„Mogla bih da živim 30 godina, ali planiram da umrem": Priče ljudi o eutanaziji

Ejpril Habard sedi na pozorišnoj sceni, gde planira da umre kasnije ove godine.

Ona nije smrtno bolesna, ali ova 39-godišnja izvođačica performansa i burleske odobrena je za potpomognuto umiranje prema sve liberalnijim kanadskim zakonima.

Upozorenje: U tekstu su detalji i opise koji bi mogli da uznemire neke čitaoce

Ona je govorila za BBC njuz iz Bas stop teatra, intimnog auditorijuma sa manje od 100 sedišta, u istočnom gradu Halifaksu, u Novoj Škotskoj.

Osvetljena jednim jedinim reflektorom na sceni na kojoj je nastupala mnogo puta ranije, ona mi priča o planovima da umre tu „nekoliko meseci" pred njen 40. rođendan koji joj se bliži.

Pridružiće joj je mala grupa članova porodice i prijatelja.

Ejpril planira da bude u „velikom udobnom krevetu" za nešto što naziva „slavljeničkim" trenutkom, kada će joj medicinski profesionalac ubrizgati smrtonosnu dozu u njen krvotok.

„Želim da budem okružena ljudima koje volim i da me svi drže u velikom zagrljaju, i da mogu da udahnem poslednji dah okružena ljubavlju i podrškom", kaže ona.

Ejpril je rođena sa spinom bifidom, a kasnije joj je postavljena dijagnoza tumora pri dnu kičme za koje kaže da joj izazivaju stalni, remetilački bol.

• Eutanazija u svetu i Srbiji: „Ovo je kraj kakav želim"
• Želja za umiranjem pre nego što zavlada demencija
• Sud u Italiji podržao eutanaziju u posebnim slučajevima

Ona uzima jake opioide protiv bolova više od 20 godina i prijavila se za Medicinski potpomognuto umiranje (MAID) u martu 2023. godine.

Iako bi sa njenim stanjem mogla da živi još decenijama, ona se kvalifikovala za rano okončanje života sedam meseci posle prijavljivanja.

Oni koji su smrtno bolesni mogu da dobiju odobrenje u roku od 24 časa.

„Moja patnja i bolovi se pojačavaju i nemam više onaj kvalitet života koji me čini srećnom i ispunjenom", kaže Ejpril.

Svaki put kad se pomeri ili udahne, kaže da oseća kao da se tkivo sa dna njene kičme „razvuče kao gumica koja je previše rastegnuta" i da je njeni donji ekstremiteti dovode u agoniju.

Sreli smo se sa Ejpril dok, skoro 5.000 kilometara dalje , poslanici analiziraju predloge za legalizovanje potpomognutog umiranja u Engleskoj i Velsu.

Oni su glasali da u načelu podrže ove planove u novembru 2024. godine.

Usledili su, međutim, meseci detaljnih rasprava, a potrebno je još glasanja u Donjem i Gornjem domu parlamenta pre nego što ovaj predlog može postati zakon.

Ove nedelje je BBC prisustvovao smrti čoveka u Kaliforniji, gde su zakoni o potpomognutoj smrti mnogo sličniji onima koji se trenutno razmatraju u Vestminsteru.

Kritičari kažu da je Kanada primer „skliske padine", što znači da jednom kad usvojite zakon o potpomognutom umiranju to će neizbežno proširiti raspon zakona i dovesti do njegove slabije kontrole.

Kanada sada ima jedan od naliberalnijih sistema potpomognute smrti na svetu, sličan onom koji je na snazi u Holandiji i Belgiji.

Ona je uvela MAID 2016. godine, isprva za smrtno bolesne odrasle osobe sa ozbiljnim i neizlečivim fizičkim bolestima, koje izazivaju nepodnošljivu patnju.

Zahtev za smrtnu bolest je uklonjen 2021, i u roku od dve godine, kanadska vlada planira da učini MAID dostupnim odraslim osobama isključivo sa mentalnim bolestima i bez fizičkih patnji.

Protivnici MAID-a nam kažu da će smrt početi da se doživljava kao standardna opcija lečenja za one sa invaliditetima i složenim medicinskim problemima.

