Rade Veljanovski: Studentski protesti su pomogli da građani, pogotovo mladi, imaju veću potrebu za istinom

O ovoj temi sam razgovarala sa Radetom Veljanovskim, profesorom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu u penziji, stručnjakom za medije i komunikaciju. Kao iskusni novinar i urednik, prof. Veljanovski je doprineo je reformi medijskog sistema Srbije kao član različitih stručnih radnih grupa. Pored novinarskog i akademskog angažovanja, prof. Veljanovski  je aktivan u politici i čest je sagovornik na temu političkog uticaja koji medije pretvara u instrumente propagande i urušava autonomiju novinarske profesije.

Informer i slični tabloidi redovno targetiraju studente, građane koji ih podržavaju kao i opozicione aktiviste. Da li mislite da prosečan čitalac ume da prepozna manipulaciju u takvim tekstovima, i ako ne – šta to znači za širu javnost?

Mislim da je to jedan od najvećih problema. Kako se javnost probudila poslednjih 5-6 meseci, možda je broj tih prosečnih čitalaca, slušalaca i gledalaca počeo da prepoznaje manipulacije u takvim tekstovima povećan. Međutim, pre ovog velikog bunta najveći broj tih prosečnih čitalaca nije mogao da razazna šta je istina, a šta nije. To je uglavnom bio slučaj sa starijim ljudima.  Kod nas je kriza već 40 godina, i tokom tog perioda neki ljudi su jednostavno navikli da primaju sadržaje koji im odgovaraju i to je, na neki način, oblikovalo njihov pogled na svet.  Ljudi, naročito stariji, više ne tragaju za istinom već traže sadržaj koji potvrđuje njihove postojeće stavove o određenim pojavama i procesima. U takvom okruženju, ne postoji mogućnost za dijalog, raspravu, ili poređenje argumenata i činjenica. Zbog toga ne dolazi do istinskog razumevanja i društvo ostaje trajno podeljeno.

Da li mislite da ljudi danas imaju alate da razotkriju i ospore štetne medijske narative i šta je ono što im najviše nedostaje u tom pogledu?

Ljudi imaju te alate, ali moramo da priznamo da ih pre svega koriste mladi. Oni su odrasli uz nove tehnologije tako da su im alati potpuno dostupni. S druge strane, stariji ljudi, posebno oni koji imaju više od 50 godina, čak i kada su im ti alati dostupni, ne prepoznaju ih uvek ili ne umeju da ih koriste na pravi način.  Čak da su svi ljudi edukovani da ih koriste, moramo priznati da postoji fenomen koji je Bodrijar nazvao informativnom mećavom. To znači da se ljudi suočavaju s ogromnom količinom informacija, ali samo oni koji su zaista dobro edukovani i koji imaju i znanje o političkim procesima, mogu da se u toj mećavi da se snađu. Studentski protesti su pomogli da građani, pogotovo mladi, imaju veću potrebu za istinom.

Da li to može da poboljša okolnosti u kojima živimo, da nam želja za istinom pomogne u snalaženju u informativnoj mećavi?

Da, jer mladi sve više prepoznaju manipulacije. Međutim, vlast takođe radi na dominaciji svojih političkih stavova i promociji tih stavova u javnoj sferi. Na primer, imamo desetine televizija koje promovišu određenu politiku putem distributivnih mreža, kao što je mreža Telekoma. Tako te televizije postaju dostupne na celokupnoj teritoriji Srbije i da je količina informacija koja dolazi iz jednog političkog pravca apsolutno dominantna. Alternativna, kritička ili realna stvarnost često prekrivena, nadjačana. Ovo je vrlo ozbiljna situacija s kojom se moramo suočiti.

Da li se naš obrazovni sistem ozbiljno bavi temom medijske pismenosti? Da li je nekoliko časova godišnje u okviru izbornog predmeta Građansko vaspitanje dovoljno?

