Od perspektivnog premijerligaša do zatvora: Ispovest o nameštanju utakmica

Hotelski lift se nežno zaustavio i začulo se prigušeno zvonce. Vrata su se otvorila.

Ono što je u tom trenutku ugledao Mozes Svaibu, zauvek mu se urezalo u pamćenje.

„Išli smo ka sobi koja se nalazila u dnu hodnika", rekao je on.

„Samo se sećam crvene boje, i to one kraljevske crvene.

„Mesto je mirisalo na luksuz, udahneš i pomisliš kako ne miriše kao napolju.

„Osećaj je bio kao da si na snimanju filma".

Svaibu, koji je pre toga u baru popio koktel sa viskijem, bio je u Mejfer hotelu u centru Londona i koračao je ka najvažnijoj odluci u životu.

Dok je koračao niz hodnik, Svaibu nije bio načisto šta ga čeka iza tih poslednjih vrata.

Ali je dosta toga i znao.

Kriminal, keš i karijera koja je bila direktno suprotstavljena svemu što je do tada radio.

Kada bude prekoračio taj poslednji prag, povratka više neće biti.

U svakom slučaju, u trenutku kada je Svaibu bio na vratima, za njega više nije bilo nikakvih dilema.

„Dok sam išao na taj sastanak, znao sam da ništa više ne može da me zaustavi", rekao je on za osmodelni podkast Ispovesti ugovarača mečeva na BBC Sounds.

„Znao sam da me tamo verovatno čeka 60.000 funti i da ću ih uzeti bez obzira na sve".

Pokucao je na vrata i ušao unutra.

• Navučeni na rizik: Kako kockanje obuzima vrhunski sport
• Poznati belgijski fudbaler uhapšen zbog navodnog šverca kokaina
• Ubistvo Branka Bulatovića: Nerešen slučaj koji je potresao srpski fudbal

Nisu se sva vrata tako lako otvarala za Svaibua.

Kada je bio dečak, posle razvoda njegovih roditelja, Svaibua i njegovog starijeg brata je podizao njihov otac u Krojdonu, u južnom Londonu.

Bio je strog.

Svaibuov otac je insistirao na poštovanju, lepim manirima i napornom radu.

„Nikada nisam imao najbolji odnos sa ocem", kaže Svaibu.

„Moja škola se završavala oko tri sata, a on mi je rekao da moram da se vratim kući do pola pet, a da će posle toga vrata biti zaključana.

„I ne bi se ponovo otključavala sve do 9 sati sledećeg jutra".

Svaibu je često kasnio.

Večeri je provodio igrajući fudbal, pre nego što bi se ukrcao na neki od noćnih autobusa koji su išli za London.

Spavao bi na stepeništu ili bi zavisio od komšija koji bi ga puštali da spava kod njih na podu.

„Jednom su me pustili u kuću u kojoj sam spavao na madracu i tada sam video gomilu igala na podu", kaže on.

„Morate da znate da sam tada imao 12 ili 13 godina, a tada baš i ne znate sve stvari".

Ono što je Svaibu dobro znao, ticalo se fudbala.

Svakodnevni dueli na malom fudbalu sa bratom su ga očvrsli.

Tih i stidljiv van terena, uživao je u igranju fudbala.

Kada je imao 16 godina, dobro je odigrao pripremnu utakmicu, a pokazao se i na prijateljskim mečevima za londonski Kristal palas i tako zaslužio ugovor u juniorskom timu.

Tako je postao deo talentovanog tima.

Nekoliko godina kasnije, za Džona Bostoka se interesovalo nekoliko klubova iz cele Evrope.

U sistemu je bio i Viktor Mozes, koji će kasnije zaigrati za Čelsi i Liverpul.

Nekoliko nedelja posle njegovog 18. rođendana, Svaibu se našao na skupu održanom na terenu Selherst parka.

Povod je bila dodela godišnjih nagrada i ceo klub - prvi tim, administracija, odabrani najtvrdokorniji navijači - svi su bili tu.

Svaibu je bio jedini koji je dva puta bio pozvan da izađe na pozornicu.

Te noći je osvojio titulu Najboljeg mladog igrača i Učenika godine.