„Lakše je u Kanadi dobiti medicinski potpomognuto umiranje nego dobiti vladinu podršku za život", kaže Endrju Garza, konsultant za svest o invaliditetima i Ejprilin prijatelj.

Endrju, koji ima cerebralnu paralizu i koristi invalidska kolica, kaže da poštuje Ejprilinu odluku.

Ali kaže:

„Kad bi se moj invaliditet pogoršao i moje potrebe za negom povećale, i dalje bih želeo da ostanem tu.

„Znati da postoji zakon koji kaže da lako možete sebi da okončate život - to je nešto veoma strašno."

Pre nego što se prijavila za MAID, procenu Ejpril su uradila dva nezavisna lekara koji su bili u obavezi da je obaveste o načinima za ublažavanje njene patnje i da joj ponude alternativne načine lečenja.

„Zaštita postoji", kaže ona, kad joj ukazujemo na osobe sa invaliditetom koje se osećaju ugrožene potpomognutim umiranjem, ili pitanje da li se MAID koristi kao prečica umesto kvalitetnije nege.

„Ako to nije pravi izbor za vas i ako vi ne predvodite tu inicijativu i sami birate MAID, nećete moći da ga dobijete sem ukoliko to nije iz pravih razloga", dodaje ona.

Bilo je 15.343 smrti u sklopu MAID-a 2023. godine, što je otprilike svaka dvadeseta smrt u Kanadi – to je procenat koji je dramatično skočio od 2016. godine i jedan je od najvećih na svetu.

Prosečne godine korisnika bile su 77.

U svim sem u šačici slučajeva, smrtonosnu dozu su dali doktori ili medicinske sestre, što je takođe poznato kao dobrovoljno eutanazija.

Jedan doktor sa kojim smo pričali, Erik Tomas, rekao je da je pomogao 577 pacijenata da umru.

Doktorka Konija Trauton, predsednica Kanadskog udruženja procenjivača i pružalaca usluge MAID-a, takođe je pomogla stotinama pacijenata da umru otkako je usvojen ovaj zakon.

Procedura je ista svaki put - ona dolazi kod kuće osobe koja je dobila odobrenje od MAID-a i pita je da li želi da to uradi toga dana.

Ona kaže da pacijenti uvek sami upravljaju čitavim procesom i potom joj daju „odobrenje i kažu da su spremni za to".

„To mi daje čast, obavezu i privilegiju što mogu da im pomognem u tim poslednjim trenucima dok je njihova porodica oko njih, dok su oni koji ih vole oko njih i da znam da su tu odluku promislili, pažljivo i temeljno", dodaje ona.

Ako je odgovor potvrdan, ona otvara lekarsku torbu.

Pokazavši BBC-ju šta se dalje dešava, doktorka Trauton kratko podvezuje moju ruku.

Pokazuje mi gde bi igla ušla u venu sa zadnje strane moje ruke kako bi omogućila intravenoznu infuziju smrtonosnog leka.

U svojoj lekarskoj torbi ona ima i stetoskop.

„Neobično je, ali ovih dana ga koristim više da odredim da li neko nema otkucaje srca nego da li ih ima", kaže mi ona.

Oko 96 odsto odobrenja za MAID potpada pod „prvu kategoriju", u kojoj je smrt „prilično predvidiva".

Doktorka Trauton kaže da to znači da se pacijent „nalazi na putanji ka smrti", što može da varira od nekoga ko ima rapidno šireći kancer i svega nekoliko nedelja života do nekog drugog sa Alchajmerom „ko bi mogao da ima još pet do sedam godina života".

Preostalih 4 odsto smrti pod MAID-om spadaju pod „drugu kategoriju".

To su odrasli ljudi, poput Ejpril, koji ne umiru ali doživljavaju patnju koja je za njih neizdrživa od „teškog i neizlečivog medicinskog stanja".

To je u ogromnom kontrastu sa predlogom zakona laburističke poslanice Kim Lidbiter za legalizovanje potpomognutog umiranja u Engleskoj i Velsu, prema kom od pacijenata mora da se očekuje da umre u roku od šest meseci.

Predlog zakona u Vestminsteru neće dozvoliti lekarima da daju smrtonosnu dozu – pacijenti će morati sami da uzmu taj lek, obično tako što će ga progutati.

