Jugoslavija i Tito: Edvard Kardelj, otac samoupravnog socijalizma, deo velike četvorke, izabrani naslednik Broza i ljubitelj klasike

Ozbiljan, pomalo uštogljen, ali do kraja lojalan i poštovalac propisa – tako bi u najkraćem mogao da se opiše Edvard Kardelj, jugoslovenski revolucionar, ideolog, saborac i Titov odabrani naslednik.

Kardelj je bio glavni arhitekta teorije poznate kao socijalističko samoupravljanje, koja je poslužila kao osnova političkog i ekonomskog sistema Jugoslavije i razlikovala ga od sovjetskog.

U spoljnoj politici, bio je pionir koncepta nesvrstanosti Jugoslavije, između Zapada i Sovjetskog Saveza.

No, za razliku od mnogih Brozovih saradnika, nikada nije bio popularan.

„U govorima i spisima je bio vrlo opširan, suviše je govorio i pisao, kao pravi učitelj.

„Nije imao širine, da privlači publiku, njegove ideje su briljantne, ali nisu imale takvog uticaja, jer nije umeo da ih prenese“, kaže Jože Pirjevec, slovenački istoričar za BBC na srpskom.

• „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio“: Milovan Đilas – priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
• Aleksandar Ranković – od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan
• Jovanka Broz – od prve drugarice preko špijunke do državne udovice

Kroz prizmu Josipa Broza se često tumači i biografija ovog slovenačkog komuniste.

„Tito je bio jedna ekstrovertna ličnost, ako je želeo, bio je jako simpatičan, a Kardelj ne – on je bio zatvoren.

„Kardelj nije bio komunikativan, nije imao harizme, bio je uvek drugi, i to se videlo“, kaže istoričar.

Na njegovu ličnost je uticao i nedostatak formalnog obrazovanja i fakultet, dodaje Pirjevec, koji se decenijama bavi istraživanjem socijalističke Jugoslavije, a trenutno proučava Kardeljeve dnevnike.

Drugi čovek Titove Jugoslavije završio je srednju učiteljsku školu i kurs Kominterne u Sovjetskom Savezu.

„To je bio jedan od njegovih hendikepa.

„Ali je bio izvanredno inteligentan i imao smisla za razumevanje međunarodnih problema koji su i dalje aktuelni“, ocenjuje Pirjevec na osnovu analize dokumenata i zapisa sa sastanaka sa stranim diplomatama.

Najtrajniji član velike četvorke

Tokom karijere je Kardelj obavljao različite funkcije, ali je bio uvek u samom vrhu partijskog i državnog rukovodstva.

„Smatram ga političarem koji je bio jedan od četiri najznačajnija jugoslovenska revolucionara u Drugom svetskom ratu, zajedno sa Titom, Milovanom Đilasom i Aleksandrom Rankovićem.

„Za razliku od ostalih, Đilas i on su bili značajni i teorijski, u kontekstu osmišljavanja i definisanja alternativnog, novog budućeg sveta“, kaže Dejan Jović sa Fakulteta političkih nauka u Zagrebu.

Kardelj je ostavio dosta knjiga i članaka koje su važni za razumevanje socijalističke Jugoslavije, dodaje.

„S obzirom da je opstao duže nego Đilas, u domaćoj politici je od svih njih imao najvećeg uticaja na formiranje političkog sistema, posebno u završnoj razdoblju od 1967. do 1979.

„On je oblikovao ideologiju, a ideologija je bila ekstremno važna jer je bila putokaz – ocrtavala je gde društvo ide“, kaže Jović za BBC na srpskom.

Međutim, „kad je reč o njegovoj stvarnoj moći, ona je bila značajna, ali ne apsolutna, postojali su značajni otpori njegovoj viziji iz samog sistema“, kaže Jović.

Osim teorijskog izučavanja, Jović je poznavao Kardeljevu suprugu i sa njom više puta razgovarao.

„Njegova žena mi je više puta rekla, ‘Moj muž je uvek znao ko vodi Jugoslaviju’, da je to Tito i prema njemu se odnosio sa apsolutnim poštovanjem i ponekad su bili na Vi, iako su ratovali zajedno.

„Čak mi je rekla, ‘Mislim da je to jedan od glavnih razloga što je tako dugo opstao u politici'“, navodi Jović.

Samo je Kardelj do smrti ostao na vlasti – druga dvojica iz velike četvorke su smenjeni: Đilas 1954. zbog optužbi za revizionizam i Ranković na Brionskom plenumu 1966. posle navodne afere prisluškivanje.

