Potomci Podunavskih Nemaca u Srbiji: 'Želela sam da vidim odakle su mi baba i deda'

Rej Martini je simpatični, nasmejani Amerikanac u kasnim pedesetim iz Suvejnija, gradića u američkoj saveznoj državi Džordžiji.

Sedimo u jednoj od apatinskih čardi na Dunavu, vrelo je nedeljno popodne, i Rej je upravo završio ručak - na meniju je bio riblji paprikaš, jelo na kome je maltene odrastao.

Skoro svi stolovi su puni, nazdravlja se i priča na raznim jezicima, ali nemački se jasno izdvaja - njime ovde svi govore.

Martinijevi roditelji su rođeni nedaleko od Apatina u vreme Kraljevine Jugoslavije: majka u Bačkoj Palanci, gradiću na Dunavu, a otac u Bukinu, obližnjem seocetu, koje je posle Drugog svetskog rata preimenovano u Mladenovo, po narodnom heroju Mladenu Stojanoviću.

„Posle rata su pobegli u Sjedinjene Američke Države, i tamo su se upoznali, u Nju Džersiju.

„Nisu se upoznali ovde, iako su živeli 15-ak kilometara jedno od drugog, već u Americi", dodaje, široko se osmehnuvši.

Od kako zna za sebe, zna i za njegove korene - Podunavske Nemce ili Podunavske Švabe.

Danas je predsednik Nacionalnog udruženja Podunavskih Nemaca, koje okuplja 15-ak klubova i organizacija iz čitave Amerike, „ujedinjenih zajedničkim nasleđem".

Njihovi preci su bili etnički Nemci, koji su se u SAD doseljavali mahom sa Balkana, iz Srbije, Hrvatske, Rumunije, Mađarske.

„Moji su svi potekli odavde, iz Srbije. Generacijama su bili ovde, nekih 300 godina", kaže Amerikanac.

Početkom avgusta, Martini je boravio u Srbiji zajedno sa drugim potomcima Podunavskih Nemaca iz gotovo celog sveta.

Obilazili su Vojvodinu, upoznavali se sa kulturom, običajima i tradicijom, ali i mestima stradanja Podunavskih Nemaca posle Drugog svetskog rata.

Povod za dolazak u Srbiju je 80 godina od početka progona Podunavskih Nemaca na ovom prostoru.

Posle Drugog svetskog rata, jugoslovenske komunističke vlasti su ih proganjale, primenjujući princip kolektivne krivice, sveteći se za zločine nemačkih nacista.

Oko 59.000 Podunavskih Nemaca civila iz Vojvodine i Slavonije je stradalo u periodu 1944-1948; mnogi su deportovani na prinudni rad u Sovjetski Savez, ili su internirani u novootvorenim logorima po Vojvodini, koji su neretko bili čitava sela.

Oni koji su imali više sreće, odselili su se u Austriju ili Nemačku.

• 'Većina se nije izvukla': Sudbina Podunavskih Nemaca u Srbiji
• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
• Upoznajte Lužičke Srbe, etničku manjinu koja u Nemačkoj opstaje stotinama godina

'Ponosni vojvođanski sin'

Mnogi Podunavski Nemci su nastavili i dalje, ka Americi, poput Martinijevih.

U Americi je već tada bilo etničkih Nemaca, čiji je prvi talas migracije počeo još krajem 17. veka.

To je bila olakšavajuća okolnost za pridošlice, koje su imale na koga da se oslone, kaže Rej Martini.

Osećaj pripadnosti Podunavskim Nemcima se, i pored daljine i protoka vremena, uspešno prenosio sa kolena na koleno.

„Ja sam u ovome čitav život. Govorim i nemački, ne savršeno, ali govorim. Moji baka i deka su pričali samo nemački, ujaci i tetke takođe.

„I moja ćerka je u udruženju, ovde je sa mnom", kaže Martini.

Iako je njegov otac žarko želeo da živi američki san, nikada nije zaboravio odakle je potekao.

„Prvi put sam bio ovde 1979. godine, ali se ne sećam mnogo toga, osim da je lubenica bila vrlo, vrlo ukusna.

„Moj otac je želeo da nas dovede ovde u posetu, uvek je govorio da je on ponosni vojvođanski sin", kaže.

Tokom boravka u Srbiji shvatio je da mu Vojvodina, ipak, nije sasvim nepoznata: kultura, kuhinja, tradicija su veoma slične okruženju u kojem je odrastao u Americi.

