Apokrifi: Pet zanimljivosti o hrišćanstvu koje se ne pominju u Bibliji

Kad sam na osnovnim studijama spremala ispit iz srednjevekovne književnosti, nekoliko dana nisam mogla da spavam.

I imala sam dobar razlog - na red je došla analiza apokrifa, drevnih hrišćanskih tekstova koji nisu uvršteni u kanonsku knjigu Bibliju.

Plašila sam se svega, od malog Isusa koji pretvara dete u drvo, do neobičnih molitvi prilagođenih kulturi Balkana.

Apokrifi su vekovima zanimali teologe, istoričare i vernike, jer neki od od njih nude alternativne priče o Isusu, njegovim učenicima i ranim hrišćanskim zajednicama.

Sama reča apokrif znači „sumnjiv ili sakriven", kaže teolog Jovan Blagojević za BBC na srpskom.

Bibliju čine Stari i Novi zavet, prva predstavlja svetu knjigu judaizma, a obe ujedinjene svetu knjigu hrišćanstva.

Novi zavet se sastoji od četiri jevanđelja - opisa Isusovog života koja se pripisuju njegovim učenicima - Luki, Mateju, Marku i Jovanu.

„Kanonski tekstovi su merodavni spisi koji su ušli u sastav Biblije, dok su apokrifni tekstovi izostavljeni, jer se veruje da njihova religijska poruka nije u potpunosti autentična", dodaje Blagojević.

Evo pet neobičnih tvrdnji iz ovih spisa koje hrišćansku tradiciju predstavljaju u drugačijem svetlu.

• Kako je srednjovekovna crkva oblikovala zapadnjački um
• „Ovo je telo moje": Zašto se religija menjala tokom istorije
• Kako pričati o seksu i religiji u konzervativnom društvu

1. Isus kao dete pravio žive ptice od gline

U „Jevanđelju mladenstva Isusa Hrista", jednom od apokrifnih tekstova iz 2. veka, koje se pripisuje apostolu Tomi, opisano je kako se mali Isus igrao u blatu i oblikovao 12 glinenih vrabaca.

Kada su mu ljudi prigovorili zbog igre subotom, koja je za Jevreji sveti dan, on je pljesnuo rukama i ptice su oživele i odletele.

„Ne treba da nas čudi da je ovaj tekst proglašen zabranjenim.

„Pored toga što saznajemo da je Hrist još od veoma ranog detinjstva imao čudesne moći oživljavanja i isceljivanja, u njemu imamo i one segmente koje ga prikazuju i kao dete koje zna da se naljuti, da se osveti, da prokune, da usmrti", objašnjava Maja Anđelković, profesorka srednjevekovne književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

U istom tekstu Isus pretvara jedno dete u drvo, a drugo oživljava pošto ga je gurnuo sa terase.

„Isus se igrao na gornjem spratu neke kuće, ali jedno od dece koja se igrala sa njim pade sa sprata i pogibe.

„Ostala deca, kada su to videla pobegoše i Isus osta sam. I roditelji mrtvog deteta optužiše Isusa da ga je gurnuo da padne.

„I Isus reče: nisam ga gurnuo, ali oni ga optuživahu jednako. Tada Isus skoči dole sa krova i stade pored mrtvog deteta i uzviknu jakim glasom govoreći: Zeno, jer mu je to bilo ime, ustani i reci mi, da li sam te ja gurnuo?

„I umah on ustade i reče: Ne, Gospode, nisi me ti gurnuo dole, već si me podigao iz mrtvih. I kada to videše bili su zadivljeni, a roditelji deteta su slavili Boga po znacima koje su videli i poklonili se Isusu."

Na osnovu teksta se stiče utisak da je i Hrist, „bez obzira na njegovu posebnost i bogočovečansku prirodu, prolazio kao svako dete kroz različite razvojne faze", objašnjava Anđelković.

Ovaj apokrif „pruža dopunu one biblijske praznine od Isusovog rođenja do njegovih propovedi", dodaje.

2. Juda nije izdao Isusa – on mu je pomogao

Već 2.000 godina, hrišćanstvo Judu prikazuju kao apostola koji je poljupcem za 30 srebrnih novčića izdao Isusa, što je dovelo do njegovog hapšenja i raspeća.

Drevni tekst „Jevanđelje po Judi" doveo je u pitanje reputaciju Jude Iskariotskog kao jednog od najozloglašenijih zlikovaca u istoriji.

„Jevanđelje po Judi", rukopis otkriven u Egiptu 1970-ih, objavljen je tek 2006. godine i prikazuje njegovog autora u potpuno drugačijem svetlu, pisao je ranije BBC.

Međutim, postoji sumnja u autentičnost ovog teksta, kaže teolog Blagojević.

„Prema ovom tekstu, Juda nije bio zlikovac već neko koji je izdao Isusa po njegovom nalogu, kako bi se tim postupkom očuvao hrišćanski narativ i usledilo raspeće i vaskrsenje", dodaje on.

Vaskrsnuće Isusa Hrista iz mrtvih se u hrišćanstvu smatra pobedom vere i života nad smrću i zato je Uskrs za vernike najveći praznik.

3. Marija Magdalena kao Isusova najbliža učenica

Dok je u kanonskim jevanđeljima Marija Magdalena prikazana kao jedna od Isusovih sledbenica, u „Jevanđelju po Mariji" ona se pojavljuje kao njegova najbliža učenica i žena kojoj je poverio tajna učenja.

Rodom je iz gorskih predela Sirije, oko grada Magdale, zbog čega je i dobila ime Magdalena.

Prema Bibliji, ova grešnica u mladosti, a kasnije Isusova učenica je zajedno sa njegovom majkom - Bogorodicom tugovala pod raspetim Isusom na Golgoti i tri puta posetila njegov grob.

