Napad na Petrovačkoj cesti: Epizoda 'Oluje' koja još čeka odgovore

Upozorenje: opisi i fotografije mogu da budu uznemirujući

Vozeći se na prednjem desnom sedištu žutog kamiona firme Lika trans iz Knina, 35-godišnji Jovica Piplica puši 'Moravu' i gleda u nepreglednu izbegličku kolonu Srba koji napuštaju Hrvatsku.

Avgust je 1995. na zapadu Bosne i Hercegovine (BiH), pred kraj rata na području bivše Jugoslavije.

Cigareta je „ljuta k'o guja“, pa na preporuku Krstana Vukovića, kuma i vozača žutog mercedesa, Jovica poseže za „štekom 'Klasika'“ iznad sedišta.

„Uhvatim celofan da otvorim kutiju, ne znam ni da li sam i stigao da je otvorim, a onda sam video plavi bljesak, osetio sam plamen i ništa posle toga ne znam", priča Piplica za BBC na srpskom.

Na Petrovačkoj cesti nadomak Bosanskog Petrovca u BiH, raketa ispaljena iz aviona hrvatske vojske pogodila je tog 7. avgusta 1995. godine kamion u kojem su, pored njega, bila još dvojica muškaraca i troje dece.

Eksplozija kod sela Bravsko odbacila je Piplicu „17 metara" od vozila, a uz Obrenka Vukovića, oca vozača Krstana, jedini je preživeo.

„Od Krstana, njegovog sina Darka, i još dvoje dece - Nevenke i Žarka Rajića - ostali su samo komadići“, opisuje Jovica, paleći cigaretu za cigaretom.

I 30 godina kasnije sam „težak pušač", dodaje.

„Danas i kad prođe avion koji prska komarce, ja zalegnem i ne smem da budem sam - to je ostalo u meni i nema šanse da izađe", dodaje 65-godišnjak.

Tokom bombardovanja kolone Srba 7. avgusta kod Bosanskog Petrovca, pred kraj akcije „Oluja" Hrvatske vojske, poginulo je ukupno 10 ljudi, među kojima je bilo četvoro dece, navodi se u izveštaju Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Dan kasnije, izbeglička kolona je ponovo pogođena kod sela Svodna, između Prijedora i Novog Grada u zapadnoj Bosni, a stradalo je još troje ljudi.

• Ko je sve osuđen za operaciju 'Oluja' (i zašto Gotovina i Markač nisu)
• Operacija Oluja: Kamen spoticanja u odnosima Srbije i Hrvatske
• Rat u Jugoslaviji i „Oluja": „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"

Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu podiglo je u februaru 2022. optužnicu protiv četvorice pripadnika Hrvatskog ratnog zrakoplovstva Vladimira Mikca, Zdenka Radulja, Željka Jelenića i Danijela Borovića zbog sumnje da su počinili ratne zločine protiv civilnog stanovništva.

Viši sud u Beogradu od avgusta 2024. sudi im u odsustvu, a postupke i istrage pokretali su pravosudni ograni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i Međunarodni sud pravde u Hagu.

Niko dosad nije osuđen.

U ova dva i drugim napadima na izbegličku kolonu tokom i posle 'Oluje', akcije hrvatske vojske i policije, ubijeno je 76 ljudi, utvrdio je hrvatski Helsinški odbor za ljudska prava (HHO).

Tri decenije kasnije, iz Srbije i Hrvatske drugačije gledaju na napad na Petrovačkoj cesti, kao i na celu operaciju.

Nedostupnost „prvorazrednih istorijskih izvora" prepreka je da bi se ustanovilo „ko je tačno i kada naredio bombardovanje kolone, kakav zadatak su dobili hrvatski piloti i šta im je bio najvažniji cilj", kaže za BBC Kosta Nikolić, srpski istoričar i autor knjige Krajina 1991-1995.

„Ti događaji godinama kasnije postali su predmet, uobičajeno politizovanog, spora Hrvatske i Srbije“, naglašava Nikolić.