„Sećam se da je tada predsednik kluba prišao mojoj mami i rekao joj kako ,,imamo velike planove za Mozesa", kaže Svaibu.

Njegov debitantski nastup za prvi tim Palasa na Selherst parku je usledio tri meseca kasnije, kada je sa klupe ušao u igru tokom prijateljske utakmice protiv Evertona, člana Premijer lige.

Na drugoj strani su bili i Mikel Arteta i Endi Džonson.

Na tribinama je bilo 20.000 navijača.

Svaibu je u igru ušao umesto portugalskog internacionalca Žozea Fontea 10 minuta pre kraja utakmice.

„Sećam se kako sam mislio da je to „trenutak zbog kojeg sam toliko naporno radio, toliko toga se izdešavalo, Bože pomozi mi u ovoj utakmici", kaže on.

Međutim, stvari potom nisu išle očekivanim tokom.

Došlo je do promene trenera, a Svaibuov uspon više nije bio tako izgledan.

Novi šef Nil Varnok je smatrao da je Svaibu previše lagane građe i da je u vazdušnim duelima inferioran.

Posle pozajmice tokom koje je igrao u Vejmautu, Palas ga je u maju 2008. godine otpustio - samo godinu dana posle one večernje dodele nagrada.

Hotel Mejfer nije bilo mesto na kojem je Svaibu prvi put došao u kontakt sa nameštanjem mečeva.

Godinu i po dana pre toga, u januaru 2011, sedeo je na zadnjem sedištu klupskog autobusa Linkoln sitija sa torbom u kojoj se nalazilo više od 70.000 evra.

Ova suma je bila ponuđena njemu i trojici njegovih saigrača od ,,tipa koji je izgledao kao stereotipski filmski lik nekog opasnog ruskog negativca".

Novac su mogli da zadrže ukoliko osiguraju da će Linkoln na poluvremenu gubiti od Northemptona 1:0 u prvenstvenom meču Druge lige.

Ostatak tima nije imao pojma da su Svaibu i trojica saigrača uneli taj novac u svlačionicu.

Na kraju nije došlo do nameštanja ovog meča.

Činjenica je i da je većina potencijalnih konspiratora meč gledala sa klupe za rezervne igrače.

U tišini su vratili novac.

• „Fudbalski klub Kurtanovići": Kako je balkanska familija postala hit nemačkog fudbala
• Iz Panenkinog ugla: Kako je jedna opklada dovela do slavnog penala
• „Projekat Mbape": Supertalentovani egomanijak

Do avgusta 2012. godine, Svaibu, koji je tada imao 23 godine, nastavio je da pada sve niže.

Igrao je za Bromli u južnoj diviziji Nacionalne lige - šestom rangu takmičenja u Engleskoj.

Pozornica se smanjila, ali ne i pritisak koji je Svaibu osećao u privatnom životu.

Njegova devojka je bila u drugom stanju.

„Za mene je tada najvažnije bilo da obezbedim sve potrebno za porodicu", kaže on.

„Moja devojčica nije mogla da se rodi dok sam ja u podređenom položaju".

I zato je, kada ga je saigrač tokom treninga pitao da li je raspoložen za jedan „sastanak" tokom sutrašnjeg dana, Svaibu odlučio da krene u ofanzivu.

Pristao je. Otputovao je u London. Krenuo onim hotelskim hodnikom. Prešao preko praga.

„Otvorio sam vrata i tamo je bio taj tip - glavni tip - možda metar i po visok", priseća se Svaibu.

„Seo je na krevet, okrenuo nam leđa, zapalio cigaretu i počeo nešto da kucka na laptopu.

„Sećam se kako sam pomislio 'brate, pa ne može da se puši u hotelskoj sobi.

„Nije govorio engleski, pa je tu bio i prevodilac – imao je nekih 20-ak godina, vitak, sa naočarima.

„Ponudio nam je piće i odmah prešao na stvar".

A stvari su bile jednostavne.

Bromli je u narednom meču protiv Istborna trebalo da na poluvremenu gubi 2:0.

Ako bude tako, opklade će biti isplaćene.

