BBC News

Memorandum SANU: „Dinamit pod temeljima Jugoslavije“ ili pokušaj da se ona sačuva

Zgrada SANU u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu

BBC/Grujica Andric

Aleksandar Đukanović, novinar i urednik Večernjih novosti, 23. septembra 1986. godine držao je u rukama dokument, ne sluteći da će mu tih tridesetak listova papira promeniti život.

Dokument je bio memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), koji je 16 akademika napisalo kao odgovor na ekonomsku i društvenu krizu tokom 1980-ih u socijalističkoj Jugoslaviji, ali će je umesto toga još više produbiti.

Đukanović je sledećeg dana odlučio da u beogradskom listu objavi dva teksta sa citatima iz memoranduma, oštro kritikujući ideje akademika o recentralizaciji države, tvrdnje o planskom progonu i ugnjetavanju Srba i ekonomskoj diskriminaciji Srbije u tadašnjoj federaciji.

Šest godina posle smrti Josipa Broza u Jugoslaviji, decenijama smatranoj primerom otvorene socijalističke države čiji su građani uživali više slobode od drugih zemalja istočne Evrope, počinju da se bude nezadovoljstva skoro pa nezamisliva tokom Titove vlasti.

Dokument objavljen u Večernjim novostima izazvao je burne reakcije, u Jugoslaviji se o njemu raspravljalo mesecima, a mnogi ga i danas smatraju srpskim nacionalnim programom, koji je krajem 1980-ih i tokom 1990-ih sledio bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević, iako ni autori teksta, ni on nisu potvrdili ove navode.

Memorandumom su „artikulisane ideje srpskog nacionalizma“ koje su i ranije postojale u Jugoslaviji, a srpski intelektualci okrenuti toj ideologiji imali su „kobnu ulogu“ u pripremi rata koji će ubrzo izbiti u bivšoj Jugoslaviji, kaže istoričar Milivoj Bešlin za BBC na srpskom,

„Bio je to dinamit pod temeljima Jugoslavije ravnopravnih, koja je nastala Ustavom iz 1974. godine.

„Dolaskom Miloševića na vlast, memorandum će postati geslo i državna politika Srbije u obračunu sa drugima u Jugoslaviji, jer će ga on prigrliti kao njegov program“, objašnjava naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

Vasilije Krestić, akademik SANU i jedan od autora memoranduma, odbacuje tvrdnje da je dokument zamišljen kao srpski nacionalni program sa ciljem da se Jugoslavija uništi, već suprotno – da nastavi da živi, ali da se položaj srpskog naroda u njoj popravi.

„On je prvenstveno antikomunistički, a onda i jugoslovenski akt.

„Videlo se da je komunistička partija nemoćna, da je izgubila ugled i da ne može da razreši krizu, a Akademija je izlaz videla u okvirima Jugoslavije, ne u razbijanju te zemlje, kako govorili oni koji su nas napadali zbog memoranduma“, tvrdi Krestić u razgovoru za BBC na srpskom.

‘Artikulisanje srpskog nacionalizma’ ili plan za spas Jugoslavije

Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) čine dva dela: u prvom se autori bave ekonomskom i društvenom krizom u Jugoslaviji, dok se drugi tiče položaja srpskog naroda.

U prvom delu akademici ukazuju na mnoge probleme sa kojima se suočava privreda Jugoslavije, ali prvenstveno Srbije, koja je tih godina bila za 20 odsto manje razvijena od proseka drugih republika.

Razlog za to nalaze u navodno podređenom položaju Srbije u odnosu na druge republike i autonomne pokrajine, pre svega Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu, koje su u tadašnjem sistemu, prema tvrdnjama iz memoranduma, samo uvećavale razliku u ekonomskom razvitku u odnosu na druge.


Ekonomska kriza u Jugoslaviji i kaskanje ‘uže Srbije’

Javni dug Jugoslavije je za samo 14 godina porastao za više od 13 puta – 1966. je bio 1,4 milijarde dolara, a 1980. oko 20 milijardi dolara, navodi se u naučnom radu Ekonomski uzroci razbijanja/raspada Jugoslavije ekonomiste Slobodana Vukovića.

Zemlja je nastavila da se zadužuje pod sve nepovoljnijim uslovima, u periodu od 1979. do 1981. iz Jugoslavije je odliveno 10,2 milijarde, a od 1981. do 1990. još 57,3 milijarde zbog otplate dugova, dodaje Vuković.