Za smrti preko intravenozne infuzije obično je potrebno nekoliko minuta, jer smrtonosni lek uđe direktno u krvotok, dok gutanje leka znači da je pacijentima obično potrebno oko sat ili dva da umru, ali može da potraje i značajnije duže, mada oni obično ostanu bez svesti posle nekoliko minuta.

Doktorka Trauton mi je rekla da ona smatra kanadski sistem bržim i efikasnijim, baš kao i drugi pružaoci usluge MAID-a.

„Brine me da ako neki ljudi ne mogu da gutaju zbog procesa njihove bolesti, i ako ne mogu da uzmu čitavu količinu leka zbog poteškoća sa disanjem ili gutanjem, šta će se onda dogoditi?".

• Par u srećnom braku odlučio da umre - istovremeno
• Majka traži pravo na smrt za sina

'Kanada je pala sa litice'

Ali protivnici tvrde da se on koristi kao jeftinija alternativa pružanju adekvatne socijalne ili zdravstvene podrške.

Jedna od njih je doktorka Ramona Koeljo, lekarka opšte prakse u Londonu, u Ontariju, čija služba pomaže mnogim marginalizovanim grupama i onima koji imaju problema da dobiju medicinsku i socijalnu pomoć.

Ona je deo Odbora za pregled smrti od MAID-a, zajedno sa doktorkom Trauton, koji analizira sve slučajeve u pokrajini.

Doktorka Koeljo mi je rekla da je MAID „potpuno van kontrole".

„Ne bih to nazvala čak ni skliskom padinom", kaže ona. „Kanada je već pala sa litice."

„Kad ljudi imaju suicidalne misli, mi bismo im obično pomagali savetovanjem i negom, i ljudima sa smrtnim i drugim bolestima mogli smo da ublažimo patnju i pomognemo im da imaju bolji život", kaže ona.

„A opet sada to gledamo kao odgovarajući zahtev da umru i da im se okonča život veoma brzo."

Dok sam bio na klinici doktorke Koeljo, upoznali su me sa Viki Velan, penzionisanom medicinskom sestrom čija je majka Šeron Skribner umrla u aprilu 2023. godine od raka pluća u 81. godini.

Viki mi je rekla da je u poslednjim danima njene majke u bolnici njoj uporno bila nuđena opcija MAID-a od medicinskog osoblja, opisujući to kao „prodaju strategiju".

Njena porodica, koja je katolička, izvukla je njihovu majku iz bolnice da bi ova mogla da umre kod kuće, gde Viki kaže da je njena majka imala „lepu, mirnu smrt".

„Taj program čini da pomislimo da mi ne može da izdržimo i da ne smemo nimalo da patimo i da su sada nekako oni odlučili da umiranje mora biti potpomognuto, a ovamo smo umirali sami godinama.

„Odjednom sada govore ljudima da je to bolja opcija. To je lagan izlaz i mislim da to ljudima oduzima nadu."

• Skoro svaka dvadeseta smrt u Kanadi je medicinski potpomognuta
• Britanski parlament glasao za zakon o pomoći pri umiranju

„Nije kako želim da živim"

Da li je Kanada, dakle, primer „skliske padine"?

Svakako je istina da su se kriterijumi za podobnost ove usluge dramatično proširili otkako je zakon uveden pre devet godina, tako da bi za kritičare odgovor bio ubedljivo potvrdan i poslužio kao upozorenje za Veliku Britaniju.

Kanadski zakoni o potpomognutom umiranju bili su usmeravani sudskim odlukama.

Njen Vrhovni sud upozorio je parlament da zabrana potpomognutog umiranja krši Povelju o pravima i slobodama ove zemlje.

Proširenje podobnosti za one koji nisu smrtno bolesni delimično je bila reakcija na jednu drugu sudsku odluku.

U Velikoj Britaniji, sudije najviših sudova iznova su ponavljale da je bilo kakva potencijalna promena zakona u vezi sa potpomognutim umiranjem pitanje za Parlament, nakon što su takvi kao što su Toni Niklinson, Dajen Priti i Noel Konvej podneli tužbe tvrdeći da blanko zabrana potpomognutog samoubistva krši njihova ljudska prava.

Ejpril zna da bi neki ljudi mogle da je pogledaju, kao mladu ženu, i zapitaju se zašto ona želi da umre.