U drugom poluvremenu su Svaibu i ostala četvorica igrača mogli da igraju normalno.

Bilo im je ponuđeno 100.000 funti.

„Znam da su moji saigrači bili neodlučni, ali kako se približavao dan utakmice, ja sam sve više bio za tu opciju", kaže Svaibu.

To se i dogodilo.

Pred ukupno 655 navijača, Bromli je u 40. minutu prvog poluvremena skrivio dva penala - prvi je napravio igrač koji nije imao veze sa nameštanjem meča - a potom i tokom sudijske nadoknade vremena posle igranja rukom u kaznenom prostoru.

Istborn je oba penala pretvorio u golove i keš je bio u rukama Svaibua.

„Otišli smo u svlačionicu na poluvremenu, a trener nas je upitao 'šta se dođavola ovde dešava?', kaže on.

„Uzeo sam telefon, a tamo je bila poruka od prevodioca sa dva uzdignuta palca.

„Mislio sam kako je ovo previše dobro da bi bilo istinito".

Svaibu pad niz fudbalsku piramidu bio je brz, ali je zato pred njim bio uspon u svetu kriminala.

Pored toga što je učestvovao u nameštanju mečeva u Bromliju, on je radio i na identifikaciji igrača koji bi isto to mogli da rade i u drugim sredinama.

„Pronašao bih ko je najuticajniji igrač, ko je kapiten, ko zamenik kapitena, ko je tu više od dve godine, ko je tu po drugi ili treći put, koliko su utakmica igrali u poslednje dve godine", kaže on.

Svaibu je bio posrednik između onih koji su nameštali utakmicu i grupe u kojoj je bilo oko 50 igrača, organizovao je sastanke i regulisao protok gotovine.

„Otišao bih u neki već razrađen biznis – recimo u restoran – otvorio bih neka zaključana vrata koja izgledaju kao da vode u toalet ili ostavu i tamo bih pronašao gomilu naslaganog novca", kaže on.

„Bilo je tu mnogo para. Meni do vrata, a visok sam 190 cm. Povezao bih novac gumenim trakama i umotao ga u providnu foliju.

„Obično sam nosio veliku torbu kao da idem u teretanu, ali na vrhu bi bio samo jedan peškir, a ispod njega samo novac.

„Jedne noći sam kući doneo pola miliona funti.

„Postao sam paranoičan.

„Nisam nosio nikakvu fensi garderobu, retko sam vozio auto, stalno sam razmišljao o tome ko je sve sa mnom u vozu kojim putujem?

„Da li je moj komšija možda nešto video?

„Ali bez obzira na sve to, uživao sam".

„Do novca sam dolazio brzo i efikasno - 45' i 90' - i na to sam se navukao. Ali posle izvesnog vremena novac više nije bio najbitniji, moć je bila u središtu svega".

Jedne večeri, tokom sastanka u restoranu, naručioci posla su otvorili laptop i pokazali Svaibuu kako stvari zaista funkcionišu.

„Pokazali su mi tu platformu sa imenima naših timova i količinom novca koja se ulaže na kladionicama na njihove utakmice", rekao je.

„Mogle su da se vide kvote i promene na tržištu i crvenoj i zelenoj boji.

„Sve je bilo na kineskom, ali ukoliko biste novac pretvorili u funte - tu su se obrtali milioni po utakmici".

Međutim nisu samo organizatori nameštanja utakmica budno motrili na tržišne promene.

Svaibu i njegove povremene lošije partije - „možda korak desno umesto što bi očekivano bilo dva koraka levo" - nisu nikome upadale u oči.

Ali dramatičan protok novca svakakao jeste.

Kladioničari koji su obično bili zaštićeni i koji su dobro zarađivali zahvaljujući izbalansiranim marginama i kvotama, novac su gubili na utakmicama igranim u sklopu južne grupe Nacionalne lige.

Oni su primetili odliv velike količine novca nakon uplata na određene timove iz šestog ranga takmičenja u Engleskoj sa novootvorenih naloga u kladionicama širom sveta.

Njihove prognoze su bile nepogrešive.

Više novca je bio ulagano na broj postignutih golova na samo jednom meču u južnoj grupi Nacionalne lige nego na utakmicu koju bi, recimo, igrala Barselona u okviru Lige šampiona.