Pitanje je i da li raketiranje iseljeničke kolone može da se smatra ratnim zločinom.

„Vrlo je bitno naglasiti da se u toj koloni nalazila i vojna tehnika, što potvrđuju i navodi srpskih autora, i to kolonu čini legitimnim ratnim ciljem Hrvatske vojske“, kaže Darjan Godić, istoričar Hrvatskog instituta za istoriju, za BBC na srpskom.

„Nažalost, koliko god ružno zvučalo, civili su bili kolateralne žrtve, a najodgovorniji su oficiri Krajine koji su naredili da se vojska povlači zajedno sa njima", smatra Godić, koji je doktorirao na temi Oružane snage pobunjenih Srba na području Like 1990-1995.

Izvođenje napada na teritoriji BiH bilo je moguće pošto su hrvatski predsednik Franjo Tuđman i bošnjački lider Alija Izetbegović 22. jula potpisali Splitsku deklaraciju o saradnji u borbi protiv srpskih snaga u obe zemlje, dodaje istoričar.

„Hrvatska vojska je imala pravo da deluje na teritoriji BiH i nije imala potrebu da traži neku posebnu dozvolu od Sarajeva ili Izetbegovića", navodi Godić.

Jovičina priča

Dva dana uoči napada na Petrovačkoj cesti, Jovica Piplica je poslednji put nosio uniformu Srpske vojske Krajine (SVK) u selu Lička Kaldrma, severozapadno od Knina, na granici Bosne i Hrvatske.

Do podneva tog 5. avgusta „nije znao da je pala Krajina" sve dok mu starešina nije rekao da „ostavlja sve, pronađe familiju i ide", priča Jovica.

Iste večeri došao je u Donji Lapac, mesto udaljeno sedam kilometara od njegovog rodnog sela Brezovac.

„Da baciš jabuku u vazduh, nema gde da padne, osim na ljude, zapregu ili traktor“, opisuje kolonu u kojoj je tamo stigao.

Razgovaramo tri decenije kasnije u trpezariji njegove porodične kuće u Apatinu, opštini na krajnjem severozapadu Srbije, uz granicu sa Hrvatskom.

Na zidu vise dve uramljene fotografije: na jednoj je sa suprugom, decom i unucima, a na drugoj, pomalo izbledeloj, vodopadi su nadomak Knina, koji je poslednji put video 6. avgusta 1995.

Tog jutra je iz Donjeg Lapca krenuo ka Brezovcu, ali nije našao nijednog člana uže ili šire porodice.

„Dolazim pred moju kuću, gde vidim samo jednog starca ispred koji nije želeo da ode", priseća se.

„Pustio sam mog šarplaninca Belog i dao mu vode, jer sam se plašio da će ga ubiti kada uđu u selo", kaže Jovica.

Veliki pas je skočio na njega i stavio mu šape oko vrata.

„Plače on, plačem ja. Mislio sam da će me udaviti koliko me je stegao.

„Kažem mu 'Beli, vidimo se mi opet', a on legao, pružio šape i gleda samo za mnom dok odlazim - pamtiću to dok me ima".

Istog dana prešao je u Bosnu i zanoćio u Bosanskom Petrovcu, gde je pronašao članove porodice.

Nastavivši put ka Banjaluci 7. avgusta, u koloni je ugledao poznati žuti kamion firme Lika trans iz tadašnje samoproglašene Republike Srpske Krajine (RSK), koja je zauzimala značajan deo teritoriije Hrvatske.

Za volanom bio je Krstan Vuković, brat njegovog kuma.

Kamion je „prevozio hranu u konzervama za Krajinu", ali pošto se tamo nije više moglo, usled nadiranja hrvatskih snaga, bio je u koloni, tvrdi Jovica.

„Nastavio sam sa njim, u međuvremenu je u kamion ušao i njegov sin Darko, otac Obrenko, kao i još dvoje dece", priseća se.

