Inspektorka Savković: Zakonska i moralna obaveza svih nas je da prijavimo nasilje (VIDEO)

Rezultati Boom 93 ankete „Razumevanje problema nasilja: Stavovi i iskustva građana“, čiji se jedan deo ticao porodičnog nasilja pokazuju da čak 87,6% ispitanika poznaje nekoga ko je bio žrtva porodičnog nasilja, a da je polovina ispitanika i sama doživela porodično nasilje. O porodičnom nasilju razgovarali smo sa Biljanom Savković, inspektorkom Kriminalističke policije Policijske uprave u Požarevcu, Odeljenje kriminalističke policije.

Rezultati Boom 93 ankete pokazali su i da je najčešći oblik nasilja među onima koji su ga doživeli psihičko nasilje.

Inspektorka Biljana Savković za Boom 93 rekla je da je psihičko nasilje najčešće prijavljivano.

“Ono se najviše ogleda omalovažavanju žrtve, vređanju, nazivanju pogrdnim imenima, vikanju, zastrašivanju. Nama je tu bitno da rad sa žrtvama nastavi psiholog, u slučaju da je potrebno i psihijatar”, kaže Savković. 

Kako objašnjava na osnovu onoga što je mogla da vidi u svom radu, kod osobe koja trpi psihičko nasilje prisutni su strah i nesigurnost. Znakovi psihičkog nasilja prepoznaju se kroz razgovor sa žrtvom.

“Najlakše možete da vidite kad pričate sa žrtvom, to ’A šta ću ja?’. To su ona pitanja ’A kako ću ja posle?’ ’Šta ja da radim sa decom? Nemam novca, ne mogu sama. ’ To je strah. Znakove prepoznajem na osnovu uzimanja tih izjava, na osnovu priče. Službeno obavljanje razgovora nije samo službeno. Tu je dosta emocija upotrebljeno od strane svih nas. Ne samo policije, ali mi smo prvi u tom postupanju”, objašnjava inspektorka. 

Prema njenim rečima, iskustva  sa žrtvama su različita. Dešavalo se i da žrtve ne vide da su u opasnosti.

“Tu su problemi, ali bez ustručavanja mogu da kažem da mi svakodnevno uspešno izlazimo na kraj sa takvim slučajevima”, rekla je Savković.

Govoreći o statističkim podacima, od 1. januara 2024. godine zaključno sa 30. novembrom 2024. godine, izrečene su 1152 hitne mere koje su izrečene. 

“Od toga su 754 hitne mere zabrane učiniocu da kontaktira žrtvu nasilja i prilazi joj i 398 hitnih mera privremeno udaljenje učinioca iz stana. Imamo i 984 samih događaja.Po svakom tom događaju je postupljeno. Rađena je procena. Za svaki predmet je vrlo važna dokumentacija, koja je po zakonu opredeljena u službenim aktima kako treba da prati taj jedan predmet”, kaže Savković.

Na pitanje koliko često su muškarci žrtve nasilja, sudeći po prijavama, Savković navodi da muškarci najčešće prijavljuju psihičko nasilje.

“Oko 33% muškaraca prijavilo je nasilje u 2024. godini, u odnosu na 67% žrtava žena”, navodi Savković.  

Biljana Savković objasnila nam je kako izgleda postupanje policije nakon što neko prijavi nasilje.

“Pre svega svaki policijski službenik postupa u skladu sa zakonom, na način koji je u tom trenutku najbezbedniji za žrtve ili građane koji su akteri bilo kog događaja. Ne postoji razlika u postupanju u smislu angažovanja policije u datom trenutku, ali postoji razlika u postupanju kod konkretnih prijava za nasilje u porodici. Tu su posebno obučeni policijski službenici koji nastavljaju dalji rad, ali je najbitnije da svaka policijska patrola koja ima saznanje ili je primila prijavu o bilo kom vidu nasilja vrši određene provere koje su u sastavu zakona i u mogućnosti policije.Na osnovu tih saznanja ko je prijavio nasilje, izlazi na intervenciju. Najbitnije je u tom trenutku odvojiti žrtvu od nasilnika. Takođe, na prvom mestu su deca, ukoliko su prisutna ili su i oni možda žrtve nasilja. Postupa se tako da bude sve bezbedno. Najbitniji posao policije jeste uspostaviti bezbednost”, objašnjava inspektorka. 