„Mi smo majstori za maskiranje i da ne dozvoljavamo ljudima da vide da patimo", kaže ona.

„Ali u realnosti, ima dana kad ja to naprosto više ne mogu da sakrijem, a ima i mnogo dana kad ne mogu da podignem glavu sa jastuka i ne mogu više da jedem.

„To nije kako želim da živim narednih, 10, 20 ili 30 godina."

Dodatno izveštavanje: Džošua Falkon

• Holandija odobrila eutanaziju i dece mlađe od 12 godina
• Tražila eutanaziju i dobila - doktori sad moraju pred sud

Kako je u Americi?

Širom SAD, potpomognuto umiranje, koje neki kritičari više vole da nazivaju potpomognutim samoubistvom, legalno je u 10 saveznih država, baš kao i u Vašingtonu.

Oregon je bio jedno od prvih mesta na svetu koje je ponudilo pomoć pri umiranju za neke pacijente, 1997. godine, i ima više od 25 godina iskustva za sobom.

To je postao model na kojem su se zasnivali drugi američki zakoni o potpomognutom umiranju.

U Oregonu, potpomognuto umiranje je dostupno za smrtno bolesne, mentalno sposobne odrasle osobe za koje se očekuje da će umreti u roku od šest meseci ' i to moraju da odobre dva lekara.

Od 1997. godine, smrtonosna doza leka bila je prepisana za 4.274 ljudi - sa 2.847 (67 odsto) smrti.

Dve trećine pacijenata u državi koji su zatražili pomoć da umru prošle godine imalo je rak.

Otprilike svaki deset je imao neurološko stanje i otprilike isti procenat srčano oboljenje.

Od 367 pacijenata koji su uzeli smrtonosnu dozu leka prošle godine, ogromna većina (91,6 odsto) rekla je da je glavni razlog za brigu bio gubitak samostalnosti, dok su ostali naveli:

• Gubitak dostojanstva - 234 pacijenata (63,8 odsto)
• Gubitak kontrole nad telesnim funkcijama - 171 (46,6 odsto)
• Zabrinutost da su postali teret porodici i prijateljima - 159 (43,3 odsto)
• Neodgovarajuća kontrola bola - 126 (34,3 odsto)
• Finansijske implikacije lečenja - 30 (8,2 odsto)

U Oregonu, kao i u drugim američkim državama koje dozvoljavaju potpomognuto umiranje, smrtonosni lek pacijent mora da uzme sam - isto je predloženo i u Engleskoj i Velsu.

Otprilike svaki treći kojem je prepisana smrtonosna doza je na kraju i uzme.

Oregon je važan za pristalice potpomognutog umiranja u Engleskoj i Velsu zato što oni ističu da je zakon u ovoj državi ostao ograničen na smrtno bolesne odrasle osobe od njegovog uvođenja.

Međutim, protivnici ukazuju na to da su neka pravila ipak u međuvremenu popustila.

Ukinut je zahtev za boravište, što znači da je usluga otvorena za ljude izvan savezne države.

Broj potpomognutih smrti je takođe značajno porastao tokom godina.

Muškarac iz Kalifornije pozvao BBC da prisustvuje njegovoj smrti

Fergus Volš i Kamila Horoks, BBC

Ovo je poslednja slika Vejna sa suprugom Stelom (desno) i decom Emili i Ešlijem (levo), nastala na dan njegove smrti

Deset je sati izjutra i, za nešto više od dva sata, Vejn Hokins će biti mrtav.

Sunce obasjava bungalov u kojem ovaj osamdesetogodišnjak živi u San Dijegu, u Kaliforniji, sa Stelom, suprugom sa kojom je u braku više od pet decenija.

Kucam na vrata i upoznajem njegovu decu - Emili (48) i Ešlija (44) - koji su proveli poslednje dve nedelje uz oca.

Vejn sedi na fotelji na kojoj provodi većinu dana.

Smrtno bolestan, suviše je slab da bi napuštao kuću.

Pozvao je BBC novinare da prisustvuju njegovoj smrti po kalifornijskim zakonima o potpomognutom umiranju.