Nekoliko kilometara posle Bosanskog Petrovca, film sećanja koji Jovica odmotava je prekinut pošto raketa pogađa kamion.

Iako su svedoci godinama kasnije govorili da su uoči raketiranja videli avione hrvatske vojske kako nadleću kolonu, a potom se vraćaju i sprovode napad, Piplica iz kabine kamiona 'Lika trans' to nije video.

Nije odmah shvatao ni kakva je sudbina njegovih saputnika, jer ga je eksplozija bacila na tlo izvan vozila, usled čega je zadobio teške povrede.

„U prvom momentu su mislili da sam mrtav", kaže.

Ljudi koje je poznavao kasnije su se čudili kada su ga u koloni videli na nogama.

„Od tada jako loše čujem, ruka mi i danas otkazuje, koči se", objašnjava Jovica, govoreći vrlo glasno.

„Imao sam i druge povrede glave, kičma mi je oštećena, kuk mi je potpuno izleteo, što su mi sanirali odmah u Bosanskom Petrovcu", dodaje.

Nesreća kroz objektiv

Nekoliko sati kasnije nastaće fotografija Jovice Piplice, koji sa zavijenim uhom i nosem stoji sa cigaretom u ruci, dok vozila izbegličke kolone prolaze pored njega i olupine kamiona 'Like transa' u kojem je tog jutra bio.

Napravio ju je Ranko Ćuković, fotograf iz Banjaluke, tadašnji reporter agencije Rojters.

Vest o napadu na kolonu Srba iz Hrvatske zatekla ga je u banjalučkom predgrađu Zalužani, gde je bilo sabirno mesto izbeglica, pa je odmah krenuo put Bosanskog Petrovca.

Tamo stiže nekoliko sati posle incidenta, pamti da je bilo „jako vruće", a ne zaboravlja ni miris zapaljenih konzervi sa hranom.

„Kada smo stigli više nije bilo mnogo izbeglih, dimio se pogođeni kamion, bio je zapaljen i jedan automobil“, opisuje fotograf ono što je zabeležio na „potezu od nekih 500 metara".

Poginuli su već bili preveženi sa mesta napada, kao i većina povređenih.

„Našao sam samo dvojicu ranjenih - jedan je ležao u kolima hitne pomoći, a drugi je ranjen stajao ispred sa cigaretom (Jovica Piplica).

„Nisam ni sa kim razgovarao, posle pola sata smo išli dalje, a danas mi je žao što nismo beležili imena ljudi i njihove priče", kaže Ćuković za BBC na srpskom.

Josipina priča

Na nekoliko stotina metara između Bosanskog Petrovca i Ključa zauvek se promenio i život Josipe Drče, čija je porodica izbegla pred hrvatskom vojskom iz sela Brotna.

Kako je iz mešovitog hrvatsko-srpskog braka, „rat i mržnja" su njenu porodicu još više pogodili, kaže Josipa za BBC na srpskom.

„Sve smo uspeli da preživimo tokom rata, sve do tog bežanja, a kada smo prešli u Bosnu mislili smo da smo se spasili", govori 61-godišnjakinja, koja već duže od decenije živi u Nemačkoj.

Na putu u zapadnoj Bosni, vrelog avgustovskog dana automobil u kojem su bili je „prokuvao", pa je bio privezan za kamion ispred.

U kamionu kojim je upravljao Drčin suprug bio je i njen petogodišnji sin Jovica i svekrva Darinka.

Dok se vozila sa ćerkom i deverom, videla je avion koji doleće sa njihove leve strane i odjednom je imala osećaj da su „upali u neku prašnjavu rupu", prepričava Drča.

„Po nama je odjednom bila zemlja, prašina, kamenje, a na mene je pao komad nečije kose i kože - ispostaviće se sestre mog muža, koja je tada imala 21 godinu i bila je u drugom stanju", seća se.