Kao posledica odliva kapitala, nacionalni dohodak države opao je za 14 odsto tokom 1980-ih, a taj pad se drugačije odrazio na republike i pokrajine – na primer, u Hrvatskoj 18 odsto, Sloveniji 12, a u centralnoj Srbiji (bez Kosova i Vojvodine) 8 odsto.

U prvom Petogodišnjem planu Jugoslavije 1947-1951. nametnuta najniža stopa privrednog razvoja i najmanje investicije, od kojih je Srbiji pripalo 27,1 odsto, iako je na njenoj teritoriji tada živelo 41,1 odsto stanovništva.

Svim drugim jugoslovenskim republikama pripao je udeo investicija veći od udela u ukupnom stanovništvu Jugoslavije, navodi ekonomista Vuković u publikaciji Stvaranje nacionalnih ekonomija i razbijanje Jugoslavije.

Centralna Srbija je do raspada Jugoslavije karakterisana kao njen razvijen deo, iako je indeks razvijenosti u odnosu na ostale republike i pokrajine samo 1947. bio iznad proseka (100,5), a 1975. iznosio je 92,2 osto, dodaje se.

„To znači da je ključno zaostajanje Srbije ostvareno u prvom Petogodišnjem planu“, zaključuje Vuković.

Akademici SANU su u memorandumu ukazali su na činjenicu da je tada na teritoriji Srbije živelo 1,5 miliona ljudi sa dohotkom za čak 30 odsto manjim od proseka u federaciji, dok su Slovenija i Hrvatska startovale sa najvišeg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbrži razvoj u drugoj Jugoslaviji.


‘Pitanja granice i nacije’

Pored zaostajanja razvoja privrede Srbije, status Srba u Jugoslaviji narušili su i „neregulisani državno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu“, što situaciju u zemlji čini „napetom, ako ne i eksplozivnom“, navode autori u drugom delu teksta, u kojem se bave položajem Srba u zemlji.

„Za manje od desetak sledećih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu više neće biti, a ‘etnički čisto’ Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen još u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81, biće u potpunosti ostvaren“, navodi se u nacrtu memoranduma.

„Ako ono ne bude rešeno jednim pravim ishodom nametnutog rata, ako se ne uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji žive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljenog naroda – taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postaće i evropsko pitanje, sa najtežim, nedoglednim posledicama“, dodaju akademici.

Oni upozoravaju i da su Srbi „pod pritiskom diskriminacije“ i u Hrvatskoj, a tu tvrdnju potkrepljuju podatkom da je između 1948. i 1986. godine udeo srpskog stanovništva u toj tada saveznoj republici opao sa 14,48 odsto na 11,5 odsto.

Srbi u Hrvatskoj nikada do tada nisu bili toliko ugroženi, izuzimajući period postojanja Nezavisne države Hrvatske, a „rešavanje njihovog nacionalnog položaja se nameće kao prvorazredno političko pitanje“, smatrali su akademici.

„Ukoliko se rešenja ne pronađu, posledice mogu biti višestruko štetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj već i po čitavu Jugoslaviju“, zaključak je ovog dela teksta.

Prema mišljenju Tvrtka Jakovine, profesora na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, memorandum se „uglavnom bavi pitanjima granica i nacije“.

„To je bila ideologija koja se potirala sa samoupravnim socijalizmom i nešto što je obeležilo ovaj prostor do danas“, objašnjava istoričar za BBC na srpskom.

„Memorandum je počeo da produbljuje već vidljive podele, koje su njime dobile artikulaciju i sa ruba političke sfere, te ideje su ušle u mejnstrim političkog života“, dodaje Jakovina.

Slovenački istoričar Jože Pirjevec saglasan je sa konstatacijama autora dokumenta o „teškoj sudbini rasparčanog srpskog naroda“, ali je recept za izlazak iz krize bio pogrešan.

Akademici su predlagali recentralizaciju države, dok su druge republike, poput Slovenije i Hrvatske težile konfederacijskom uređenju, koje bi dalo veću slobodu odlučivanja svakoj od republika tadašnje Jugoslavije.

„Konstatacija da su Srbi jedine žrtve situacije i da moraju ponovo da preuzmu državotvornu ulogu bila je ponižavajuća i neprihvatljiva za druge jugoslovenske narode“, kaže Pirjevac za BBC na srpskom..