Ako poslanici u Londonu budu glasali za legalizaciju ove prakse u Engleskoj i Velsu, to će omogućiti nekim smrtno bolesnim ljudima da umru u Velikoj Britaniji na isti način.

Upozorenje: U tekstu su detalji i opisi koji bi za neke ljude mogli da budu uznemirujući

Pola sata nakon što sam stigao u Vejnovu kuću, gledam ga kako guta tri tablete protiv mučnine, čija je svrha da smanje rizik od toga da povrati smrtonosne lekove koje planira uskoro da uzme.

Jeste li sigurni da vam je ovaj dan poslednji?, pitam ga.

„Potpuno sam posvećen", odgovara on.

„Čvrsto sam rešio i doneo odluku pre više nedelja - od tada se nisam pokolebao."

Njegova porodica traži jednu poslednju fotografiju, koju pravim, i možete da je vidite na vrhu ove stranice.

Kao i obično, Stela i Vejn se drže za ruke.

Ubrzo potom, pristiže doktor Doni Mur.

On je imao priliku da upozna porodicu u poslednjih nekoliko nedelja, posetivši ih u nekoliko navrata dok je istovremeno vodio vlastitu kliniku za okončanje života.

Prema kalifornijskom zakonu, on je ono što je poznato kao zaduženi lekar koji mora da potvrdi, pored drugog lekara, da je Vejn podoban za pomoć pri umiranju.

Uloga doktora Mura je da bude delom lekar, delom savetnik u ovoj situaciji, u kojoj se već ranije našao u 150 slučajeva potpomognute smrti.

Na visokoj polici u Vejnovoj spavaćoj sobi nalazi se smeđa staklena flaša koja sadrži fini beli prašak - mešavinu pet lekova, sedativa i sredstava protiv bolova, koja je bila isporučena na njegovu kuću četiri nedelje ranije.

Doze leka unutra su stotinama puta jače od onih koji se koriste u redovnom zdravstvu i „garantovano" su smrtonosne, objašnjava doktor Mur.

Za razliku od Kalifornije, predloženi zakon u Vestminsteru bi zahtevao od lekara da lično donese takav lik njima.

Kad Vejn signalizira da je spreman, doktor meša lekove sa sokom od višnje i ananasa da bi ublažio njegov gorak ukus - i predaje mu ružičastu tečnost.

Niko, čak ni doktor, ne zna koliko dugo će mu biti potrebno da umre nakon što uzme smrtonosne lekove.

Doktor Mur mi objašnjava da, prema njegovom iskustvu, smrt obično nastupa od 30 minuta do dva sata posle uzimanja leka, ali je u jednoj prilici bilo potrebno čak 17 sati.

Ovo je priča o tome kako je i zašto Vejn odlučio da umre.

I zašto su neki drugi ljudi odlučili da ne pođu istim putem.

Prvi put smo upoznali bračni par nekoliko nedelja ranije, kad je Vejn objasnio zašto će sprovesti u delo odluku da ima potpomognutu smrt - kontroverznu meru u drugim delovima sveta.

„Nekih dana je bol maltene više nego što mogu da podnesem", rekao je on.

„Ne vidim nikakav smisao u sporom i bolnom umiranju, dok su na vas privezane razne stvari – intubacija, cevčice za hranjenje", kazao mi je on.

„Ne želim ništa od toga."

Vejn je ispričao kako je gledao dvojicu rođaka kako umiru „nesrećnim", „grozomornim" smrtima od srčane insuficijencije.

„Mrzim bolnice, one su grozne. Pre bih umro na ulici."

• Španija legalizovala eutanaziju
• Novozelanđani na referendumu legalizovali eutanaziju

Vejn je upoznao Stelu 1969. godine; njih dvoje su se venčali četiri godine kasnije.

Ispričao nam je da je to bilo nešto poput ugovorenog braka, jer je njegova majka uporno pozivala Stelu na večeru sve dok na kraju nije bio stavljen pred svršen čin da je pozove da izađu.

Živeli su mnogo godina u Arkati, u severnoj Kaliforniji, okruženi gustom šumom sekvoje, gde je Vejn radio kao pejzažni arhitekta, dok je Stela bila nastavnica u osnovnoj školi.

Išli su na letovanje i kampovanje zajedno sa decom.

Sada je Vejn smrtno bolestan od insuficijencije srca, što ga je već dovelo blizu smrti.