Kada je napad prošao, izašla je iz kola i prvo ugledala supruga, koji je tada izgubio oko i ostao invalid.

Sledeća slika bilo je telo sina Jovice, koji nije stigao da napuni šest godina.

„Bio je plav, imao je plave oči, kada dođe leto toliko bi mu pobelela kosa da biste pomislili da je Skandinavac.

„Od glave su mu ostale samo kosti lica", prepričava Josipa.

„To mi je najgora stvar u životu, sa kojom živim, ležem i budim se svakog dana", dodaje.

Ubrzo je shvatila da joj je ubijena i svekrva, kao i sestra njenog supruga.

Savova priča

U nekoliko trenutaka na Petrovačkoj cesti bez dvoje članova porodice ostao je i Savo Stijelja, tada osmogodišnji dečak iz sela Zagrad nadomak Benkovca.

Sa babom, dedom, roditeljima i trogodišnjom sestrom našao se u prikolici kamiona u izbegličkoj koloni, a krajnje odredište bila je Srbija.

„U kamionu je bilo dvadesetak ljudi i dece različite starosne dobi, uglavnom naših komšija", opisuje Savo za BBC na srpskom.

Nekoliko minuta pre eksplozije, njegova trogodišnja sestra Aleksandra videla je avione koji nadleću put.

„Zatim je usledila detonacija i panika.

„Po izlasku iz prikolice ugledali smo tatin auto u plamenu, otac je bio obezglavljen a deda na suvozačevom mestu presavijen na pola", kaže.

Sa babom, majkom i sestrom pobegao je u obližnju šumu.

„Majka nas je povukla tamo, jer se bojala da će se nastaviti dejstvo po civilnoj koloni i nismo mogli da se zadržavamo", priča Stijelja.

Trogodišnja Aleksandra imala je „sitne gelere po rukama", a majka Vedrana, koja je bila „u poodmakloj trudnoći", bila je ranjena u rame, seća se danas 38-godišnjak.

„Prva medicinska pomoć nam je pružena u Banjaluci, kasnije smo prebačeeni u prihvatni centar u Boru, pa smo otišli u Ilok kod rodbine", dodaje Savo.

Ali, do kraja avgusta 1995. njegova porodica je izgubila još jednog člana.

„Majka je 27. ili 28. avgusta otišla u Novi Sad, gde se 29. avgusta porodila i preminula, a na svet je donela sestru Tanju", kaže Stijelja, koji je kasnije sa sestrama odrastao u Barajevu, naselju nadomak Beograda, uz majčinog brata.

Da li je u koloni bilo vojske?

Ne, ako pitate Sava i Jovicu.

„Jesu li ona deca od devet, 11 ili 13 godina bili tenkisti?", pita se 65-godišnji stanovnik Apatina.

Ali, istoričari kažu da dokumenti i svedočenja pokazuju drugačije, citirajući različite izvore.

Nikolić najrelevantnijim smatra izveštaj Međunarodnog komiteta Helsinškog odbora za ljudska prava iz 1996. godine.

„U ovom izveštaju je navedeno da je Hrvatska vojska ukupno tri puta avionima bombardovala izbeglice u zbegu, među kojima su bili i naoružani borci", dodaje.

„Svedoci su izjavili da su srpski vojnici i teška artiljerija, među kojom i tenkovi, bili u izbegličkoj koloni ili su bili blizu nje", kaže Nikolić.

Čak su i borci Srpske vojske Krajine, koji su razgovarali sa istražiteljima Helsinškog odbora, „potvrdili da su prevozili velike količine oružja i municije i da su to oružje predali vlastima Republike Srpske odmah po dolasku na teritoriju koja je bila pod njihovom kontrolom“, ističe istoričar.

Darjan Godić citira srpske izvore, pre svih istoričara Bojana Dimitrijevića i njegovu knjigu Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom.

Jedinice 44. raketne brigade protivvazdušne odbrane SVK povlačile su se kroz Republiku Srpsku zajedno sa civilima kada je došlo do napada hrvatskih aviona, navodi Dimitrijević.