Kladioničari su prestali da primaju uplate na određene timove brišući ih sa tiketa. Fudbaski savez je pokrenuo istragu.

Kako se sezona bližila kraju, nameštanje je u pojedinim svlačionicama postalo opšte mesto.

Navijači su počeli da sumnjaju u sopstvene igrače i da ih sa tribina javno prozivaju.

Ovakva situacija nije mogla da potraje.

Obruč se zatvarao.

Poslednje nameštanje utakmice za koje je bio zadužen Svaibu i koje je Bromliju moralo da donese poraz od dva gola razlike od Mejdenheda u gostima se dogodilo u aprilu 2013. godine.

Sve je izgledalo kao farsa.

Svaibu je njihovom napadaču dopustio gol u prvom poluvremenu.

U drugom je ostao u igri, a protivnički tim je poveo 3:1.

Njegov saigrač je potom dao gol u 82. minutu i smanjio na 2:3.

Dva minuta kasnije, Svaibu je ispao iz zadnje linije, zatim bezglavo pojurio natrag i dozvolio Mejdenhedu da povede 4:2.

Jedan od njegovih saigrača koji nije učestvovao u nameštanju je na klupi besno ukazivao treneru da se nešto sumnjivo dešava na terenu.

„Prvi put je sve izgledalo potpuno otvoreno i očigledno i nisam hteo da se suočim sa svlačionicom", kaže Svaibu.

„Bio sam kao miš. Balon je u tom trenutku pukao.

,,Kada sam ušao u svlačionicu nisam mogao da podignem pogled. Bila je potpuna tišina i svi su gledali u mene.

„Jedino što sam mogao da čujem je bio jecaj našeg trenera koji je bio čovek u 50-im godinama".

„Nisam ni otišao pod tuš. Odjurio sam pravo u moj auto".

Dva kola kasnije, na kraju sezone, Svaibu je otišao iz kluba.

Nije bio jedini koji je shvatio da je južna grupa Nacionalne lige pod prismotrom.

Grupa igrača je iz Hornčerča, kluba tima koji se takmičio u istoj ligi, otputovala preko pola sveta da igra za Sadern stars, tim iz niže australijske lige iz predgrađa Melburna.

Njihov odlazak nije ostao neprimećen.

Sportrejdar, kompanija angažovana da prati i obezbeđuje integritet sportskih takmičenja, bila je sumnjičava.

Objave igrača iz Australije na društvenim mrežama i na kojim su mogli da se vide ekstravagantni obilasci Balija i luksuznih noćnih klubova, samo su pojačali njihovu sumnju.

Australijska policija je bila obaveštena o svemu i svlačionice, klupske prostorije, pa čak i stative na terenima Sadern starsa, bile su preplavljene skrivenim mikrofonima.

Prerušeni policajci su otišli na tribine, telefoni su bili prisluškivani, a bankovni računi pročešljavani.

Sve je to dovelo do presuda, novih tragova, a konačno i do tajne operacije Nacionalne agencije za kriminal u južnom Londonu.

U tom trenutku Svaibu je već mogao da bude van fudbala na ovaj ili onaj način.

On kaže da je tada od nameštenih utakmica imao ušteđenih 200.000 funti.

Imao je 24 godine, ali vreme igranja fudbala je već predstavljalo prošlost.

Dva kratkotrajna ugovora sa Satonom i Vajthokom nisu imala nikakvog smisla.

„Ali ja sam u tom trenutku bio navučen na sve to i nešto me je stalno vuklo natrag".

Jednog od Svaibuovih kontakata su otkucali novi igrači u igri nameštanja utakmica - banda koja je pokušala da preuzme posao i stvori noviu grupu igrača sa kojima bi radila.

Svaibu je postao sumnjičav.

Izgledalo je kao da nova ekipa nije upoznata sa pravilima igre.

Izgledali su naivno i neiskusno, bez ideja o tome šta je sve moguće u ovom poslu.

Procurela su imena drugih igrača sa kojim su radili, iako su diskrecija i tajnovitost bili ključni kod Svaibuovih pređašnjih šefova.

