'Svaki put kad se ukrcam u avion, pomislim na Poslednju ekskurziju'

Pre 25 godina, prvi nastavak plašio je ljude pretvarajući svakodnevne scenarije u smrtonosne zamke.

Danas, posle 14-godišnje pauze, Poslednja ekskurzija: Nasleđa nadogradio je formulu.

„U smrti nema nesrećnih slučajeva, nema slučajnosti, nema nezgoda, i nema bekstva."

To su uznemirujući reči sveznajućeg pogrebnika Vilijama Bladvorta (kog igraToni Tod) u prvoj Poslednjoj ekskurziji (2000), horor filmu bez maskiranog ubice, krvožednog vampira ili zombija što proždiru mozak žrtve - tu je samo sveprisutna sablast smrti i surove stvarnosti.

Bez obzira koliko daleko bežali ili koliko se dobri sakrili, ona će doći po sve nas.

Onomad, u prvom filmu, smrt svakako nije došla mirno po grupu srednjkoškolaca i njihovog profesora, koji su zamalo izbegli gubitak života kada su izašli iz aviona, zlosrećnog leta 180 neposredno pre nego što je eksplodirao.

I to zahvaljujući tome što se jednom od njih javio predosećaj samo da bi otkrili da Mračni kosač želi da im se osveti zato što su mu osujetili planove.

I tako narednih 90 minuta, publika strepi gledajući kako ovaj nevidljivi antagonista priprema neke od najsloženijih i najšokantnijih smrti koje mogu da se zamisle za svakog preživelog, u šta spadaju sve vrste rutinskih predmeta, od štrika do kuhinjskih noževa.

Mlada publika iz čitavog sveta izlazila je iz bioskopa plašeći se svega oko sebe.

„Imala sam 15 godina, gledala sam film sa drugarima, i hvatali smo se jedni za druge.

„To sa avionom je bila čista genijalnost, zato što svaki put kad bih se ukrcala u avion, pomislila bih na Poslednju ekskurziju", kaže Dajana Ali Čajer, milenijalka i rediteljka, za BBC.

• Suviše strašni za gledanje - šest zabranjenih horor filmova
• Zašto volimo horor filmove?
• Sva lica veštica na filmu

Čedo scenariste Džefrija Redika, Poslednja ekskurzija je pošla koracima tinejdžerskih horor klasika, poput Vriska (1996) i Znam šta ste radili prošlog leta (1997), da bi postigla ogroman uspeh na blagajnama, usput istraumiravši čitavu jednu generaciju posetilaca bioskopa.

„Kao milenijalci odrasli smo na slešerima iz devedesetih, a svi su oni imali taj kul spoj mladih zvezda onoga vremena sa savršenom ravnotežom strašnog i zabavnog -Poslednja ekskurzija je delovala kao da je deo tog talasa", kaže za BBC Majk Manser, voditelj podkasta Evolucija horora.

„Sećam se da sam video plakate za njega i pomislio: 'Ovo je i tako po mom ukusu'", dodaje on.

Ali zahvaljujući njegovom brutalnom, nihilističkom zapletu, on je takođe i pomerio skazaljku za tinejdžerski horor, dodaje Manser.

„Više nismo imali maskiranog ubicu, nije bilo motiva, samo smo gledali ljude kako umiru i kako ih zaskače nešto potpuno neočekivano."

Film je na kraju iznedrio četiri nastavka, od kojih je svaki zadržao osnovnu formulu, ali svaki put dižući ulog još složenijim načinima za okončanje ljudskog života, pre nego što je otišao na 14-godišnju pauzu.

Ali sada se konačno vratio sa šestim nastavkom, Poslednja ekskurzija: Nasleđa, čiji zaplet povezuje svaki prethodni film.

„Bilo nam je veoma važno da provučemo iglu s koncem tako da film očigledno bude deo kanona franšize i deo loze svih prethodnih filmova.

„Ali takođe smo želeli da bude neverovatno svež i nepredvidiv za sve ljude koji vole ove filmove", kaže za BBC korežiser Zek Lipovski.

Od ideje do ekrana

Franšiza je započela kad je 27-godišnji Redik čitao novinski članak dok je leteo iz Njujorka nazad u rodnu saveznu državu Kentaki.

Vest je opisivala ženu koja je izbegla da se nađe u avionskoj nesreći zato što je zamenila letove zbog lošeg osećaja koji je njena majka imala u vezi sa prvobitnim avionom.