„Pogođeni su šleper i jedno putničko vozilo koji su išli iza lansirnih oruđa", zabeležio je istoričar.

O tome svedoče i oficir SVK Marko Vrcelj u memoarima Rat za srpsku Krajinu, kao i general te vojske Milisav Sekulić u knjizi Knin je pao u Beogradu.

Potpukovnik Milorad Radić, načelnik štaba komande Dalmatinskog korpusa SVK, dobija zadatak u vezi sa „izvlačenjem vojske i naroda" u Bosanski Petrovac i saznaje da će se naoružanje i materijalno-tehnička sredstva predati Vojsci Republike Srpske, navodi general Sekulić.

„Brine ga što su u kolonama sa narodom i tenkovi i artiljerija, pa se, eventualnim dejstvom Hrvata po njima, ne može izbeći stradanje civila", zapisao je Sekulić.

Isti argument izneo je Mate Granić, tadašnji ministar spoljnih poslova Hrvatske, iako je priznao da je „naravno bilo kolateralnih žrtava, kao i u operaciji 'Oluja'".

Granić 30 godina kasnije nije želeo da govori za BBC o ovoj temi.

Bilo je tvrdnji i da su avioni pripadali Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), te da je granatiranje izvedeno kako bi hrvatska strana bila okrivljena za zločine nad civilima, ali ih Godić odbacuje jer za to nema dokaza.

Ali svedočenja Sekulića i Vrcelja dokazuju da su čelnici SVK planirali da naoružanje predaju Vojsci Republike Srpske.

„Pretpostavljam da su hrvatske snage želele da unište tu tehniku kako bi izbegli da se ona upotrebi u borbama protiv njih, koje će vrlo brzo uslediti u BiH", smatra hrvatski istoričar.

Granatiranje kolone kod Bosanskog Petrovca nije uticalo na ishod operacije 'Oluja', jer 7. avgusta više nije bilo organizovanog otpora Srba na teritoriji Hrvatske, ističe.

Ali, podseća da je već početkom decembra Milan Martić, predsednik Republike Srpske Krajine, naložio i formiranje Oslobodilačke vojske RSK.

„Naoružanje u Bosanskom Petrovcu je moglo da posluži za opremanje te vojske i legitiman je cilj za hrvatske snage", dodaje Godić.

Tri decenije bez osuđujuće presude

Istragu slučaja sa Petrovačke ceste sproveo je i Međunarodni sud pravde u Hagu, ali za ovaj napad, kao i za dela nad civilima tokom cele operacije 'Oluja', niko nije osuđen.

„Očigledno nisu našli dokaze koji bi nepobitno uputili na nameru pilota da pucaju direktno na civile u koloni u kojoj je bila ratna tehnika, što je vrlo teško dokazivo", kaže Godić.

Advokat Aleksandar Olenik, koji po službenoj dužnosti zastupa Damira Mikca, pred Višim sudom u Beogradu potvrdio je za BBC da od početka procesa nije u kontaktu sa pilotom, kao da ni drugi advokati sa preostalom trojicom.

Penzionisani brigadir Željko Jelenić iz Pule, zapovednik 22. eskadrile lovačkih aviona, izjavio je da je postupak u Srbiji pokrenut u svetlu geopolitičke situacije i rata u Ukrajini, rekao je za portal Istra 24.

„Moje delovanje u akciji 'Oluja' bilo je usmereno isključivo na vojne ciljeve", rekao je kratko 2022.

BBC nije uspeo da stupi u kontakt sa nekadašnjim pilotima Hrvatske vojske.

Dušan Bratić, advokat koji zastupa porodice žrtava, od suda očekuje da najpre da utvrdi da li je počinjen ratni zločin, kaže za BBC na srpskom.