Ne – bilo je nekih pokušaja početkom 2000-ih, kada je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu održan seminar za nastavnike građanskog vaspitanja i za one koji bi trebalo da se bave ovom tematikom u osnovnim i srednjim školama. Nažalost, kada su se dogodile političke promene 2012. godine, sve te inicijative su obustavljene. Kao rezultat, danas nemamo takvu formalnu edukaciju za mlade ljude. Druga mogućnost za unapređenje medijske pismenosti su sami mediji, ali oni se gotovo uopšte ne bave time. Ovo bi posebno trebalo da bude odgovornost javnih medijskih servisa (RTS i RTV), s obzirom na to da je to njihova zakonom predviđena uloga. Teško je očekivati da će mladi ljudi, kao i šira javnost, razumeti pravu funkciju medija, ako se ne bave tim pitanjima.

Šta je po vašem mišljenju najvažnija stvar koja nam nedostaje?

Rekao bih da je osnovni nedostatak koji imamo u polju medijske pismenosti jeste nemogućnost potrošača medijskih sadržaja da prave selekciju: da razlikuju ono što je istinito od onoga što nije, što je objektivno od neobjektivnog. Tako nisu u mogućnosti ni da prepoznaju govor mržnje, niti da na odgovarajući način reaguju.

Kako u takvoj situaciji vidite ulogu profesionalnih novinara i redakcija u obrazovanju publike? Da li oni mogu biti korektiv u društvu uprkos opštoj tabloidizaciji s jedne strane i dominaciji društvenih mreža kao izvora informisanja, naročito mladih, sa druge?

Uprkos izazovima koje donosi tabloidizacija i dominacija društvenih mreža profesionalni novinari i redakcije i dalje imaju ključnu ulogu u obrazovanju publike. Njihova odgovornost je ogromna, jer mediji imaju moć da oblikuju javno mnjenje i utiču na društvene vrednosti i stavove. Novinari koji su zaista posvećeni profesionalizmu, etici i Kodeksu novinara imaju kapacitet da pružaju tačne, uravnotežene i informativne sadržaje koji pomažu javnosti da donosi informisane odluke.
Međutim, problem nastaje kada se novinarska profesija polarizuje i deli na osnovu političkih i ideoloških stavova. Kao što ste pomenuli, u Srbiji postoje dve glavne grupe medija koje prenose iste događaje na potpuno različite načine, i na to utiče upravo njihova politička pripadnost. Ovaj fenomen može zbuniti publiku i otežati im da prepoznaju objektivnu istinu. U takvim okolnostima, novinari i mediji moraju biti posebno odgovorni u načinu na koji izveštavaju, kako bi pomogli publici da shvati sve aspekte događanja i postavi se kritički prema informacijama koje primaju.

Šta smatrate da je najvažniji put kojim moraju da idu mediji kako bi ovo promenili?

Važno je da novinarske organizacije, kao što su Udruženje novinara Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije, i dalje promovišu zajednički novinarski kodeks i etičke standarde koji podrazumevaju objektivnost, odgovornost i nepristrasnost. Nažalost, neki novonastali mediji i novinarske organizacije ne primenjuju ove standarde dosledno, što dodatno komplikuje situaciju.
U svetlu sveprisutne tabloidizacije i uticaja društvenih mreža, gde je brzina i šokantnost vesti često važnija od tačnosti, novinari moraju ostati posvećeni svojoj misiji da informišu i edukuju javnost na temelju činjenica, a ne senzacionalizma. To je izazov, ali i odgovornost koju moraju prihvatiti da bi očuvali integritet novinarske profesije i pomogli društvu da se nosi sa savremenim medijskim izazovima.

Spomenuli ste kako politička pripadnost utiče na način izveštavanja. Na žalost, ono što smo videli u poslednjih šest meseci je učestao govor razdora u medijima bliskim vlasti.  Od govora razdora, do govora mržnje i fizičkog nasilja je tek nekoliko koraka.  Imajući u vide da institucije ne reaguju, može li se govor mržnje efektivno razbijati kroz obrazovnu praksu?