Pored tih provera, kako dalje navodi, bitno je da policijski službenici istog trenutka obaveste sertifikovanog policijskog radnika koji se bavi sprečavanjem nasilja. 

“Od 2017. godine, kada je krenuo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, sertifikovano je dosta policijskih službenika na nivou cele Srbije. Svako od nas ko je sertifikovan ima posebno znanje za rad u takvim situacijama i sa takvim žrtvama i sa građanima. Taj policijski službenik koji primi takvu prijavu dužan je da policiji da smernice za dalje postupanje. Jedan od poslova sertifikovanog službenika policije je da izvrši procenu. Procena se zove zbog toga što se prikupljaju neka saznanja i procenjuje se sam rizik te pojave nasilja u porodici”, rekla je Savković.

Inspektorku smo pitali da li postoje specifični znakovi ili ponašanja kod žrtve koja policiji pomažu da se prepozna ozbiljnost problema.

“Svaka žrtva, ako sad konkretno pričamo o žrtvama koje zovu policiju kako bi prijavile nasilje u porodici, zna tačno da kaže šta se dešava. Na osnovu te priče i prijave mi procenjamo šta se zapravo desilo. Prikupljaju se saznanja koja sam malopre spomenula. Vrše se provere. Bitno je utvrditi da li je već bilo prijavljeno policiji, da li je registrovan slučaj porodice. Službenici vrše provere o drugim saznanjima od strane drugih građana. Kad pričamo o žrtvi, ona tačno, precizno daje konkretne podatke šta se desilo”, objašnjava Savković. 

Prema njenim rečima, policiji nije važno samo vizuelno da može da ocenimo merodavnost za dalje postupanje, nego sama činjenična stanja.

“Postoje žrtve koje u nekom trenutku ne znaju da preciziraju šta se zapravo dešava, ali govore da imaju neki problem. Zbog toga je bitan policijski službenik koji je sertifikovan, koji ima iskustva, koji je radio, koji poznaje Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, da ocenjuje šta se zapravo dešava”, ističe ona.

Prilikom takvih prijava, kako kaže, najbitnije je prikupiti sva saznanja. 

“Tu nam dosta pomaže evidencija o nasilnicima, pomaže nam sama žrtva, onda građani, svedoci, situacija gde se nađemo. Ako je nasilje izvršeno na takav način da je i vizuelno moguće videti na adresi, recimo, u porodičnoj kući, to su dodatne stvari koje su bitne da se zabeleže, ali je najosnovnije saslušati žrtvu nasilja. Žrtva nasilja najbolje zna da objasni svoj problem, da li je to psihičko ili fizičko nasilje. To je jedino merodavno u tom trenutku. A naravno, pored svega toga i takve prijave vrše se i ostale provere”, kaže naša sagovornica. 

Upitali smo je kako se postupa kada su prisutna i deca.

“Bez obzira da li su deca žrtve nasilja u tom trenutku ili su samo prisutna, uvek se poziva Centar za socijalni rad, koji mora da sagleda celokupnu situaciju, da utvrdi bezbednost dece. Za decu, bez obzira da li samo vide to nasilje ili su žrtve, vrlo je bitno da se istog trenutka završi nasilje kako bi što manje posledica bilo za njih. Centar za socijalni rad je sastavni deo posla kad su u pitanju deca, Nama su, naravno, bez razlike svi bitni, ali posebno deca u tom trenutku Njihova bezbednost i zdravlje moraju da budu na prvom mestu”, rekla je Savković.

Govoreći o saradnji sa Centrom za socijalni rad, Biljana Savković navodi da je 2015. godine osnovan tim koji se bavi problemom nasilja.

