačiji skup alata za razmišljanje nego drugi ljudi".

Perlmater kaže da želi da to ispravi, i time se bavi u njegovoj knjizi i na kursu koji drži na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, u Sjedinjenim Državama (SAD) i koji je sačinio u saradnji sa organizacijom Nobel Prize Outreach.

Perlmater želi da osnaži prosečnu osobu i pruži joj alate koje naučnici koriste za rešavanje problema.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Rešavanje problema na način koji primenjuju naučnici

Jedna od tema kojom se bavi Perlmater je kako prepoznati kojim stručnjacima treba verovati.

U svetu koji je preplavljen informacijama, kako da odaberemo onoga koga treba da slušamo?

Perlmater kaže da niko nije nepogrešiv i uvek u pravu, ali da možemo da se približimo onome što on opisuje kao 100 odsto kalibrirani model.

U naučnom svetu kalibracija znači definisanje intervala pouzdanosti.

Na primer, ako lekar kaže da imate tumor na mozgu, umesto da to uzmete kao nominalnu vrednost, trebalo bi situaciji pristupiti kao što naučnici čine i zamoliti doktore da opišu koliko su uvereni u dijagnozu, čak tražiti procenat verovatnoće takve dijagnoze, objašnjava Perlmater.

Ovo može zvučati jednostavno, ali ako lekar kaže da je u dijagnozu siguran 99 odsto, to je velika razlika u odnosu ne pet odsto i na to šta je potrebno dalje činiti.

Perlmater kaže da su ljudi često preterano samouvereni, tako da stručnjak koji je realan u pogledu njegovog znanja izgleda kao neko kome treba verovati.

Možda je lako videti koliko je razmišljanje svojstveno naučnicima od pomoći na primeru dijagnoze lekara ili hipotekarnog brokera koji predlaže najbolji proizvod uzimajući u obzir trenutne uslove na tržištu.

Ali Perlmater ukazuje da ovakva vrsta razgovora može da bude od pomoći i u politici.

Tvrdi da javne politike, za početak, treba da se predstavljaju uz upozorenje da neće biti potpuno ispravne.

„Ako smislite plan za zdravstveni sistem, verovatno će se tokom primene suočiti sa određenim problemima.

„Morate da izgradite sposobnost da posmatrate, da probate, da uvidite šta ne valja a šta ide kako treba, a zatim da isprobate novu verziju.

„Više bismo voleli da živimo u svetu u kome su svi politički argumenti formulisani na ovaj način jer to pokazuje da ima prostora za učenje i prilagođavanje.

„Ali očigledno to nije stvar zbog koje prosečna osoba kaže: 'Da, to je kandidat za koga glasam'. Barem, ne još", kažu Perlmater i koautori pomenute knjige.

Perlmater smatra da ako bismo kao društvo različitim situacijama pristupili na više naučni način, mnogo bolje bismo prihvatali greške drugih ljudi.

Veruje da ništa zapravo nije greška, već da je to prilika za učenje ili kako on kaže: „To nije neuspeh, to je proces".

Ovaj sadržaj sačinjen je u saradnji organizacije Nobel Prize Outreach i BBC-ja.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]