Nasleđe Bogdana Bogdanovića na Balkanu: Arhitekta koji je voleo gradove

U gotovoj svakoj republici bivše Jugoslavije ostavio je bar jedan spomenik ili memorijalni centar.

Uglavnom je to kompleks spomenika podignut u znak sećanja na žrtve Drugog svetskog rata - i u svaki je utkana drugačija priča.

Ali njihov autor, Bogdan Bogdanović, nije bio samo arhitekta, već i urbanista, univerzitetski profesor, gradonačelnik Beograda i autor mnogih knjiga i eseja o gradovima.

„To nisu bile samo skultpure koje stoje same za sebe, bili su to prvi koraci sa svetskim stvaralaštvom koji su imali višeslojno značenje.

„Ostavljao je posmatraču da tumači simbole i doživi ih na sopstveni način i upravo to ih čini kvalitetnim - oni su slavili život, a ne smrt", govori arhitektinja Ljubica Slavković za BBC na srpskom.

Verovao je da arhitekta treba da bude i filozof i da misli o tome kako će ljudi da žive u gradu, kako će da ga razumeju i čuvaju.

Voleo je njegov rodni Beograd, ali je bio prinuđen da ga napusti 1990-ih zbog neslaganja sa tadašnjim režimom Slobodana Miloševića.

Preselio se u Beč, gde je 18. juna 2010. i preminuo.

• Kana Radević - „poetesa prostora" i jedan od najznačajnijih arhitekata Balkana 20. veka
• Mihailo Mika Janković, arhitektonski otac modernog Beograda između Istoka i Zapada
• Zapadna kapija: Simbol Beograda i deo njegovog identiteta

Spomenici koji ne liče na spomenike

Vladimir Kulić je bio prva generacija koja je upisala beogradski Arhitektonski fakultet pošto se Bogdan Bogdanović penzionisao, ali je „njegov duh i dalje bio prisutan".

„Mit o Bogdanu i sve što je radio opstajalo je među njegovim bivšim, a mojim tadašnjim profesorima", priča Kulić 35 godina kasnije za BBC na srpskom.

Kada je Kulić počeo da radi na doktorskoj disertaciji o arhitekturi socijalističke Jugoslavije, Bogdanović je bio nezaobilazna figura.

„Gde god da zagrebete naiđete na njegove spomenike, građevine i urbanističke projekt, ali ne treba zaboraviti i njegove knjige", ukazuje Kulić, danas profesor arhitekture u Americi.

„Oduvek sam mislio da je svet bez spomenika srećniji od sveta u kojem su spomenici potrebni.

„Trudio sam se da pravim spomenike koji ne liče na spomenike", izjavio je Bogdanović.

Među najpoznatijim mu je Kameni cvet od armiranog betona, na teritoriji današnje Hrvatske, posvećen stradalima u najvećem ustaškom logoru smrti Jasenovac.

„Bilo je važno podići odgovarajući spomenik za nebrojane žrtve, ali i istaći činjenicu da život ide dalje i da je sam život važan", izjavio je Bogdanović godinama kasnije.

Bogdanović je autor i piramidalnog Spomen-parka borbe i pobede visokog četiri metra na obroncima planine Jelice kod Čačka, grada na zapadu Srbije.

Projektovao je i Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici, Spomenik palim borcima za slobodu u Vlasotincu na jugu Srbije.

Narodnooslobodilačkoj borbi posvetio je i 12 kvadratnih monumentalnih blokova, ukrašenih kružnim elementima koji podsećaju na latice ruže u Štipu u Severnoj Makedoniji.

„Svi su bili drugačije forme, ali ih je povezivalo to što je svaki od njih imao višeslojno značenje.

„Bogdanović je bio usredsređen na motive koji su ljudima bili poznati - podsećaju na kuću, krila, ljudska lica, životinje, a opet svako može da ih tumači na sopstveni način", objašnjava Kulić.

Mesto inspiracije

Bogdanović je zaslužan i za jedan od najvećih antifašističkih spomenika na Balkanu - Partizansko groblje u Mostaru.