To ga je inspirisalo da napiše „spek skript", iliti nenaručeni scenario, za njegovu omiljenu TV seriju Dosije Iks, u kojoj je „Skalin brat imao taj predosećaj", objašnjava Redik.

„Pomislio sam, šta ako su prevarili smrt i sad smrt počne da ih juri."

Radeći u ono vreme za Nju Lajn Sinema, Redik je pokazao scenario za ovu epizodu kolegama koji su bili toliko inspirisani originalnošću koncepta da su ga ubedili da ga napiše kao potpuno zaseban celovečernji film.

„Postoje natruhe Predskazanja u Poslednjoj ekskurziji, gde imate to malo đavolje dete Demijena koji navodi sa se loše stvari dešavaju ljudima.

„Ali mislim da je inače prilično jedinstven", kaže Manser.

Scenario je prošao kroz mnoštvo promena pre nego što je 1999. godine započelo snimanje na Long Ajelndu i u Vankuveru.

„U originalnoj priči, smrt je bila sila koja je preuzela kontrolu nad detektivom koji istražuje slučaj", objašnjava Redik.

„Saznajete da mu je srce stalo istovremeno kad se desila avionska nesreća, tako da je esencija smrti ušla u njega i sad on ubija preživele iz nesreće."

Ali što se tiče Krega Perija, koji je radio na svakom filmu iz serijala, on je želeo da se film usredsredi na „ukrštanje svih slučajnosti i pitanje 'šta bi bilo kad bi bilo'" iz originalnog sinopsisa na tri strane.

„Svako je u nekom trenutku života doživeo osećaj već viđenog ili ona neobičan, neprijatni osećaj da će se desiti nešto loše", kaže on za BBC.

„Ili, nasuprot tome, kad zamalo izbegnete smrt, pa počnete da se pitate, da nisam skrenuo levo već desno, možda bih sad bio mrtav."

Pošto je suštinu sačinjavao toliko sumoran fatalizam, ubačen je nestašluk da bi se napravila ravnoteža čim su iskusni autori Dosijea Iks Džejms Vong i Glen Morgan uskočili u priču.

Oni su pretvorili smrt u mnogo razigranijeg lika preko njegovih detaljnih planova za ubistvo, inspirisanih slavnim crtežima pokojnog američkog ilustratora Ruba Goldberga „njegovih uređaja lančane reakcije" - izmišljenim invencijama „gde A mora da pogodi B, koji mora da pogodi C, koji mora da pogodi D, u savršenom sledu da bi mašina proradila", kaže Peri.

A opet studio nije mogao da zamisli antagonistu kog ne možete da vidite.

„Obično imate Fredija, ili Džejsona, ili neku vizuelizaciju protiv koje protagonisti moraju da se bore, tako da me je studio naterao da ubacim tog pravog anđela smrti u scenario", priseća se Redik.

Ideja je bila da se pojavi fizička figura da bi iz senke začikavala protagonistu Aleksa (Devon Sava), kome se javio loš predosećaj.

Srećom po Redika, Vong i Morgan su pružili otpor i na kraju je bilo po njihovom, sa originalnom vizijom smrti kao apstraktne sile koja postaje opipljiva samo preko elementarnih nepogoda, kao što su nalet vetra ili curenje vode, koje su naznačavale prisustvo smrti i njene fatalne mahinacije.

„Želeli smo da to ostavimo u okviru prirodnijih elemenata, koji su sastavni deo arsenala koji smrt koristi", kaže Peri.

„Dakle, voda, vetar, struja, prosta erozija zemlje, gravitacija – sve su to stvari kojima je smrt imala lak pristup, da bi manipulisala neživim predmetima."

U Nasleđima, personifikacija smrti je još više uznapredovala, kada su filmadžije počele da koriste AJMEKS kamere da bi publici pokazali da je smrt stigla.

„I u ovako snimljenoj verziji filma, perspektiva smrti se proširi na ekranu.

„Svaka scena u kojoj stigne smrt, prelazimo na AJMEKS da možete da osetite smrt kako dolazi sa svakim krupnom planom svakodnevnih predmeta", kaže ko-režiser Adam.

Učiniti nešto banalno zlokobnim bilo je ključno za „traumatizujući faktor" Poslednje ekskurzije, kako to kaže Peri, sa svime, od šolja za kafu do trimera za dlake u nosu što može da postane potencijalna pretnja, ali to nije uvek bilo lako izvesti.

„Učiniti da redosled nesrećnih slučajeva funkcioniše prilično je teško", kaže Peri, „jer kad kreativno osmislite nešto, morate da zamislite kako će sve te stvari da se sudaraju jedna s drugom na uverljiv način da publika ne bi bila izbačena iz trenutka."