Distanci sa prvim čovekom Jugoslavije pogodovala je i geografska razdaljina – Kardelj je više vremena provodio u Ljubljani, podaleko od prestonice Beograda.

Ljubitelj klasične muzike posvećen porodici

Igor Šoltes, nekadašnji izvestilac Evropskog parlamenta i slovenački advokat, Kardelja se seća kao i svaki unuk – „pamti samo lepe stvari“.

Imao je 15 godina kada je njegov deda umro 1979, tako da je dobro zapamtio vreme provedeno sa njim, posebno u Beogradu – gde je odlično naučio srpski.

„Dosta smo se družili, veliki deo detinjstva sam proveo sa njim i sa babom, jer su moji roditelji bili jako mladi i onda su me nekad kao paket slali avionom u Beograd.

„Uživao sam, jer je on, dok je radio, voleo slušati klasičnu muziku i imao je ogromnu fonoteku klasičnih kompozitora“, seća se Šoltes, sin Kardeljeve ćerke Vere.

„To je bio kao balzam za decu koja su bila malo živahnija, neka doza smirenja i kontemplacije“, dodaje uz osmeh.

Kod babe i dede mu je bilo dopušteno više nego kod kuće, ali je baka bila „šefica, ona se brinula za celu logistiku, za ono što sam rano naučio, a to je protokol.

„Da sve bude, kako se to govorilo, po PS-u i to je bilo jako pozitivna stvar, ali jako ograničavajuća“, kaže Šoltes.

Sinovljevo samoubistvo 1972. godine ostavilo je traga na Kardelja.

„On je bio tragična ličnost“, ocenjuje Pirjevec.

Sredinom 1970-tih je oboleo od raka i preminuo 10. februara 1979.

U istoj ljubljanskoj bolnici preminuće godinu dana kasnije i 18 godina stariji Tito.

• Milka Planinc – čelična dama jugoslovenske politike i žena za krizna vremena
• Alija Sirotanović, zaboravljeni jugoslovenski junak satkan od ideala
• Milan Vukos: „Najveće ime za srpsku kulturu u drugoj polovini 20. veka“

Mladi komunista

Kardelj je rođen u Ljubljani 27. januara 1910. godine, sin krojača i radnice u tekstilnoj fabrici.

Roditelji su mu bili sindikalci, te se rano upoznao sa idejama radničkog pokreta.

Po završetku osnovne, upisuje učiteljsku školu i već sa 16 godina postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije.

„Jako je bio ambiciozan i inteligentan.

„Kao mlad, bio je idealista, a za mladog čoveka 1920-tih godina nije bilo druge opcije nego da bude komunista“, navodi Pirjevec.

Kardelj se posvetio partijskom radu i brzo je napredovao u hijerarhiji.

Zbog toga je više puta hapšen, jer je Komunistička partija za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i kasnije Jugoslavije, bila ilegalna.

Sedam meseci proveo je i u beogradskom istražnom zatvoru Glavnjača, gde je bio izložen stravičnoj torturi, kaže Pirjevec.

Odležao je dve godine i u zatvoru u Požarevcu.

Po izlasku iz zatvora, vraća se komunistima i piše za brojne omladinske časopise pod različitim psuedonimima Tone Brodar, Ivan Kovač, J. Bevc, Levc, Ivan Ukmar i Petar Lovrić.

Od 1935. do 1937. godine pohađa političko-ekonomske studije Kominterne u Sovjetskom savezu.

Po povratku se predano bavi formiranjem i organizacijom Komunističke partije.

Objava rata zatekla ga je u Beogradu i ubrzo postaje član Vrhovnog štaba, sve do oslobođenja.

• Postani partizan – kako kroz društvenu igru probuditi u sebi narodnog heroja
• Bela ćao – priča o pesmi čiji (samo) refren svi znamo
• Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“

Na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, 26. novembra 1942. godine u Bihaću, izabran je za potpredsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a.

„Iako je imao fizičke poteškoće i slabo video, u ovom periodu se fizički davao vrlo mnogo.

„Bio je uvek na terenu i iskazao se, po mom mišljenju, vrlo radikalno“, kaže Pirjevec.

Za komuniste je borba tokom Drugog svetskog bila i rat protiv okupatora i fašizma, ali i revolucija – prelazak sa kapitalističkog u komunističko društvo.

Sa domaćim protivnicima revolucije nemilosrdno su se obračunavali.

„Govorio je ‘mi treba da ubijamo naše protivnike’ i to je i ukazao da se radi“, dodaje Pirjevec.