Govor mržnje se svakako može efikasno suzbijati kroz obrazovnu praksu, posebno kroz edukaciju mladih. U tom kontekstu, obrazovni sistem treba da ima ključnu ulogu u oblikovanju stavova mladih ljudi, kako bi ih naučio osnovnim principima međusobnog poštovanja i tolerancije. Postoji staro pravilo koje kaže: „Ne čini drugome ono što ne želiš da tebi čine“, i ono je temelj mnogih etičkih sistema, uključujući i borbu protiv govora mržnje. Ako mladi ljudi kroz obrazovni sistem usvoje ove principe i nauče da prepoznaju štetne narative, to bi trebalo značajno da smanji širenje govora mržnje. Koliki je to izazov govori i da postoje, nažalost, mediji, ako ih možemo nazvati medijima, koji su se potpuno posvetili podsticanju neprijateljstava i antagonizama, targetiranju određenih grupa ljudi, bilo mladih bilo starijih. Ovo je posebno izraženo u poslednjem periodu, a nažalost, nemamo nikoga ko bi reagovao na ovu pojavu, odnosno imamo ali reakcija izostaje.

Čitanje istraživanja Krika i izveštaja Saveta za štampu ukazuje na to da mediji koji krše Kodeks novinara Srbije i koji šire dezinformacije dobijaju finansijsku podršku države kroz različita davanja, dok mediji koji poštuju Kodeks i izveštavaju u javnom interesu takvu podršku ne uživaju.  Umesto sankcija, oni bivaju finansijski nagrađeni. Kakve to posledice ima na sistem informisanja?

Mnogi mediji, naročito oni koji širenje govor mržnje finansijski bolje stoje od medija koji se baziraju na objektivnom novinarstvu.  Mediji poput Informer-a, Alo-a i Kurir-a često ignorišu odluke Saveta za štampu i čak nastavljaju sa praksama koje su u suprotnosti sa etičkim standardima. To ukazuje na ozbiljan problem u društvenim odnosima, gde ne postoji adekvatan pritisak na takve medije da menjaju svoje ponašanje.  To stvara i situaciju u kojoj novinari mogu biti prisiljeni da prihvate određene stavove ili stilove izveštavanja kako bi zadržali posao i opstali u industriji. Čak i ako su prošli kroz kvalitetnu edukaciju, u okruženju gde prevladavaju mediji koji šire govor mržnje, može doći do promene stava kod pojedinaca koji su pod pritiskom da se prilagode.

A institucije, kao što smo spomenuli na rade svoj posao – i to je jedan od ključnih zahteva ovih protesta. Kada su u pitanju mediji, konkretno javni servis, posle dvonedeljne blokade RTS raspisan je konkurs za članove Saveta REM-a. Da li bi funkcionalan REM bio dovoljan da se govor mržnje bar u elektronskim medijima smanji?

Nužno je imati institucionalne mehanizme za suzbijanje govora mržnje koji rade a upravo jedan od tih mehanizama je Regulatorno telo za elektronske medije (REM). REM je telo koje bi trebalo da prepozna i sankcioniše govor mržnje. Evropski regulativni okvir jasno prepoznaje govor mržnje kao ozbiljan prekršaj, pa čak i kao krivično delo kada je usmeren prema različitim društvenim grupama na temelju nacionalnih, verskih, polnih ili političkih razlika. Nažalost, do sada REM nije u dovoljnoj meri ispunjavao ovu svoju zakonsku obavezu, što je dovelo do toga da govor mržnje nije tretiran sa ozbiljnošću kakvu zaslužuje. Obrazovni sistem i institucionalna regulacija moraju ići ruku pod ruku. Obrazovanje pomaže u oblikovanju vrednosti, dok institucionalni mehanizmi obezbeđuju da postoje konkretne sankcije za one koji šire štetne narative, čime se stvara sistem koji zaista može da se bori protiv govora mržnje na više nivoa.
 

Autorka teksta: Natalija Veličković