Ono što pokreće ove scene je dramska ironija svesti publike da, bilo da ste u zubarskoj stolici ili u solarijumu, likovi nisu svesni da se nalaze u središtu smrtonosne zamke.

„Publika zna da nešto u prostoriji manipuliše elementima, tako da istog momenta počinju da se poistovećuju sa likovima, pokazujući na ekran i vrišteći.

„I tako vi gledate u konzervu tunjevine i posle dva ili tri kadra, to više nije konzerva tunjevine, to je instrument smrti", dodaje Peri.

Prebacivanje glavnih likova sa odraslih na tinejdžere, bio je ključni element atraktivnosti prve Poslednje ekskurzije.

Tinejdžerski horor u to vreme je bio glavna stvar i već prepoznatljivi glumci kao što su Sava, Ali Larter iz Varsity Blues, Ker Smit iz Dosonovog sveta i Šon Vilijams Skot iz Američke pite bili su magnet za mlađu publiku.

„Gledala sam Devona Savu u Zaludnim rukama", kaže Čajer, misleći na horor komediju iz 1999. godine koju je glumac snimio neposredno pre toga.

„I zato kad sam saznala da glumi i u Poslednjoj ekskurziji, želela sam da je gledam."

Za tvrdokorne ljubitelje horora, uvrštavanje Toda, slavnog po ulozi Kendimena u istoimenom filmu iz 1992. godine, kao ključnog lika koji objašnjava čitavu premisu, bio je praktično šlag na torti.

„On vam daje horor legitimitet.

„To natprirodno zlo koje dolazi po vas, ideja prokletstva, to se sve povezuje sa Kendimenom", objašnjava Manser.

Po pojavljivanju, Poslednja ekskurzija je zaradila 112.036.870 dolara širom sveta, na produkcijskom budžetu od 23.000.000 i nastavak je odmah bio odobren.

„Gledanost većine horor filmova opadne za 50 odsto posle prvog vikenda, a mi smo gledali kako se film penje na blagajnama", priseća se Redik.

On je dobio priliku da radi na sledećem nastavku sa svežim obrtom - nova kohorta tinejdžera i odraslih likova uspevaju da izbegnu prvobitnu namenjenu smrt, još pre događaja iz Poslednje ekskurzije 2, zato što su preživeli iz FD1 sišli sa ozloglašenog leta 180.

„Tako se prati kako se paukova mreža efekata uklapa u činjenicu da su svi naši životi povezani", dodaje.

Ključni elementi franšize

Svaki film iz serijala Poslednja ekskurzija je povezan na neki način, mali ili veliki.

Od jednog lika koji je prevario smrt zato što je drugi lik, u zasebnom filmu, uzeo poslednju bioskopsku kartu namenjenu za njega, do ogromnog obrta Poslednje ekskurzije 5 da je on prednastavak originalnog filma - glavni junak preživljava do samog kraja tog filma, samo da bi stradao na letu 180.

„U tome se krije deo glavne zabave ove franšize.

„Ne bi li bilo zabavno videti kako se sva ta povezanost zapravo realizuje?

„Mreža smrti je mnogo detaljnija i viša matematika nego što smo mogli da zamislimo.

„Od toga da sednete u krevetu i kažete sebi: 'Ne želim ni da ustanem", kaže Peri.

Kad su u pitanju konkretne jezive sekvence, Poslednja ekskurzija 2 je donela jedan od najupečatljvijih prizora destrukcije u čitavoj franšizi sa uvodnom scenom masovne nesreće na auto-putu u kojoj učestvuje kamion sa deblima.

„I dalje svaki drugi dan dobijem mimove sa kamionom sa deblima", kaže Redik.

Ali, šire gledano, ona je zaista postavila obrazac za sve te smrti.

„Uvek postoji najmanje jedan trenutak u lancu događaja koje lik sam pokrene a koji uzrokuje osećaj da vaša dela zaista određuju da li ćete živeti ili umreti", kaže Peri.

„I mora da postoji trenutak puke glupe sreće, samo prevrtljivi Prst sudbine koji vas kucne po ramenu i kaže: 'Obrati pažnju.' Sve ostalo je samo koordinacija svih tih prirodnih elemenata."

A ta koordinacija podrazumeva mnogo navođenja na krivi trag.

Uzmite na primer smrt Evana Luisa , preživelog dobitnika lutrije iz Poslednje ekskurzije 2, izazvanu špagetama - najomiljeniji trenutak iz čitave franšize za Lipovskog.