Vasilije Krestić

Arhiv SANU
Namera akademika SANU nije bilo razbijanje Jugoslavije, već popravljanje položaja Srba u okviru te zemlje, kaže Vasilije Krestić

Vasilije Krestić, međutim, negira da su u akademiji 1986. godine negovali „velikosrpske ideje“ i da su se zalagali za stvaranje nove države koja bi pokrila etnički prostor u Jugoslaviji na kojem su živeli Srbi.

Cilj je bio da se Jugoslavija spase, ali da se reformama promeni status Srbije, koja „nije mogla da ostane pod tutorstvom ostalih republika i dve pokrajine“, poručuje Krestić.

Postoje mišljenja da su mnoge ideje iz memoranduma poslužile kasnije kao oslonci nacionalnog programa bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića.Krestić smatra da su te tvrdnje „čista podmetačina“.

„Nismo imali nikakvog dodira sa Miloševićem, on je na početku i sam napadao memorandum, koji uopšte nije pisan kao program.

„Programi su tajni akti, koji se čuvaju od javnosti, a mi nismo krili da radimo na ovome i to se ne bi radilo da je on zamišljen kao nacionalni program“, tvrdi 90-godišnji akademik.

Kako su akademici odlučili da se umešaju u rešavanje jugoslovenske krize?

Nad Jugoslavijom su se u prvoj polovini osme decenije 20. veka nadvili brojni problemi – spolja i iznutra.

Smrt doživotnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita 1980. godine i nemiri na Kosovu godinu dana kasnije, koji su počeli kao studentski protesti i prerasli u masovne demonstracije, bili su „ozbiljan indikator nestabilnosti“ države, navodi se u publikaciji Raspad SFRJ: Kriza, erozija, rat istoričara Vladimira Petrovića.

Na ova dva događaja nadovezala se ekonomska kriza, koja je postala izražena tokom predsedničkog mandata Milke Planinc (1982-1986) u jugoslovenskom Saveznom izvršnom veću, kao i globalna kriza socijalizma, dodaje Petrović.

Priština, 1981. godine

State Agency of Kosovo Archives/BBC
Sukob demonstranata i policije na prištinskim ulicama 1981. godine ostavio je desetine povređenih, uhapšenih, a brojali su se i nastradali

U SANU su prepoznali da je zemlja u „društvenoj, ekonomskoj, političkoj i moralnoj“ krizi, što je srpske akademike, posebno nezadovoljne položajem Srbije, motivisalo da iznesu njihove predloge za izlaz iz takve situacije, priseća se istoričar Vasilije Krestić u razgovoru za BBC.

„Tada smo videli da se mora naći neko rešenje i da status Srbije mora da se menja.

„To je bilo opšte mišljenje u Akademiji, a na jednoj od konferencija javio se ekonomista Ivan Maksimović sa predlogom da se stvori komisija i napiše memorandum, koji bi bio akademijin predlog rešenja krize“, objašnjava jedan od autora memoranduma.

Krestić dodaje da su akademici prepoznali da je tadašnji Savez komunista Jugoslavije „nemoćan“ da promeni situaciju, te da je ugled partije tada već bio poljuljan.

Ali, tvrdi on, to nije značilo da su u SANU imali ambicije da postanu politička opozicija i konkurencija partiji ili da izazovu raspad Jugoslavije.

Akademici su 23. maja 1986. godine počeli da rade na memorandumu sve do 24. septembra, kada je ovaj dokument nenadano osvanuo u Večernjim novostima.

U komisiji koja je radila na memorandumu bilo je 16 akademika: Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihajlo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović, Stojan Ćelić i Nikola Čobeljić.

Akademici su i godinama uoči pisanja memoranduma razgovarali o zabrinutosti zbog stanja u Jugoslaviji, a takvi stavovi kasnije su se našli i u dokumentu, rekao je akademik Ljubiša Rakić za Radio-televiziju Srbije (RTS), jedini živi autor, uz Vasilija Krestića.

„Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice“, navodi se u tekstu memoranduma.

Dobrica Đosić

BBC
Dobrica Ćosić 1992. godine, dok daje intervju za BBC emisiju Njuznajt

U ovom aktu mnogi su prepoznali ideje Dobrice Ćosića, književnika, akademika, visokog činovnika Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i političkog teoretičara.