“U sastavu tog tima su policija, Centar za socijalni rad, tužilaštvo, čak i drugi organi po potrebi, a to može da bude škola, može da bude zdravstvena ustanova. Kad imamo žrtvu sa fizičkim nasiljem, vrlo je bitno da i oni reaguju odmah. Na petnaestodnevnom nivou imamo organizovane radne sastanke na kojima se svaka prijava koja je bila u tih prethodnih 15 dana posebno analizira kako bismo svako iz svoje institucije preuzeo svoj posao i dalji rad. Vrlo je bitno što to postoji jer i u svakoj toj ustanovi postoje određeno lice koje se zove koordinator, kao i kod nas u policiji, koji svoje radnike i svoju instituciju angažuje da u što hitnijem roku postupi po prijavama koje su u tih 15 dana aktuelne", objašnjava inspektorka.

Prema podacima Autonomnog ženskog centra (AŽC), u periodu od 2011. do 2023. godine u Srbiji  je u porodično-partnerskom ili kontekstu seksualnog nasilja ubijeno 406 žena i devojčica. U najmanje 106 slučajeva (26%) nasilje je i ranije bilo prijavljivano institucijama. 

Inspektorku Biljanu Savković pitali smo da li se tokom svog rada susretala sa slučajevima u kojima su žene više puta prijavljivale nasilje, a zatim povlačile prijavu.

“Bilo je puno takvih slučajeva. Uglavnom se radi o žrtvama koje imaju veliku dozu straha, koje nisu sigurne u sebe. Boje se kako dalje nastaviti, osećaju se nemoćno. Takve žrtve je najbitnije osnažiti. Postoji tim koji se time bavi, u kome je i Policijska uprava Požarevac, koji se bavi takvim žrtvama. Postoji psihološka prevencija, postoji osnaživanje žrtve u smislu kako joj pomoći da može da nastavi dalje, da nema osećaj nakon završene intervencije da je ostavljena, nego se i dalje institucije bave njom. Najpre je to Centar za socijalni rad, jer kod njih ima i psihologa. Sve se čini da toj žrtvi bude bolje i da se ne vrati nasilniku”, navodi inspektorka. 

Kako objašnjava kod žrtava koje su se vraćale nasilniku uglavnom je prisutna nesigurnost, pre svega u sebe, zbog dugogodišnjeg nasilja. 

“Imaju strah od osuđivanja okoline, od porodice, od nesnalaženja, ali naš cilj je da takve žrtve vratimo pre svega u neko zdravo, razumno mišljenje o sebi. One su najviše oštećene u smislu psihičkog nasilja, nemaju poverenja. Jednostavno se boje. Imamo takvih slučajeva i dešavalo se. Kad su izvršena krivična dela nasilje u porodici, onda je to jedan proces koji traje dugo. Imamo dosta rezultata gde se žrtve nisu vratile nasilniku”, rekla je naša sagovornica.

Od 47 ispitanika koji su popunili Boom 93 anketu i naveli da su doživeli nasilje, svega njih 11 (23,4%) nasilje je i prijavilo.

Pored straha, osude okoline i dr., kao jedan od razloga za neprijavljivanje ispitanici su navodili i nepoverenje u institucije.

“Jedan od ciljeva ovoga što mi radimo je to da žrtve imaju poverenje. Kako doći do toga da žrtva ima poverenje u policiju, u Centar za socijalni rad, u tužilaštvo, koje je sastavni deo tima koji se bavi prijavama nasilja? Upravo time da im, ne samo kroz priču, nego nekim daljim postupanjem pokažete da su bezbedne, da one od sutra žive bolje. To je najbitnije”, ističe inspektorka.

Na pitanje šta vidi kao razlog tome da neki muškarci koje su žrtve porodičnog nasilja isto ne prijavljuju, navodi da je to možda stid koji osećaju zbog toga što pripadaju “jačem” polu, što je pogrešno. Ipak, ono što ističe jeste da žrtve ne treba deliti prema polu.

“Za nas je žrtva – žrtva, ko god bio, da li je muškarac ili žena ili bilo koji član porodice. Nasilje u porodici ne mora da budee samo u partnerskom odnosu. Može da bude između bilo kog člana porodice. Prva nisam za to da se odvaja nasilje nad ženama u odnosu na muškarce ili suprotno, nego nasilje u porodici, s tim da se zove nasilje nad ženama zbog broja, gde su žene u većini žrtve”, rekla je Savković.