„Ona je jedna od najnepoznatijih žena u Bibliji", rekao je hagiolog Tiago Maerki, proučavalac starog hrišćanstva i član Hagiografskog društva Sjedinjenih Država ranije za BBC.

Hagiologija predstavlja učenje o svetiteljima.

„S jedne strane, ona je svetica, žena koja se preobratila. S druge strane, ona je prostitutka", dodao je.

U pitanju su gnostički tekstovi, objašnjava Jovan Blagojvić.

Gnosticizam je skup religioznih ideja koje su se pojavile u 1. veku nove ere među ranim hrišćanima, prema kome se vera zasniva na znanju.

4. Isus je umro od smeha?

Jedan od apokrifnih tekstova, donosi viziju u kojoj se Isus tokom raspeća - prikivanja na krst što je bilo jedan vid kažnjavanja u vreme Starog Rima - pojavljuje u drugačijem obliku i smeje se onima koji misle da ga razapinju.

Prema ovom gnostičkom pogledu, telo je prolazno, a pravo biće Isusa je iznad fizičkih muka, piše teolog Marijus Nel u radu „Onaj ko se poslednji smeje – Isus i smeh u sinoptičkoj i gnostičkoj tradiciji".

„Tokom opisa raspeća, Isus je prikazan kako se smeje neznanju navodnih dželata koji misle da su ga ubili", piše Nel.

A smeh je prvenstveno usmeren onima koji Isusa pogrešno razumeju.

„U gnostičkim spisima, oni koji ga najviše pogrešno razumeju su njegovi sopstveni sledbenici, koji misle da znaju ko je on, ali koji ne poseduju pravo znanje o njegovom identitetu.

„Opis Isusovog smeha naglašava da su ga protivnici gnostičkog pokreta pogrešno razumeli, dok su samo gnostici imali pravo saznanje ko je on", piše Nel.

5. Eva nije kriva za proterivanje iz raja

U nekim ranohrišćanskim apokrifima, poput „Života Adama i Eve", piše da su prvi ljudi imali potomke pre nego što su prognani iz raja.

Reč je o neslužbenoj biografiji prvog para na zemlji, prema religijskom učenju, koji su na nagovor zmije pojeli zabranjenu voćku i oglušili se o Božiju zapovest.

Prvi motiv se tiče čovekovog pada i prestupa Božije naredbe – da ne pojedu plod drveta poznanja dobra i zla, naročito je razvijen, kaže Anđelković.

Ono što taj segment pripovesti čini posebnim jesu dve perspektive viđenja prvog greha.

„Jedna je ona uobičajena, koja dolazi od Adama, priča da je za sve kriva Eva, i da je zahvaljujući njenom prestupu čovek postao smrtan", kaže profesorka.

Druga priča je znatno šira, i donosi Evino viđenje celokupne situacije, i svih onih segmenata i podataka koji nisu nigde zapisani, ali koje u pažljivom čitanju svakako kopkaju naučnike, kaže ona.

„Na koji način je Bog rasporedio dužnosti Adam i Eve, kako je đavo uspeo da uđe u Raj, kako je prevario Evu, zašto mu je Eva poverovala, šta ste zbilo nakon njihovog izgona iz Raja, i konačno – ko je zapravo kriv za počinjeni prestup, da li je bilo ružne namere ili je povod nešto drugo", objašnjava Anđelković.

Kako su se apokrifi pojavili na prostoru Balkana?

Razne vizije i apokalipse, starozavetne i novozavetne, apokrifne poslanice, lažna jevanđelјa i druge priče imale su snažan uticaj na narodna shvatanja i verovanja i ostavili tragove kako u usmenoj tradiciji i pisanoj književnosti, tako i u umetnosti.

Ipak, ni danas nisu prestali da intrigiraju čitaoce, veruje teolog Blagojević.

„Ovi tekstovi su bogati simbolikom, imaju elemente mitova, a i pružaju nam alternativni uvid u verske i filozofske ideje."

Neki od apokrifa stariji su od hrišćanstva, jer se odnose na starozavetne legende i procenjuje se da su nastali u 2. veku pre nove ere, kaže profesorka Anđelković.

Dugo su i opstali, a „nove varijante stvarane sve do skoro 19. veka".

Pojavili u senci biblijskih spisa svuda u hrišćanskom svetu, pa i na prostoru Srbije.

„Ne može se pouzdano govoriti o tome kada su u našoj sredini nastale najstarije verzije apokrifa na srpskoslovenskom jeziku, ali se pouzdano zna za pojedine spise o Bogorodici da su bili prisutni još u 13. veku.

„Većina je bila prevod grčkih tekstova, koji je vremenom dorađivan i oblikovan", objašnjava Anđelković.

Velika rasprostranjenost apokrifa jeste posledica žive prepisivačke i prevodilačke tradicije koja je postojala u ranijim vekovima i na slovenskim prostorima.

„Življe, interesantnije i jasnije pripovedanje obezbedilo im je dugo postojanje.

„Često u apokrifima ima i objašnjenja pojedinih termina i dešavanja pa to dodatno utiče na razumljivost i prijemčivost", kaže Aneđelković.

Kao primer navodi da se u pojedinim domaćim prevodima ustrojstvo anđela poredi sa vojskom i činovima, što je ljudima bilo lakše da razumeju.

Ispit iz srednjevekovne književnosti je odavno prošao, a ovi tekstovi, iako ponekad jasniji od biblijskih, meni su i dalje pomalo jezivi.

• Odakle potiču teorije da su Isus i Marija Magdalena bili u romantičnoj vezi
• Kako je Isus zaista izgledao
• Kako i gde je započelo razapinjanje na krst

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]