„Zaista mnogo toga prepoznajem, a paprikaš je ovde odličan, mi ga takođe jedemo."

Dok ustaje od stola, kaže da će sigurno doći ponovo.

Sledeći put, dodaje, dovodi i sina.

Banatski Nemci: Beg od nemaštine

Za istim stolom preko puta Martinija sedi Kristofer Vince, 35-godišnji Nemac poreklom iz Rumunije.

Na putovanju je sa ženom, čija je baka rođena u selu Knićanin, nedaleko od Zrenjanina.

Pre Drugog svetskog rata, u ovom selu su živeli mahom Nemci, da bi posle rata ono bilo pretvoreno u logor za nemačko stanovništvo.

„Ovde sam jer je mojoj ženi bilo veoma važno da vidim ova mesta, da naučim nešto o njegovoj istoriji.

„Ona je ovde već bila nekoliko puta sa njenom bakom", kaže Vince, koji je došao sa suprugom, Kanađankom.

„Razdvojili smo se. Ja sam ostao na paprikašu, a ona plovi Dunavom", kaže sa osmehom.

Vince često odlazi u Rumuniju, odakle su njegovi roditelji, Banatski Nemci, otišli sredinom 1980-ih za Nemačku.

Do januara 1945, cela Rumunija je bila pod Sovjetskom kontrolom.

Koao i u Jugoslaviji, Banatski Nemci su proterivani i iz Rumunije, slati na prinudni rad u Sovjetski Savez, gubili su građanska prava i konfiskovana im je imovina.

Sve teži život je i u narednim decenijama naterao mnoge, poput Vinceovih roditelja, da napuste Rumuniju i odu u Nemačku, kod familije koja je već emigrirala.

Najveći talas iseljavanja počinje tokom 1970-ih, kada su komunističke vlasti ublažile do tada rigorozne uslove za emigraciju.

„Moji roditelji su se u Rumuniji bavili poljoprivredom, i imali su težak život.

„Ali barem su proizvodili hranu, i radili koliko su morali."

Na sreću, niko od mojih nije završio u logorima poput onih u Knićaninu, ali jesu slati u Sovjetski savez na prinudni rad, dodaje.

„Moji su otišli iz ekonomskih razloga.

„Mislim da su svi meštani sela u kojem su moji roditelji odrasli i živeli u Rumuniji, sada u mom gradiću u Nemačkoj."

„Sada sve izgleda mnogo stvarnije"

Ljudi Martinijevih i Vinceovih godina su, ipak, u manjini.

U čardi sve vrvi od mladih Nemaca iz Amerike, Brazila, Kanade.

Boris Mašić iz nemačkog udruženja „Adam Berenc" iz Apatina kaže da je Svetskoj krovnoj organizaciji Podunavskih Nemaca važno da motiviše i angažuje omladinu, kako ne bi zaboravili njihovo poreklo.

Zato je ovde danas najviše mladih, dodaje.

Obišli su mesta masovnog stradanja Podunavskih Nemaca, poput Gakova i Filipova, bili su u Bačkom Magliću, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima.

Učestvovali su u raznim radionicima i učili nemačke tradicionalne zanate.

„Oni sada faktički upoznaju život Podunavskih Nemaca ovde i uče o njihovoj istoriji".

Mašić kaže da su mnogi imali veliko predznanje, pogotovo mladi iz Sjedinjenih Američkih Država, jer su nemačke organizacije tamo brojne i temeljno prenose tradiciju najmlađima.

Za obližnjim dugačkim stolom sedi desetak devojaka i mladića iz SAD - od Čikaga, Detroita i Milvokija, do Sinisinatija i Los Anđelesa.

Imaju dvadesetak godina i veoma su raspoloženi za priču.

Svi oni su deo različitih nemačkih udruženja, koja su međusobno dobro povezana.

Jednom godišnje se članovi svih nemačkih udruženja iz SAD i Kanade okupljaju, druže, takmiče u folkloru, recitovanju, govorenju švapskog, posebnog nemačkog dijalekta.

Eva Grušel je visoka, plava dvadesetogodišnjakinja iz Milvokija.

Roditelji njene majke su rodom iz hrvatskih sela Rakitovice i Radikovaca, nedaleko od Osijeka u Slavoniji, odakle su 1954. emigrirali u Čikago.

Eva, ali i svi ostali za stolom, njihove bake i deke isključivo zovu na nemačkom - Oma i Opa.

Eva kaže da je Omi i Opi uvek bilo važno da nemačku tradiciju i kulturu prenesu i na njihovu decu.

