Peščanik: 300.000x2

Zahtevi i kako se oni formulišu, promišljena strategija, obrazovanje i lično uzdizanje tokom akcija, savršeno proučena komunikacija i beskonačna duhovitost, to čini, opet komparativno, jedan od najboljih i najzanimljivijih društvenih pokreta danas u svetu, osnovu od koje možda još nešto možemo da uradimo na ovoj planeti. Pojavljuju se savetnici sa idejama šta treba dalje da se radi kada se dostigne minimum zahteva – koji su i sami minimalni. Šta bi bio uspeh pokreta, teško je odrediti. Profesionalni namćori već imaju desetine užasnih vizija, da bi dosegli sreću pri svakom budućem porazu. No uspeh ne mora biti ni kolektivni, još manje potpun. Najveći je već tu: izrasla je generacija koja će se sećati ’25. kao najvažnije godine svog života, koju će, pored svog nužnog osipanja, celog života voditi neki kritičari svega postojećeg, neki nadahnuti, međusobno povezani etikom, ljubavlju, prijateljstvom i saosećanjem, i biće ogromno mnogo ljudi koji će se sa osmehom sećati svog, možda jedinog ljudskog vrhunca. To je obećanje, pouzdano i obavezujuće, koje se dešava retko i garantuje opet nekoliko generacija mislećih i osećajnih. Na tome počivaju društvo i država. Jedna takva generacija deluje na starije isto toliko uzbuđujuće kao i na mlade. Oni se sećaju, posebno onoga čega dugo nisu hteli da se sete, oni se kaju, oni priznaju, oni ponovo žive, prenosi Peščanik.

To su dani kada se plače do dehidriranosti i smeje do zastanka srca, na licu mesta ili na Novom Zelandu. Najviše su me pogodili kilometarski stolovi sa hranom, pićem i drugim potrepštinama: to znači da znanje, navika i potreba da se pomogne drugima postoje, kao osnovna struktura društva. Iz toga nastaju nedostajuće institucije i obnavljaju se postojeće. Doživeti taj put dragoceno je iskustvo, ono koje stvara građanina. Biti građanin, gle čuda, znači i dobro se zabavljati, grliti se sa nepoznatima, graditi na jednoj stvari u kojoj ste saglasni uz stotinu u kojima niste.

Postajem patetična, što bi mi godine dozvolile, ali mi moja „ona“ godina ne dozvoljava. Takve godine su naprosto ritual prelaska, i kolektivni događaji/pokreti čine ih tako važnim. Režim u Srbiji planski je sprovodio pakleni program, koji je ritual prelaska omladine pretvorio u mučno prilagođavanje sveopštem beznađu, izolaciji, korupciji duše i tela, prekarstvu i „snalaženju“, ofucanom cinizmu ili prostom padanju u očaj – duše i tela. I nije uspeo. Dok su svi, od usamljenih zanesenjaka do nevladinih istraživača, mislili i, još gore, dokazivali kako je omladina moždano mrtva, privatni bes mladih slio se u ogromnu tekuću lavu. Likovi iz filma Klip definitivno postoje; no postoje i drugi, i sve se čini da ih je više – možda su i preuzeli neke od prethodno pomenutih. Probuđena omladina imala je neočekivanu prednost – videla je u kratkom vremenu, neskriveno, zapravo bestidno reklamirano i nagrađivano društveno zlo u svim oblicima. Prepoznavanje nije bilo nikakav problem, nijedna laž nije ih mogla zavarati. Pobuna je postala neizbežna, pukla je kad su stradale nevine žrtve. Čelična logika, ukratko.

U nedelju, 2. februara, u Novom Sadu je na ulicama bilo oko 200.000 ljudi, dve trećine stanovništva grada, koliko i Ljubljana. U drugim gradovima Srbije još najmanje 100.000, istog dana. U pobuni, po realnoj proceni, učestvuje između četvrtine i trećine stanovnika države. Snimci kolone pešaka bili su biblijski, pa hiljade biciklista i bajkera, pa još traktori pride. Ta je masa ponovo osvojila svoj prostor, svoju suverenost, svoj jezik, svoje navike. Na drugom, nešto južnijem kraju sveta, upravo oko 300.000 Palestinaca u biblijskoj povorci uz more krenulo je nazad u svoj razrušeni grad. U obe povorke bili su veseli ljudi, koji su znali kamo su upućeni, bez iluzija, a spremni na rad i napore. Jedni, kojima je pretilo da im unište budućnost, i drugi, kojima je uništeno sve u sadašnjosti. I jednima i drugima nada je jednako nedostižna, i jedni i drugi jednako su uvereni da je moraju imati. Uz njih, mi ostali drhteći čekamo ishod, jer predstavljaju jedino vredno u današnjem svetu. Proklet bio ko im ne pomogne!

Izvor: Peščanik, Svetlana Slapšak