Trista metara duga popločana staza koja se uzdiže više od 20 metara uz brdo grada i 700 spomen ploča partizanskim borcima, u čijim redovima su se u Drugom svetskom ratu borili Srbi, Hrvati i Bošnjaci, simbol je ovog grada u Bosni i Hercegovini.

U tom ratu učestvovao je i sam Bogdanović - bio je teško ranjen i završetak rata dočekao je u bolnici.

Partizansko groblje u Mostaru je poslednjih decenija bilo na meti vandala, kako u vreme rata, tako i u godinama mira koje su usledile.

Nema porodice iz koje neko nije obeležen na tom spomeniku i to je naše sećanje i naš identitet, kaže Sead Đulić, predsednik Udruženja antifašističkih boraca Narodno-oslobodilačkog rata Mostar (UABOR).

„Bogdanović je briljantnom idejom napravio grad mrtvih naspram grada živih i ta veza je, uprkos svim pokušajima da se ono uništi, neraskidiva.

„To je mesto gde se inspirišemo", dodaje za BBC na srpskom.

Gradovi kao opsesija

U ulici gde je Partizansko groblje, odrastao je i istoričar Dragan Markovina.

Često ga je obilazio kao dete.

Za njega je to „bajkovito mesto" koje zrači neobjašnjivom energijom.

Da je delo Bogdana Bogdanovića saznaće godinama kasnije, kada se upoznaje i sa njegovim knjigama „Ukleti neimar" i „O sreći u gradovima".

„Potpuno me je fasciniralo kako je doživljavao grad i koliko je voleo Beograd.

„Bio je razočaran kako ljudi koji su ga vodili nisu razumeli ni vodu ni Beograd", priča Markovina za BBC na srpskom.

Bogdanović je rođen baš u glavnom gradu Srbije 1922. godine i često je govorio „da sa sobom uvek nosi četiri različite slike rodnog grada, koji izvire iz zagrljaja Dunava i Save i njihove svemoćne i večne ljubavi".

„Bilo gde da me zatekne san - sanjam Beograd", pisao je Bogdanović.

Beograd koji je sanjao bio je iznad vode, sa zidinama, kulama i kupolama, suprotno onom u kojem je živeo, a širio se po valovitom zemljištu.

„Gradovi su bili njegova opsesija, o čemu je najviše i pisao, razmišljajući o tome šta nam oni znače i kako ih doživljavamo.

„Shvatio je da se gradovi šire bez ikakve kontrole, preko prirodne okoline, gubeći ljudski element i da je to postalo univerzalni fenomen, zbog čega je bio nesrećan", priča Kulić.

Bogdanović je čitavu profesorsku karijeru proveo upravo na katedri za urbanizam, a 1970-ih je izabran i za dekana Arhitektonskog fakulteta.

„On se bavio onim što je bilo sasvim suprotno velikim gradovima.

„Grad je video kao živi organizam, kao kulturni entitet, koji je u suživotu sa onim što se dešavalo, nije tehnokratski kakav se tada smatrao", objašnjava arhitektkinja Slavković.

Bogdanović je pokušavao da kroz nove škole i reforme uvede duh održivosti i ekologije i da gradu da i društvenu stranu, dodaje.

Pismo, pa izgnanstvo

Biografija ovog arhitekte upotpunjena je još jednom stavkom - od 1982. do 1986. bio je i gradonačelnik Beograda.

„Dok sam bio gradonačelnik, mnogo šta sam video, upoznao izbliza i bilo mi je jasno da sam idealizovao sve ono što sam viđao kao dugogodišnji komunista i kao graditelj spomenika", izjaviće Bogdanović godinama kasnije.

Baš te 1986. predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije postaje Slobodan Milošević, kasnije predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), kome se potom sudilo u Hagu za ratne zločine tokom 1990-ih.

Nezadovoljan prvim Miloševićevim potezima, Bogdanović mu je uputio pismo na 60 strana.

„Nisam imao nameru da ga objavljujem već sam zamolio da se njime upozna partijsko članstvo, što je bilo moje pravo, a Milošević je pokušao da ga zataška i sakrije", prisetiće se Bogdanović.

Bio je glasni protivnik šovinizma, a zbog ratova u bivšoj Jugoslaviji, pisao je otvoreno o gradorušiteljima.