U Srbiji femicid nije prepoznat kao posebno krivično delo. Mnoge organizacije civilnog društva smatraju da on treba biti tretiran kao zasebno krivično delo, dok se deo stručne javnosti protivi, smatrajući da već postoji pravni okvir kojim se ovakva dela tretiraju. 

Biljanu Savković pitali smo kakvo je njeno mišljenje o tome.

“Kao službenik policije ne mogu da odvajam krivično delo i krivično delo. Naravno, to su ozbiljne stvari, ozbiljni problemi i naravno da ima posebnu težinu, ali ne bih odvojila od drugih krivičnih dela. Imate i druga dela koja su jako ozbiljna, da li su na štetu ženskog pola ili muškog, ja ne bih odvajala. Ipak, femicid kao pojava je vrlo ozbiljan i ne bi nikako trebalo da dođe do toga”, kaže Savković.

U Požarevcu, kao ni u Braničevskom okrugu ne postoji sigurna kuća za žene. Pitali smo inspektorku Savković da li na osnovu broja prijava nasilja i podataka o nasiju postoje indicije da se osnuje.

“Sigurna kuća ne mora da bude u Požarevcu za žene iz grada Požarevca ili Braničevskog okruga. Žene koje smo ranije imali za smeštanje u sigurnu kuću, smestili smo na druge teritorije. Za njih je najverovatnije i bolje da budu na drugim teritorijama. Trebalo bi da grad ima sigurnu kuću, iz razloga da bismodruge žrtve prihvatali ovde. I sama žrtva se bolje oseća u nekom drugom gradu dok ne dođe do faze oporavka.Ako bi trebalo da bude u sigurnoj kući, onda bi žrtva odavde trebalo da bude u nekom drugom gradu. Ali svakako je potrebno za grad da ima sigurnu kuću”, kaže naša sagovornica. 

Pitali smo je kako osobe koje sumnjaju da neko iz njihovog okruženja trpi nasilje može pomoći toj osobi. 

“Apelujem na sve građane, to je cilj svih nas kako bismo sprečili ozbiljne posledice nasilja, da svako ko ima saznanja prijavi nasilje. To je zakonska i moralna obaveza svih nas. Dešavalo se da savesni građani prijave buku i da se sumnja da neko od članova porodice vrši nasilje. Policija proverava i ako nije tako, to uopšte nije problem. Vrlo je bitno da svi imamo tu svest da ukoliko ćutimo, ništa nismo uradili. Nikome nismo pomogli i to se širi i prođe nekažnjeno, što nikako ne sme da bude. Nikakav problem nije i ako pogreši. Mi smo tu da proveravamo dalje navode”, ističe Savković.

Prema njenim rečima, svaki građanin, bilo da li je oštećeni ili je neko ko ima saznanje o nasilju, nasilje može prijaviti na broj 192 i na broj telefona 0800 100 600. Ovi brojevi telefona u svakom trenutku su dostupni građanima.

Kada je u pitanju prevencija nasilja u porodici, Biljana Savković kaže da je preventivno postupanje upravo Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. 

“Nije svaka prijava stvarno nasilje. Postoji neki problem. Taj problem rešavamo u startu da ne bi bilo nasilja. To je ta svađa, vika, galama. Postoje sankcije, a postoje i upozorenja. Kada govorimo o upozorenjima, Centar za socijalni rad, opet se vraćam na njih, dobija i takve predmete u rad. Pored ovih svih predmeta koje mi radimo, oni su ključni. Dobijaju predmete, kao i tužilaštvo i sud, gde po svakom tom predmetu postupaju. Preventivno se radi u smislu psihološke prevencije, osnaživanja ljudi, davanja nekih smernica, jer dosta problema koji se javljaju u tim prijavama u porodici su i neka pitanja koja se ne tiču uvek policije, ali je bitno dati taj pravni savet građanima u skladu sa tim šta ih muči i kakav problem imaju”, zaključuje inspektorka Savković.