On se oklizne na špagete i tad pomislite da će to da ga ubije, ali to se ne desi.

Kadenca te scene bila je smernica za njega i ko-režidera Adama Stajna.

„Poslednja ekskurzija je jako predvidiva, vi znate da će svi likovi redom umreti.

„I zato uvek pokušavamo da osmislimo načine kako da to izvrnemo naglavačke", kaže Stajn.

„Vrlo je često u prethodnim filmovima da se prebacite na lika koji je sam na nekom opasnom mestu i publika odmah zna da je on gotov.

„Mi koristimo to očekivanje, potom ga izokrenemo, promenimo i okrenemo stvari naglavačke da biste neprestano govorili: 'Hej, čekaj malo, pa ja ne znam ko je sledeći'", dodaje Lipovski.

A opet u svakom filmu, priča mora da pruži priliku likovima da se izbore sa svim.

U Nasleđima, taj pokušaj se odigrava preko studentkinje koja želi da izvuče porodicu iz ciklusa smrti pokrenutog sa predskazanjem njene otuđene bake koja ja prevarila smrt šezdesetih.

„Kako ostvariti egzistencijalnu stravu kad smrt juri za vama a da vi i dalje dajete likovima moć da spreče te napore?", pita se Peri.

U petoj Poslednjoj ekskurziji, likovima postane jasno da mogu da prevare smrt ubijanjem drugih likova.

„Ako ubijete nekoga, dobijete onoliko života koliko je njima bilo preostalo, što postavlja moralno pitanje da li ste spremni to da uradite ili ne", kaže Peri.

I zaista, te teške i ozbiljne teme jednako su deo privlačnosti franšize kao i inventivne sekvence smrti.

One teraju publiku da razmišlja o vlastitoj smrtnosti kao i o pitanjima koja su zajednička za sve: Šta biste sve uradili da preživite?

Kad biste znali da smrt dolazi, da li biste se sakrili, kao lik Ali Larter u Poslednjoj ekskurziji 2, ili biste živeli život punim plućima?

To što se franšiza ne vezuje ni za jedan konkretan sistem vere čini egzistencijalne ideje sa kojima se hvata u koštac još prijemčivijim.

„Nisam želeo da vežem smrt ni za jednu konkretni veru ili kulturu.

„Naši filmovi ne pokušavaju da vam nameću bilo kakve poruke, ali, uz malo sreće, ono što publika zaključi iz njih je da je život dragocen", kaže Redik.

Taj etos ima posebnu težinu u Nasleđima zbog Todovog prisustva.

Glumac je preminuo u novembru 2024. godine, a ovde se pojavljuje u poslednjoj ulozi na velikom platnu, koja obuhvata potresan i, kako se ispostavlja, improvizovan monolog.

„Rekli smo mu da batali scenario i da nam govori o onome što mu je na pameti, a on je rekao: 'Negujte, prihvatite i volite svaki trenutak koji imate, zato što nikad ne znate kad će svemu doći kraj'.

„I to je odgovaralo i liku i franšizi, ali je to i on, kao glumac, koji se obraća direktno publici o vlastitom nasleđu, vlastitom delu, o njegovim osećanjima o životu i smrti, sve je to upakovano zajedno", priseća se Lipovski.

Nasleđe i kulturološki uticaj Poslednje ekskurzije su i dalje snažni, pogotovo danas kad ga prepoznajete u drugim filmovima kao što je ovogodišnji Majmun, sa slično složenim sekvencama smrti.

A što se tiče franšize koju pokreće bezbroj načina na koje možemo da umremo, postoji i bezbroj mogućnosti za nastavke.

Ako Nasleđa budu dobro prošla na blagajnama, mogli bismo da doživimo da se univerzum proširi dublje u istoriju - Stajn i Peri veruju da su ideje piratskog broda i „Igre prestola koja sreće Poslednju ekskurziju" već bile razmatrane za buduće delove.

Ali bez obzira na to gde završi priča svake pojedinačne Poslednje ekskurzije, postoji jedna konstanta - smrt nas sve izjednačava, tako da samo ostanite oprezni i pratite znakove.

„Ako se vozim a ispred mene je kamion sa deblima, prebaciću se u drugu traku", kaže Čajer.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu.

Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Malo gledaš, pa se sakriješ: Scene kojima nas je Džon Karpenter kupio
• Pravda za Petak trinaesti
• Kako da snimite horor film, a da bude zaista strašan