Takođe, neki od njih su bili beli, sredovečni Britanci što je bila neuobičajena kombinacija u visoko-tehnološkim konspiracijama koje su dolazile iz Azije.

Svaibu je svejedno želeo da veruje da je sve u redu.

Jer ukoliko su oni bili novi u ovom poslu, onda je mogao lakše i da ih nadmudri.

Svaibu kaže da je fotografisao petoricu igrača iz svog lokalnog tima za mali fudbal i da je novim šefovima rekao da su pod njegovom kontrolom.

Pozvao ih je na meč između Vimbldona i Dagenham i Redbridža u Drugoj ligi i rekao im da je meč namešten.

Rekao im je da će krajnji rezultat utakmice biti 1:0 za Vimbldon.

On je lično upoznao Sanđeja Ganešana i Čana Sankarana, dvojicu posrednika koji su tražili igrače za njihove misteriozne investiture, u jednoj uličici u blizini stadiona Kingsmedou.

U početku se sve odvijalo po planu. Svaibu, Ganešan i Sankaran su gledali kako Vimbldon na poluvremenu odlazi u svlačionicu pri rezultatu 1:0.

Svaibu ih je odveo u restoran i zahtevao 5.000 funti „džeparca" zbog toga što je došao na sastanak i pokazao svoju sposobnost.

Ali potom je sve krenulo nizbrdo.

Ganešan i Sankaran su na svojim telefonima videli da je Dagenham i Redbridž postigao gol.

„Fiks" nije bio dobar.

Počeli su da se svađaju sa Svaibuom.

Svaibu je ustao i krenuo napolje.

Dok se to dešavalo, neki od gostiju restorana su gledali parvo u njega.

U restoranu je bilo više ljudi nego što je to bilo uobičajeno za utorak uveče.

Kada se približio svom automobilu, već je bio opkoljen.

„Znao sam da se ovo stvarno dešava kada su mi stavili platične lisice na ruke", rekao je.

„Znao sam da je sve gotovo".

Misteriozni biznismeni koji su angažovali Ganešana i Sankarana uopšte nisu bili to.

Bio je to fantomski sindikat koji je stvorila Nacionalna agencija za kriminal.

Još jednom su iza Svaibua ostala zaključana vrata.

On je u aprilu 2015. osuđen na 16 meseci zatvora zbog podmićivanja.

Dok je bio u zatvoru, posetila ga je dvogodišnja ćerka, a njen dolazak ga je motivisao, ili mu je možda dao neku vrsta opravdanja za sve što je usledilo.

„Dotrčala je do mene u sobi za posete, onako kako samo dvogodišnja deca trče i naletela direktno na mene", kaže Svaibu.

„Ništa nije rekla, samo me je čvrsto držala i nije htela da me pusti.

„Nisam mogao da govorim sledeća dva sata".

„Kada je otišla, seo sam u ćeliju i rekao sebi: 'Zaboravi na novac, zaboravi fudbal, sve zaboravi. Kako da se vratim na sam početak?"

Prošlost je neumitna.

Ali Svaibu je sada koristi da bolje oblikuje budućnost za sebe i za igru koju voli.

Od kada je izašao iz zatvora, Svaibu je radio sa FIFA-om, organizacijom Sport integriti global alajans i sa Premijer ligom ne bi li shvatio psihologiju i strategije onih koji se bave nameštanjem mečeva.

On takođe sa ovim organizacijama radi i na identifikaciji i zaštiti pojedinaca koji su u opasnosti od toga da budu umešani u korupciju.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Previously on Insight

• Petina profesionalnih fudbalera u Engleskoj koristi snus, pokazalo istraživanje
• Dosije saudijski fudbal: Šta se krije iza pomame Saudijaca za kupovinom fudbalera
• Od angažovanja velikih zvezda do prodavanja klupskog autobusa: Priča o kineskoj fudbalskoj ligi
• Robinjo, slučaj silovanja i tamna strana brazilskog fudbala
• Preporod mađarskog fudbala i uloga Orbana u tome
• Nokaut koji je šokirao Tursku: Predsednik kluba doživotno najuren iz fudbala