Istoričar Bešlin podseća na njegov rad u Književnoj zadruzi, gde je početkom 1970-ih godina definisao program koji deli mnoge principe sa memorandumom SANU, koji je nastao deceniju kasnije.

„Taj program predviđa Jugoslaviju po meri Srba i Srbije ili srpsku državu na čitavom etničkom prostoru gde žive Srbi.

„Bilo je neminovno da oni čekaju Titovu smrt, kada je došlo do delegitimizacije socijalističkog poretka, i tada izlaze ponovo javno sa tim političkim programom“, smatra srpski istoričar.

Ipak, Ćosić se formalno ne navodi kao jedan od autora memoranduma, a Vasilije Krestić kaže za BBC da on „ni na koji način nije bio uključen“ u rad komisije koja je sastavljala taj dokument.

„Nije bio ni član komisije, niti se sećam da je uopšte dobio tekst na uvid kao ekspert koji bi mogao da nam ponudi neke sugestije, iako smo nekim drugim akademicima tražili mišljenje“, tvrdi Krestić.

‘Nedovršeni tekst’ koji je produbio krizu

Ni 36 godina posle objavljivanja memoranduma nije utvrđeno kako je novinar Večernjih novosti Aleksandar Đukanović pribavio dokument.

Njegov tast bio je Jovan Đorđević, pravnik i član akademije, a prema tvrdnjama tadašnjeg potpredsednika SANU Antonija Isakovića, Đukanović je memorandum „ukrao“ sa Đorđevićevog stola i objavio ga.

Neki su smatrali da je i Državna bezbednost umešana u iznenadno objavljivanje nacrta teksta, ali je Aleksandar Đukanović sve ove tvrdnje u intevjuu za Večernje novosti 30 godina kasnije nazvao „izmišljotinama“.

Kako je tada rekao, rad na memorandumu „nije bio tajna“, što je za BBC potvrdio i Vasilije Krestić.

„Nacrt teksta bio je dostupan krugu ljudi bliskih akademicima koji su radili na pisanju.

„Od njih sam ga i ja dobio. Doneo sam ga kući i celo veče proveo čitajući ga.

„Potom sam seo za mašinu. Smatrao sam da mu je mesto u novinama, uz žestoku kritiku“, tvrdio je Đukanović, koji je preminuo 2020. godine.

U naredna dva izdanja Večernjih novosti, 24. i 25. septembra, osvanuli su tekstovi „Ponuda beznađa“ i „I AVNOJ je lažiran“, a onda su usledile oštre reakcije iz svih krajeva Jugoslavije.

Na brojne kritike iz Srbije i drugih jugoslovenskih republika iz Akademije su odgovorili tvrdnjom da nacrt teksta objavljenog u beogradskom listu nije dovršen, niti odobren od tela SANU koja su za to nadležna.

„Sve dok Komisija svoj rad ne okonča i dok Predsedništvo SANU ne donese odluku o njegovoj sadržini i nameni, sam dokument ne može se, zaista, smatrati ni ‘prednacrtom’, niti o njemu raspravljati pre nego što tekst bude podnet nadležnim telima Akademije“, objavile su Večernje novosti 27. septembra izjavu potpredsednika SANU akademika Antonija Isakovića, koji je predvodio rad komisije, prenosi Nedeljnik.

Antonije Isaković

Arhiv SANU
Iako je Dušan Kanazir, tada predsednik SANU, formalno predsedavao komisijom za izradu memoranduma, Antonije Isaković (na slici) aktivno je rukovodio ovim telom, kaže Vasilije Krestić

Akademik Krestić nije saglasan sa ocenom da je tekst „nedovršen“, već smatra da su takve tvrdnje poslužile kako bi se ublažile kritike koje je posle objavljivanja memoranduma trpela SANU.

„Ljudi nisu shvatali da je netačno da on nije uobličen ili da nije rečeno sve ono što smo smatrali da je trebalo – njegovo pisanje je završeno, tekst je čak i lektorisan, ali je nedovršen zato što nije dobio dozvole ni od skupštine, ni od predsedništva, ni od izvršnog odbora SANU“, objašnjava Krestić.

Izvršni odbor SANU u pismu upućenom Vukoju Bulatoviću, tadašnjem potpredsedniku Srbije, napomenuo je da akademici nisu ni imali nameru da tekst memoranduma objavljuju javno, već je bio namenjen srpskim političkim organima za „interno korišćenje“, prenosi Nedeljnik.