U Arhivu Slovenije je 2005. godine pronađena Kardeljeva depeša koju je poslao saradniku Borisu Kidriču i naredio ubrzano „čišćenje“, iza kog su ostale brojne masovne grobnice u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.

„Tokom rata, posle 1943. imao je direktan radijski kontakt sa Moskvom i Kominiternom, kao Tito.

„O tome malo znamo, ali on je bio posrednik između Moskve i Jugoslavije, ali i Italije, znači da su mu Rusi verovali i cenili ga, iako su znali da nije na liniji“, ocenjuje Pirjevec.

I posle oslobođenja, karijera mu je nastavila uzlaznom putanjom.

Kardelj je bio šef jugoslovenske delegacije na mnogim međunarodnim konferencijama i skupovima.

Predvodio ih je na zasedanjima Saveta ministara pet velikih sila za pripremu mirovnog ugovora u Londonu i Parizu, 1945; na Konferenciji mira u Parizu, 1946, zatim u Moskvi, 1947, kao i na više zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, od 1946. do 1951, navodi se u biografiji.

Tokom razlaza Tita sa ruskim liderom Josifom Staljinom 1948, lako je odabrao stranu.

Od tada, pa sve do smrti, imaće negativan odnos prema Rusima.

Pogledajte video o Pokretu nesvrstanih i šta je on značio

Latinka Perović: Kardelj o Rusima nije imao iluzija

Istoričarka Latinka Perović, deo liberalne struje među komunistima koji su uz Kardeljevu podršku smenjeni početkom sedamdesetih, kaže da on „o Rusima nije imao iluzija“ .

„Edvard Kardelj je bio doktrinaran – Pirjevec ga je smatrao tvorcem poslednje utopije u Evropi, ali je pred kraj života, povodom nekog novog sovjetskog pritiska na SFRJ, Titu napisao pismo:

„Znaš“, rekao je, „dugo sam verovao da će samo naša generacija imati posla s Rusima. Sada mi je jasno da će ga imati i sledeće“, navodi Perović u intervjuu za Njuzvik, prenosi Buka.

Iako je počeo kao staljinista i sa Đilasom 1947. bio u Poljskoj na osnivanju Informacionog biroa komunističkih i radničkih partija – Informbiroa, posle razlaza Tita i Staljina sve više se udaljavao od Moskve.

Smatrao je da Jugoslavija treba da se vrati evropskom marksizmu, delima mladih Marksa i Engelsa, kao i Rozi Luksemburg, kaže Pirjavec.

„Tokom samita u Oslu pedesetih godina govorio je o socijalizmu kako treba da se reformiše tako demokratično, da su u Moskvi smatrali da on više nije ni komunista.

„Za Moskvu je Kardelj uvek bio neprijatelj broj jedan u Jugoslaviji“, kaže Pijrevec.

• Rezolucija koja je promenila sve – kako je došlo do raskola Tita i Staljina
• „Sve je počelo u Beogradu“. Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih
• Pokret nesvrstanih i Beograd – ima neka tajna veza

Tako nastaje novi put u socijalizmu – samoupravljanje.

Iza ove ideje stajali su Kardelj, Đilas, Boris Kidrič i Moša Pijade, objašnjava Pirjevec.

„Zamislili su da treba ostvariti jedno novo društvo u kojem će radnik biti uključen u odlučivanje, i politički i ekonomski.

„U Moskvi je vladala jedna birokratska kasta, oni nisu želeli da se desi što i Jugoslaviji“, kaže on.

Tako će nastati jedna od poslednjih evropskih utopija u 20. veku koja je, zbog nezrelosti društva i nedovoljne ekonomske moći, bila neostvariva, po oceni istoričara.

„Jugoslavija ekonomski nikada nije bila uspešna i živela je od pomoći i kredita sa Zapada, sve to skupa bilo je na krhkim nogama.

„Kad su umrli Tito i Kardelj, Jugoslavija je izgubila dva čoveka koji su je mogli držati skupa“, navodi Pirjevec.

Posle razlaza sa Staljinom, Jugoslavija se okreće Zapadu i sklapa sporazume koji su joj omogućavali finansijsku pomoć i povoljne kredite.

U tada duboko podeljenom hladnoratovskom svetu, Tito ipak odlučuje da se zadrži po strani.

Tako postupno nastaje i ideja Pokreta nesvrstanih, koji je okupio brojne bivše kolonijalne zemlje u Aziji i Africi.

U formiranju tog pokreta 1961, Kardelj je odigrao važnu ulogu.

„Prvi put se desilo da beli čovek ide ka tamnoputom čoveku kao jednakom,

„To je imalo veliki uticaj, a Jugoslavija je bila jako važna kao jedna od osnivača“, ocenjuje Pirjevec.