„Sudbina Vukovara, Mostara, Baščaršije zloslutno me podseća na mogućnu sudbinu Beograda.

„Ne, ne mislim da će se pojaviti neki novi, neki drugi rušitelji, neki tuđi... pod zidinama Kalemegdana.

„Bojim se, žalosno je reći, naših majstora rušitelja", pisao je tada.

U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Zbog sukoba sa Miloševićem, kreće kampanja protiv njega, pokušaji upada u stan i ispisivanje uvredljivih grafita u zgradi u kojoj je živeo.

Napustio je Beograd 1993. i preselio se u Beč, gde je 2002. godine dobio nagradu za životno delo Vlade Austrije.

„Nije podilazio nekoj dogmi i uprkos izgnanstvu, nije do kraja bio ogorčen.

„Već je bio u poznim godinama, nije imao mnogo izbora - da vene u Beogradu ili da vene u Beču, ali kao znatno slobodniji čovek", smatra istoričar Markovina.

Vladimir Kulić je pre tačno dve decenije posetio Bogdanovića u Beču.

Razgovarali su osam-devet sati, punih sedam dana.

„Ni u jednom trenutku nam nije bilo dosadno, jer je bilo toliko tema.

„Izvanredan, harizmatičan čovek i sagovornik koji je imao ogromno znanje iz različitih oblasti: od istorije, antropologije, umetnosti do fotografije", priseća se Kulić.

Vizija koja odjekuje kroz generacije

Bogdan Bogdanović preminuo je u Beču, gde je živeo sa suprugom Ksenijom.

Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu, gde je 1952. godine podignut njegov spomenik „Jevrejskim žrtvama fašizma i palim borcima".

Osam godina posle njegove smrti u jednoj od važnijih umetničkih institucija, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMa) izložena su Bogdanovićeva dela.

Bio je jedna od četiri ličnosti iz bivše Jugoslavije čiji su radovi bili deo izložbe Toward a concrete utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948 – 1980.

„Svi su oni bili višeslojne ličnosti koje su u praksi radile vrhunske projekte, a uz to su bili i teoretičari, umetnici i pedagozi.

„Upravo je Bogdanović kroz pedagoški rad prenosio viziju i ona se, dugo po njegovom odlasku u penziju, generacijama prenosila", ukazuje Kulić, koji je bio i kustos izložbe.

Jednu od četiri sobe ispunjavali su crteži, ali i Bogdanovićeve fotografije spomenika.

O događajima iz prošlosti dizajnom iz budućnosti

O nasleđu Bogdana Bogdanovića učio je i Stefan Borovčanin u prvim godima studija arhitekture u Novom Sadu.

„Njegovi spomenici nisu bili samo struktura u prostoru, već čitav sklop urbanističkih elemenata.

„Organizacijom prostora i samim spomenicima u njemu, on vas uvlači da ih iskusite na drugi način. Dizajnom pomalo iz budućnosti, pričao je o događajima iz prošlosti", kaže student Borovčanin za BBC na srpskom.

Vladimir Kulić o čoveku, koga naziva vrhunskim intelektualcem, govori i studentima američkog Univerziteta u Ajovi, gde predaje opštu arhitekturu.

„Nije zaboravljen, ali možda još nije dobio mesto koje zaslužuje.

„Treba da se radi na tome da se Bogdanovićevo mesto u opštoj istoriji arhitekture uspostavi čvršće - ne samo kod nas, nego i šire", zaključuje Kulić.

Na zgradi u Beogradu, u kojoj su mu nekada ispisivani preteći grafiti, danas je ploča sa njegovim imenom i prezimenom.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Jelisaveta Načić: Prva žena koja je gradila Beograd
• Razglednica Novog Beograda - kroz blokove, parkove i betonske objekte
• Moderni čardaci - kakva je budućnost solitera
• Marina Abramović za BBC: O 47 godina pauze od Beograda, politici, bolu u performansu i mladima na Balkanu
• Sava centar: Zašto je važno sačuvati „staklenu palatu na obali Save“
• Svakodnevnik: Kako su novobeogradski soliteri i tramvaji otišli na more
• Ruski emigranti koji su gradili i promenili Beograd - priča prva