On ima i mnoštvo drugih zdravstvenih problema, među kojima su rak prostate, ciroza jetre i sepsa, što mu izaziva ozbiljne bolove u kičmi.

Od njega se očekuje da poživi manje od šest meseci, što ga i kvalifikuje za potpomognutu smrt u Kaliforniji.

Njegov zahtev za smrt bio je odobren od dva doktora, a smrtonosni lek će dati samom sebi.

Tokom našeg prvog susreta zatražio je da se BBC vrati da bi prisustvovao njegovom poslednjem danu, rekavši da želi da smrtno bolesne odrasle osobe u Velikoj Britaniji imaju isto pravo na potpomognutu smrt kao i on.

Doktor Doni Mur kaže da je učestvovao u desetinama potpomognutih smrti

„Velika Britanija je prilično dobra sa slobodama, a ova je samo još jedna od njih", rekao je on.

„Ljudi bi trebalo da mogu da biraju vreme svoje smrti dok god ispunjavaju uslove kao što su preostalih šest meseci života ili manje od toga."

Stela (78) podržava njegovu odluku.

„Poznajem ga više od 50 godina. On je veoma samostalan čovek. Oduvek je znao šta želi u životu i oduvek je popravljao stvari. Na taj način funkcioniše i sada. Ako je ovo njegov izbor, definitivno se slažem s njim i videla sam ga kako se istinski pati sa ovom bolešću koju ima. Ne želim mu to."

Vejn bi se kvalifikovao za proces prema predloženim novim zakonom o potpomognutom umiranju u Engleskoj i Velsu.

Ove mere će se vratiti u Donji dom kasnije ovog meseca, kada će svi poslanici dobiti priliku da raspravljaju i glasaju o izmenama predloga zakona o smrtno bolesnim odraslim osobama (okončanje života).

Predloženi zakon, koji je podnela laburistička poslanica Kim Ledbiter, kaže da svako ko želi da okonča vlastiti život mora da ima mentalnu sposobnost da sam donese tu odluku, mora od njega da se očekuje da će inače umreti u roku od šest meseci i mora da da dve odvojene izjave - potpisane i u prisustvu svedoka - o želji da umre.

Mora da zadovolji dva nezavisna lekara da je podoban.

Poslanici u Vestminsteru su glasali da podrže potpomognuto umiranje u načelu u novembru prošle godine, ali su ostali ogorčeno podeljeni po ovom pitanju.

Ako na kraju budu odlučili da podrže predlog, on bi mogao da postane zakon tokom naredne godine a da stupi na snagu u okviru naredne četiri.

Postoje podele i ovde u Kaliforniji, gde je potpomognuto umiranje uvedeno 2016. godine.

Mišel i Majk Karter, oboje sa 72 godine i u braku 43 godine, leče se od raka – Majk ima rak prostate koji se proširio na limfne čvorove, a Mišel ima uznapredovali smrtonosni rak jajnika koji se proširio na veći deo njenog tela.

„Držala sam majku za ruku dok je umirala; držala sam oca za ruku dok je umirao", rekla mi je Mišel.

„Verujem da postoji sloboda izbora, međutim, kad sam ja u pitanju, biram palijativnu negu… Imam Boga i imam dobre lekove."

Mišelin lekar, specijalista za palijativnu negu doktor Vinsent Ngujen, tvrdio je da zakoni o potpomognutom umiranju u SAD dovode do „tihe prinude" zbog koje ranjivi ljudi misle da je njihova jedina opcija da umru.

„Umesto da se okončavaju životi ljudi, hajde da osmislimo programe za njihovu negu", rekao je on.

„Neka znaju da su voljeni, da su željeni i da su vredni toga."

On kaže da ovaj zakon znači da se doktori od iscelitelja sada doživljavaju kao ubice, dok je poruka zdravstvenog sistema „da vam je bolje da ste mrtvi, zato što ste skupi i vaša smrt je jeftinija za nas."

Neki aktivisti za prava osoba sa invaliditetom kažu da se zbog potpomognutog umiranja osećaju nebezbedno.