„Potom i da li su optuženi komandanti Hrvatskog ratnog zrakoplovstva i krivi za taj zločin čime bi se ostvarivala generalna prevencija ovakvih dela, što je i osnovna ideja suđenja za ratne zločine", ocenjuje Bratić.

Iz hrvatskog Ministarstva pravosuđa saopštili su da se radi o „grubom nepoštovanju prava na pošteno suđenje“ četvorici pilota, uz obećanje da će „sve preduzeti da zaštite svoje državljane ".

Porodice stradalih na Petrovačkoj cesti pokrenule su i niz sudskih procesa u Hrvatskoj.

Pred Opštinskim građanskim sudom u Zagrebu zahtevaju naknadu štete od Hrvatske, ali dosad nije pokrenuta „službena, učinkovita i nepristrana istraga", kaže za BBC Snežana Čanković, advokatkinja porodica žrtava.

Stradale na Petrovačkoj cesti, među kojima su i deca, hrvatsko pravosuđe „ne priznaje kao civilne žrtve rada", kaže advokatkinja.

Razlozi su to što se napad nije dogodio na teritoriji Hrvatske i što su nastradali ili njihove porodice „pripadnici, pomagači ili saradnici" neprijateljskih vojski i paravojski koje su vršile agesiju na Hrvatsku, dodaje.

„Iz navedenog obrzloženja razlozi se odbijaju kao da se u konkretnom slučaju ne radi o detetu žrtvi“, smatra Čanković.

Odbijen je i zahtev Evropskom sudu za ljudska prava protiv Bosne i Hercegovine, na čijoj je teritoriji došlo do stradanja, kao i Državnom odvjetništvu Republike Hrvatske za mirno rešavanje spora, dodaje ona.

Tužilaštvo Bosne i Hercegovine otvorilo je predmet protiv nepoznatog počinitelja u Posebnom odjelu za ratne zločine zbog granatiranja na Petrovačkoj cesti, potvrdili su u maju 2022.

„Poteškoću u procesuiranju ovog predmeta predstavlja nedostupnost institucijama BiH, kako dokaza i potencijalnih počinitelja, koji se nalaze u Hrvatskoj, tako i oštećenih, koji se nalaze u Srbiji", rekli su tada.

Nisu odgovorili na pitanja BBC novinara o tome u kojoj fazi je postupak.

Pogledajte video: Operacija 'Oluja' - Ognjenova priča o povratku u Knin

Život u koloni

Na odgovore 30 godina čekaju i Jovica Piplica, Josipa Drča i Savo Stijelja.

Najmlađi među njima, 38-godišnji Stijelja, nada se da će presuda Višeg suda u Beogradu biti „pravična“.

Josipa Drča ogorčena je zbog činjenice da njen petogodišnji sin nije prepoznat kao žrtva rata u Hrvatskoj, niti je dosad bilo ko osuđen zbog njegove smrti.

„To je sve poražavajuće, ne mogu da verujem da se sudski procesi ne pomeraju sa mrtve tačke, ali u pravdu sam odavno prestala da verujem", kaže Drča.

Piplica je svedočio pred više sudova i tokom više istraga, kao i u dokumentima haškog suda.

Dok Drča i Stijelja redovno posećuju rodna mesta u Hrvatskoj, Jovica u njegov Brezovac nije kročio od 6. avgusta 1995, iako mu deca redovno tamo odlaze.

„Nisam ratni zločinac, smem da idem u Hrvatsku, ali dosad nisam mogao da se vratim u moje selo", kaže.

Nije posetio ni Bosanski Petrovac.

„Zvali su me da idem na obeležavanje tri decenije od napada, ali dok je mene, tamo neću otići", zaključuje Piplica, gaseći cigaretu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Pisma sa druge strane okeana: Od 'Oluje' i Krajine do Amerike
• Operacija Oluja 27 godina kasnije: Mladi koji su „krenuli od nule"
• Sanda Rašković Ivić: „Moj otac je zajednička ratna žrtva Miloševića i Tuđmana"