Prava radnika na visokim temperaturama: Lepo definisana, retko poštovana

U našim zakonima ne postoji određena temperatura preko koje je zabranjeno radnicima na otvorenom da rade, odnosno njihovim poslodavcima da ih na taj rad pozivaju, objašnjava Reljanović.

"Postoji jedno uputstvo koje je izdala Vlada, a koje postavlja tu temperaturu na 36 stepeni. Međutim, ono nije obavezujuće, ono je samo preporuka. Ali postoji niz drugih propisa koji na jedan deskriptivan način, dakle manje precizno, ali dovoljno konkretno - regulišu šta treba raditi i šta se ne sme raditi na visokoj temperaturi", rekao je on.

Reljanović kaže da zadatak poslodavca počinje mnogo pre nego što se desi toplotni talas, tj. da još u Aktu o proceni rizika poslodavac mora da navede koje su to mere koje umanjuju rizike prilikom visokih temperatura.

"Sve mi to imamo lepo spakovano u našim propisima. Praksa je nažalost pomalo drugačija, kao i uvek. Implementacija tih propisa nam baš ne ide na ruku. U prethodnim godinama je, u skladu sa svojim ograničenim kapacitetima, Inspekcija rada vršila dosta nenajavljenih inspekcijskih nadzora pri visokim temperaturama i rezultati do kojih je došla bili su prilično poražavajući - ne samo u smislu da se te mere mahom ne poštuju, nego i u smislu da su poslodavci angažovali veći broj ljudi 'na crno'. Čak je Inspekcija rada nalazila i na neregistrovane poslodavce. Tako da to govori o jednom niskom stepenu poštovanja ovih propisa", dodao je.

On ponavlja da ne postoji temperatura na kojoj je apsolutno zabranjen rad na otvorenom.

Zbog toga, objašnjava, inspektor rada mora da proceni da li postoje bezbedni uslovi za rad.

"Ako ne postoje uslovi, npr. ako radnici rade duže smene, bez češćih pauza, ako nisu dovoljno hidrirani, ako može doći do toplotnog udara, onda oni nisu bezbedni za sebe, ali ni za druge radnike. I u tom slučaju, inspektor rada može da naloži poslodavcu da prekine rad, dok se ne steknu uslovi za bezbedan rad", navodi.

Dve osnovne sankcije su iniciranje prekršajnog postupka i zatvaranje prostora rada, dok se ne steknu povoljni uslovi, objasnio je Reljanović.

"Osim ta dva, moguće je da se pokrene krivični postupak, ako se ne primenjuju određene mere bezbednosti ili ukoliko zbog neprimene tih mera dođe do teške telesne povrede ili smrtnog ishoda. Ali se pokretanje krivičnog postupka veoma retko dešava", kazao je.
U Srbiji je veliki broj gradilišta, a veoma malo inspektora rada, koji sve i da se samo time bave, ne bi uspeli da obiđu sva gradilišta, kazao je.

"Iz prakse, rekao bih da je relativno visok procenat poslodavaca koji ne poštuju te neke osnovne mere bezbednosti pri radu na visokim temperaturama", rekao je on.
 
Osim radnika na gradilištima, svaki terenski rad je problematičan kada su visoke temperature, podsetio je.

Ukoliko je napolju visoka temperatura, a poslodavac ne mari za propise, radnik može da odbije da radi, da se obrati inspekciji rada, naveo je. Ipak, tako je obično samo u teoriji.

"U teoriji to zvuči dobro, u praksi se to dešava retko. Radnici najčešće trpe posledice zbog odbijanja da rade, a inspekcija rada nikada nije dovoljno efikasna da može odmah da izađe na teren da utvrdi da li zaposleni zaista nema obezbeđene adekvatne uslove rada. Tako da, vrlo malo u principu mogu da urade. Postoje osobe koje se brinu o bezbednosti - savetnik za bezbednost i zdravlje na radu ili (konkretno u građevini) koordinator za izvođenje radova. Svi ti ljudi su nadležni da im se radnici obrate i da urade nešto povodom nedostataka na kojoj su im oni ukazali. U suprotnom, njima bi, u teoriji kažem, trebalo da bude u nekoj perspektivi ne samo prekašljena, nego potencijalna i krivična odgovornost. Ovi propisi, nažalost, nisu dovoljno ni poznati radnicima, a nisu ni dovoljno primenjeni u praksi", zaključio je on.