Zato ona tečno govori nemački jezik, išla je u nemačku osnovnu školu u Milvokiju, gde je počela da igra folklor.

„Ovde skoro svi igramo folklor, nemačke tradicionalne igre", kaže Eva, a ostali klimaju glavom.

Iako Hrvatska nije deo rute, Eva kaže da joj mnogo znači što je blizu sela odakle su njeni koreni, i što je videla mesta u kojima su Podunavski Nemci vekovima živeli.

„Dolazak ovde je učinio da sve ono što sam slušala ceo život izgleda mnogo stvarnije.

„Nisam znala mnogo o istoriji Podunavskih Nemaca, znala sam kako su živeli, znala sam običaje, ali nisam znala ništa o konfliktu [posle rata], o logorima, o tome kako su i gde umirali", kaže Eva.

Nikada nije čula priču o tome iz prve ruke, dodaje.

„Čula sam je od prijateljice Kirsten, jer je njen Opa bio u logoru, i bila sam šokirana jer nisam o tome znala ništa. Moji nisu bili u logorima", kaže Eva.

Evini Oma i Opa su iz Jugoslavije otišli u Austriju, a onda za Ameriku.

„Opa je živ, ima 94 godine.

„Zna da sam ovde, moja mama mu stalno pokazuje fotografije koje im šaljem", kaže Eva.

• „Nabujala reka, hladna voda i loši čamci": Dunav rizična ruta za migrante
• Kako su potopljeni nemački brodovi na Dunavu i šta će njihovo vađenje otkriti
• Zemunski Titanik koji je potonuo u zaborav

Antinemačka stigma u Americi

Život Podunavskih Nemaca u Sjedinjenim Državama nije uvek bio lak.

Mnogi su se odmah po dolasku suočavali sa govorom mržnje, diskriminacijom i uvredama da su nacisti.

Iz tog razloga su preci Megan Gejbler promenili prezime: iz nemačkog Göbler u amerikanizovanu verziju Gejbler.

Meganini preci su živeli u okolini Apatina, i većina je izbegla tokom 1950-ih.

Iako su iz istog kraja, baba i deda su se upoznali tek u Čikagu, gde su se i venčali.

„Želela sam da dođem i vidim odakle su moji baka i deka. Oboje su umrli", kaže Megan.

„Ujak mi ceo dan šalje poruke kako smo imali mnogo članova porodice i prijatelja ovde u Apatinu.

„Mi smo povezani sa ovim mestima", dodaje 20-godišnjakinja.

Njena majka je dolazila u Srbiju 1980-ih, kada je imala 15 godina.

Megan kaže da je tada antinemačka stigma u Americi i dalje bila veoma jaka.

Ubacuje se Eva: i njena porodica je imala loše iskustvo: kada su se 1970-ih doselili u predgrađe Ilinoisa u Čikagu, bilo je ljudi koji su ih vređali na nacionalnoj osnovi, „pretpostavljam zbog Drugog svetskog rata."

„Bušili su im gume, palili travnjak, lomili prozore, crtali svastiku na prilazu kući.

„Onda je Opa tri sata sedeo i skidao tu farbu."

Ubacuje se Riz, koja dolazi iz Detroita, i kaže da upravo zbog te stigme, koja je postojala u Americi posle rata, ni ona ni njeni roditelji i braća i sestre danas ne govore nemački.

Incidenata ima i dalje, ali su ređi.

Megan, i ostali za stolom, kažu da su tokom odrastanja često nazivani nacistima: zbog toga što govore nemački, ali najčešće jer su aktivni u nemačkim klubovima i igraju folklor.

Eva ima nešto drugačije iskustvo - sa uvredama se suočila tek po dolasku u srednju školu:

„Kod mene je bilo drugačije jer sam išla u nemačku osnovnu školu.

„Tamo su svi Nemci, svi govore nemački, svi su deo iste kulture. U srednjoj školi su ljudi prvi put počeli da mi govore te stvari."

Ipak, nisu se mnogo obazirali na zlobne komentare: ostajali su u nemačkim klubovima, igrali folklor, i nastavili da govore jezikom njihovih predaka.

„Rekla bih da mnogi od nas zapravo i nisu imali izbor da li će biti deo zajednice Podunavskih Nemaca.

„Ušli smo u zajednicu još kao deca, i odrastali smo uz to iskustvo.

„Kako smo odrastali i što smo više vremena provodili zajedno i učili o tome, sve više smo i želeli da budemo deo te zajednice", dodaje Enalis iz Čikaga.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]