Na sastanku 14. oktobra iste godine usvojen je stav da postoji potreba da se rad na tom, tada neprihvaćenom dokumentu nastavi, uz nadu „da će Predsedništvo Akademije naći odgovarajuće modalitete za nastavljanje ovog posla“.

Ipak, samo sedam dana kasnije, na sastanku predsedništva SANU odlučeno je da se obustavi dalji rad na memorandumu zbog „atmosfere koja je neposredno stvorena oko ovog nacrta i koja predstavlja stvarno uznemirenje javnosti“.

Navodi iz SANU da je tekst memoranduma „nedovršen i ukraden“ izneti su zbog želje da se njegov sadržaj „relativizuje“, tvrdi istoričar Milivoj Bešlin.

„Smatram da su želeli da ga napišu tako kako je objavljen, što pokazuje i činjenica da ga nikada nisu doradili ili završili“, kaže on.

Ivan Stambolić, tadašnji predsednik Srbije, oštro je osudio tekst memoranduma.

„Stambolić je prepoznao opasnost po Jugoslaviju od srpskog nacionalizma, koji je memorandum artikulisao.

„Ali je već tada mogla da se zapazi druga struja u partiji predvođena Slobodanom Miloševićem, koja je bila vrlo blaga u osudi memoranduma, a koja će ga kasnije preuzeti i početi da ga koristi kao program“, smatra Bešlin.

Državni vrh odložio je proslavu stogodišnjice SANU koja je trebalo da bude obeležena 1. novembra, a pomerena je i izgradnja Biblioteke SANU.

‘Nepodeljeno negativne’ reakcije iz drugih republika

U drugim jugoslovenskim republikama je još snažnije izraženo protivljenje i kritika dokumenta

U Hrvatskoj su reakcije bile „nepodeljeno negativne“, ali zvanični stavovi tadašnjih političkih lidera nisu bili tako glasni, kaže Tvrtko Jakovina.

„Hrvatska tada prolazi kroz fazu `hrvatskog ćutanja`, koja je trajala tokom 1980-ih, čak i druge polovine 1970-ih.

„Nije bilo kontradokumenta iz Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu“, priča istoričar iz Zagreba.

Prema mišljenju Jožea Pirjeveca, memorandum SANU je u Sloveniji bio „zvono za uzbunu koje je najavljivalo uspon srpskog nacionalizma i raspad države“.

„Memorandum je ojačao svest da se jugoslovensko poglavlje privodi kraju, da je potrebno pristupiti pisanju novog i da je neophodno steći nezavisnost“, kaže profesor Univerziteta u Kopru.

U Sloveniji su u januaru 1987. godine, intelektualci predvođeni Tinom Hribarom objavili Priloge za slovenački nacionalni program u 57. broju magazina Nova revija.

Autori se u programu bave društvenim uređenjem postojeće države, ali ne i jasnom idejom o nezavisnosti Slovenije, napominje Pirjevec.

„Iz priloga raznih autora bilo je jasno da jednopartijski društveno-politički sistem mora biti zamenjen demokratijom, u kojoj će slovenački narod ‘sam krojiti sudbinu’ – ovo je kasnije bio i moto narodnooslobodilačke borbe“, dodaje on.

U Srbiji su, pored zvaničnika, reagovali i intelektualci koji su se protivili onome što piše u memorandumu.

Ovaj akt bio je i jedan od povoda za formiranje Beogradskog kruga, grupe intelektualaca koja je ustala protiv rata u bivšoj Jugoslaviji, o čemu je ranije pisao BBC.

Član ove grupe bio je Filip David, koji 36 godina kasnije za BBC na srpskom kaže da je memorandum „dolio ulje na vatru tamo gde je već postojala mogućnost da dođe do svega onoga do čega je kasnije došlo“.

„Memorandum se stalno provlačio kroz sve razgovore i slutio da iz njega može da proizađe nešto jako, jako opasno i loše po sve jugoslovenske narode“, opisuje on.

„Nemojmo se danas zavaravati – memorandum je imao veliki uticaj na ono što će se kasnije desiti u Jugoslaviji“, dodaje.

Vasilije Krestić smatra da su ovakve tvrdnje poslužile političkim elitama u drugim jugoslovenskim republikama kako bi ostvarile plan osamostaljenja od Jugoslavije.