Istovremeno se u zemlji tražio naslednik „Starog“, kako su Tita od milošte zvali.

On je postao predsednik Jugoslavije sa 53 godine.

Na tom mestu će ostati još tri i po decenije, do smrti 1980. godine

Kardelj je važio za Titovog naslednika, ali on to i jeste i nije bio, smatraju istoričari.

U svetlu političkih previranja može se posmatrati i nesrećan slučaj tokom lova 1961, kada je Kardelja pogodio metak, samo nekoliko milimetara od kičmene moždine.

Kardelj i njegova supruga Pepca su verovali da iza toga stoji Ranković, kaže Pirjevec.

Ranković je u to vreme bio na čelu tajnih službi i važio je za Kardeljevog takmaca u borbi za „mesto broj dva“.

Najbliži Titovi saradnici razilazili su se i po stavovima kako Jugoslavija treba da izgleda,

Ranković je smatrao da država treba da bude jača i centralizovana, a Kardelj je smatrao da republike treba postepeno da jačaju.

Smenom Rankovića 1966, jačala je Kardeljeva moć.

Ustav iz 1974. i Kosovo

Kardelj je čvrsto zastupao novi Ustav SFRJ, usvojen 1974. godine, kojim je svaka jugoslovenska republika dobila šira ovlašćenja unutar federacije.

Ustavom je utvrđeno pravo na samoopredeljenje i otcepljenje naroda koji su činili Jugoslaviju, što su mnogi tumačili kao uvod u stvaranje nezavisnih nacionalnih država.

Zbog toga su mu pojedini funkcioneri u Srbiji zamerali da je imao antisrpski stav.

„Kardelj jeste bio protiv srpskog nacionalizma, ali je još više bio protiv slovenačkog nacionalizma.

„Gledao je dalje – Jugoslavija nam je sad potrebna, ali ne zauvek, posebno kad ceo svet bude socijalistički“, ukazuje Pirjevec.

Dejan Jović se slaže, navodeći srpske političke vođe tog vremena koje su veoma cenili Kardelja.

„Smatrali su da ne radi protiv Srbije, to su paradoksalne stvari gledano iz današnje perspektive.

„Ako gledate memoare Draže Markovića, on tamo govori vrlo pozitivno o Kardelju, kaže ‘on jako dobro razume naše zahteve'“, navodi Jović.

Kardelj nikad nije podržavao ideju da Kosovo bude republika, kaže Jović.

„Tome se izrazito protivio, Albance je smatrao manjinom, odnosno da su narodnost, a ne narod, i da je Kosovo pokrajina, a ne republika i da nema pravo na samoopredeljenje.

„To pokazuje da nije delovao protiv srpskih interesa, čak i ovako nacionalistički definisanih“, objašnjava Jović.

On smatra da je Kardeljev Ustav „bio prilična utopija“ nastala na optimizmu da je vreme da država ‘olabavi’, te da se izvrši decentralizacija kroz samoupravljanje, gde će radni narod biti uključen i politički i ekonomski.

Jugoslaviju je trebalo da štite ili drže na okupu partija, vojska i policija, kao i klasna svest, što se nije obistinilo.

„Videli smo da kasnije da su upravo zaštitni mehanizmi postali nacionalistički, srpska policija, partija, isto tako hrvatska i slovenačka“, ističe Jović, autor knjige Jugoslavija država koja je odumrla.

Istovremeno je, ocenjuje, propuštena prilika da se jugoslovenski narodi identitetski dodatno povežu – stvaranjem saveznog ministarstva za obrazovanje ili kulturu – đaci u Jugoslaviji nisu učili jezike manjih naroda, poput slovenačkog i makedonskog.

Smrt Jugoslavije – sve u svoje vreme

Kardelj je govorio o Jugoslaviji kao „tranzicijskoj tvorevini“, citirao je u kolumni Jović povodom 30. godina od smrti.

„Jednog dana, vjerovao je, živjet ćemo u svijetu bez države.

„Tito je na to cinično ‘odgovorio’, jednom prilikom, rekavši da je to, doduše, točno, ali da i svaki čovjek neizbježno jednog dana umre, no da to ne znači da se to mora dogoditi već sutra, ili da ga treba ubiti prije nego kad mu je vrijeme. Sve u svoje vrijeme“, naveo je Jović u blogu na B92.

Marljiv i skroman

Za razliku od Tita, ali i mnogih komunističkih funkcionera koji su živeli u vilama na Dedinju, Kardelj je bio skromniji, svedoči Jović na osnovu poseta njegovoj udovici.