Ingrid Tišer, koja ima mišićnu distrofiju i hroničnu respiratornu insuficijenciju, rekla mi je: „Poruka koju to šalje ljudima sa invaliditetom u Kaliforniji je da zaslužuju potpomognuto samoubistvo umesto prevenciju suicida kad izraze želju da umru."

„Šta to govori o tome ko smo mi kao društvo?".

Kritičari često kažu da jednom kad je potpomognuto umiranje legalizovano, vremenom zaštita oko takvih lekova erodira u sklopu „skliske padine" ka opuštenijim kriterijumima.

U Kaliforniji je ispočetka postojao obavezni period hlađenja od 15 dana između prvog i drugog zahteva pacijenta za pomoć pri umiranju.

To je smanjeno na 48 sati zato što su mnogi pacijenti umirali tokom perioda čekanja.

Veruje se da će proces odobrenja zamišljen u Vestminsteru iznositi oko mesec dana.

'Zbogom', kaže Vejn porodici

Ispred Vejnove kuće ujutro na dan njegove smrti, usamljena ptica počinje da peva glasnu i složenu melodiju.

„Eno onog drozda tamo napolju", kaže Vejn Steli, dok im osmesi titraju na licima.

Vejn mrzi tu pticu zato što mu ne da noću da spava, šali se Stela, dok ga drži za ruku sa jedne strane pored njegove fotrelje.

Emili i Ešli su kraj Strele.

Doktor Mur, koji sedi sa Vejnove druge strane, predaje mu ružičastu tečnost koju ovaj ispija bez oklevanja.

„Laku noć", kaže on svojoj porodici ' tipičan humor od čoveka koji je rekao da je čvrsto rešen da umre prema vlastitim uslovima.

Sad je 11.47 sati.

Posle dva minuta, Vejn kaže da mu se spava.

Doktor Mur mu kaže da zamisli da hoda u beskrajnom moru cveća sa blagim povetarcem na koži, što deluje odgovarajuće za pacijenta koji je proveo toliki deo života u prirodi.

Posle tri minuta, Vejn ulazi u duboki san iz kojeg se nikad više neće probuditi.

U nekoliko navrata podiže glavu da bi duboko udahnuo bez otvaranja očiju, a u jednom trenutku čak počinje tiho da hrče.

Doktor Mur govori porodici da je ovo „najdublji san koji možete da zamislite" i uverava Emili da ne postoji šansa da se njen otac probudi i pita: „Da li je uspelo?"

„Oh, to bi tako ličilo na njega", kaže Stela uz smeh.

Porodica počinje da se priseća odmora u planinama i vožnji u velikom kombiju koji su pretvorili u kamper.

„Ja i tata smo ga izolovali i postavili krevet pozadi", kaže Ešli.

Na zidu su fotografije Emili i Ešlija kao male dece pored ogromnih izrezbarenih bundeva za Noć veštica.

Doktor Mur i dalje miluje Vejnovu ruku i povremeno mu proverava puls.

Za čoveka za koga Emili kaže da je „uvek hodao, uvek bio napolju, uvek bio aktivan", ovo su poslednji trenuci životnog putovanja, provedeni u okruženju onih koji mu najviše znače.

U 12.22, doktor Mur kaže: „Mislim da je preminuo... Sada je u miru."

Napolju je drozd ućutao.

„Nema više bola", kaže Stela zagrlivši decu.

Izlazim napolje da ostavim porodicu nasamo i malo razmislim o onome što smo upravo videli i snimili.

Izveštavam o medicinskoj etici za BBC više od 20 godina.

Bio sam prisutan ispred stana u Cirihu 2006. godine u kojem je doktorka En Tarner, penzionisana lekarka, umrla uz pomoć grupe Dignitas, ali u Kaliforniji je bio prvi put da sam bio očevidac potpomognute smrti.

Ovo nije samo priča o smrti jednog čoveka u Kaliforniji - ovo je priča o nečemu što bi moglo da postane realnost i u Engleskoj i Velsu za one koji se kvalifikuju za potpomognutu smrt i odluče da umru na ovaj način.

Bilo da ste za predloženi novi zakon u Vestminsteru ili protiv njega, smrt voljene osobe je duboko lično i emotivno vreme za porodicu.

Svaka smrt ostavlja traga, baš kao što će to učiniti i Vejnova.

Dodatno izveštavanje: Džošua Falkon

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]