„Kardelj je bio poluasketski čovek, povučen, ne suviše autoritaran, što je dosta paradoksalno, jer je ceo sistem bio takav“, ocenjuje Jović.

Stekao je utisak i da je Kardelj bio prilično studiozan, marljiv i pouzdan.

„Za njega (slovenački akademik) Josip Vidmar kaže da je na samrti ženi rekao da, što se tiče njegove dece, bitno mu je da oni ostanu odani, što je verovatno značilo odani Jugoslaviji i socijalizmu“, kaže Jović, profesor međunarodnih odnosa iz Zagreba.

Kardeljeva supruga Pepca je još 1986. upozoravala na dolazak Miloševića i njegovu nacionalističku politiku.

„Smatrala je da je to potpuno suprotna linija i nešto na šta je ‘moj Edo’, kako ga je zvala, stalno upozoravao.

„Videla je tendencije koje su joj delovale kao nastavak staljinizma – čistke u partiji, a i monarhizma“, kaže Jović, koji je sa njom razgovarao kao vojnik u Ljubljani.

Negativna percepcija

Sa modernim interpretacijama istorije njihov potomak Igor Šoltes se i lično suočio.

Poznato mu je da Kardelj predstavlja sinonim za rasparčavanje Jugoslavije, posebno u delu srpske javnosti.

„Najprikladnije je da se izabere jedno ime i prezime koje je krivo za neke stvari, tako se prebacuje odgovornost na neke druge“, ističe Šoltes.

Da bi se objektivno tumačio period socijalističke Jugoslavije na prostoru Balkana potrebno je da prođe još vremena, ali i da se razume kontekst te epohe.

„Naravno, sve je to stvar istorije i budućih vremena.

„Što veći vremenski period bude odmakao, to će biti objektivniji tumačenja, sad tu ima puno emocija“, kaže on.

Talas revanšizma i revizije istorije, poslednjih decenija zapljuskuje i Sloveniju.

„Mučno je ponekad gledati i slušati kako se pokušava opravdati neka tela koja sigurno nisu bila ponos naroda u to vreme i izjednačiti partizane sa drugom stranom i saradnicima okupatora.

„To je i dalje jedna rana u Sloveniji“, navodi on.

• Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
• Ivo Lola Ribar – jugoslovenski Če Gevara koji je voleo Slobodu
• Slobodan Penezić Krcun, nemilosrdni mač revolucije, šef Ozne, ministar, premijer i brižni otac
• Branko Pešić – gradonačelnik koji je dao dušu Beogradu

Unuk u Evropskom parlamentu

To što je Kardeljev unuk nije mnogo uticalo na karijeru Igora Šoltesa, jedno vreme izvestioca Evropskog parlamenta za Kosovo.

„Nisam imao ni privilegije ni odbacivanje zbog toga, da bi neko rekao da ne mogu imati poziciju jer sam unuk nekog ko se njemu ne sviđa baš.

„U tom smislu smo profesionalni deo mogli da radimo nesmetano, samo u zavisnosti od diploma, kvalifikacija koje je čovek postigao“, kaže Šoltes.

Šoltes smatra da zamisao njegovog dede o demokratskijem načinu upravljanja nije bila utopija i da to dokazuju i današnji levo nastrojeni mislioci, poput filozofa Slavoja Žižeka.

„Tu i tamo se pojavljuju ideje koje pokazuju da ovaj sistem u kom živimo sada, taj turbo ili neoliberalizam, nudi puno mogućnosti gore i dole – i uspeha i totalnog pada.

„S druge strane, izgleda da je onaj pređašnji sistem za jedan srednji sloj bio socijalno stabilniji, što se tiče školovanja, zdravstva i nekih javnih usluga.“, ocenjuje Šoltes.

Poslednjih decenija postoji mali procenat ultrabogataša, dok se stalno povećava broj siromašnih, te da najviše strada srednji sloj, dodaje.

„Tako se dolazi do revitalizacije ideja i promišljanja društvenog sistema koji bi bio pravedniji i uključivao pojedinca.

„Dobro bi bilo da se vrate solidarnost, drugarstvo i pomoć, koji su danas zbog različitih stvari nestali“, navodi on.

Kardeljeve ideje o Pokretu nesvrstanih danas su ponovo aktuelne, kaže Pirjevac.

„I dalje možemo da se ponosimo time, to su ideje koje su još žive.

„Svet je na ivici rata sa Rusijom i opet imamo problem bogatog severa i siromašnog juga, a Kardelj i ostali su prvi rekli da se to mora rešiti“, zaključuje Pirjevec.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]