„Napadi su krenuli prvenstveno iz Zagreba i Ljubljane, jer su videli da Srbija zna šta hoće i može, a to je bilo izjednačavanje sa drugim republikama – ne da bude iznad drugih republika.

„Oni su digli glas jer bi takva Srbija kočila njihove namere da izađu iz Jugoslavije“, ocenio je on.

Da je ovaj dokument bio „katalizator osamostaljenja bivših jugoslovenskih republika“ smatra i Milivoj Bešlin, ali dodaje da to ne umanjuje činjenicu da je dokument sporan po više osnova.

„Kod drugih naroda se javila zabrinutost zbog ‘politike srpskog sveta’ koja se u tekstu ističe i oni više nisu videli budućnost u Jugoslaviji“, dodaje istoričar.


Možda će vas zanimati i ova priča:

Kako se sećamo devedesetih
The British Broadcasting Corporation

Sastanak na kojem je ‘umrla druga Jugoslavija’

U novembru 1985, nepunih godinu dana uoči objavljivanja memoranduma, srpski i slovenački intelektualci sastali su se kako bi razgovarali o budućnosti Jugoslavije, ophrvane unutrašnjim problemima i ekonomskom krizom.

Slovenci su smatrali da jugoslovenski narodi mogu očuvati zajedničku državu samo ako se ona reformiše u konfederaciju ili asimetričnu federaciju, gde će republike i autonomne pokrajine imati veći stepen nezavisnosti.

Srpska intelektualna elita videla je budućnost u recentralizaciji, gde bi se važne odluke mahom donosile u Beogradu.

Spomenka Hribar, slovenačka sociološkinja, koja je prisustvovala skupu u ljubljanskoj kafani „Mrak“, smatra da je „baš na tom sastanku umrla druga Jugoslavija“.

„Kao eminentni intelektualci nismo mogli da se složimo kako to treba da izgleda Jugoslavija, a onda Jugoslavija više nije imala budućnost“, priča ona u dokumentarnom filmu Memorandum, greh nedovršenog teksta Radio televizije Srbije (RTS).

U srpskoj delegaciji su bili akademici Dobrica Ćosić, Ljubomir Tadić i Mihailo Marković, a Krestić se seća njihovog povratka u Beograd.

Razgovore u ljubljanskoj kafani Krestić opisuje kao „težak poraz“ za Srbiju, a trojac akademika vratio se „razočaran i deprimiran pošto je video da od Jugoslavije nema ništa“, kaže on.

„Tada je bilo jasno da Slovenci ne žele Jugoslaviju i da je njihova igra oko navodnog stvaranja asimetrične federacije bio samo uvod u razbijanje zemlje.

„Naši akademici su se vratili potpuno poraženi i iznenađeni tvrdim stavom Slovenaca, a ovde su dobili grdnje od kolega akademika zbog poniženja koje su tamo doživeli“, tvrdi Krestić.

Slovenački istoričar Jože Pirjevec ističe dve pozitivne strane okupljanja u Ljubljani, ali i jednu negativnu.

„Sastanak je potvrdio dobre odnose slovenačkih i srpskih opozicionih intelektualaca, i jedni i drugi su se složili da Jugoslaviju treba reformisati, ali ne i kako – nisu našli zajednički jezik“, objašnjava on.

Srpski istoričar Milivoj Bešlin uveren je da te novembarske večeri u Ljubljani nije bilo moguće promeniti kurs kojim je zemlja krenula mnogo ranije.

„Mislim da sastanak nije imao poseban značaj, niti je održan radi pacifikacije situacije u Jugoslaviji, već naprotiv.

„Dve grupe nacionalističkih intelektualaca su želele samo da opipaju puls – Slovenci su hteli da vide da li će moći da ostvare separatističke namere, a Srbi da ispitaju kako će slovenački intelektualci reagovati na pokušaj recentralizacije Jugoslavije“, smatra on.

Zašto je memorandum SANU i danas kontroverzan

Ulaz u zgradu SANU

BBC/ Grujica Andric

Mnoge polemike, osude i podrška nacrtu memoranduma, koji su usledili posle objavljivanja, kao i krvavi raspad Jugoslavije 1990-ih godina, nisu stavili tačku na priču o ovom kontroverznom aktu.

Ali za značaj koji danas nosi memorandum pobrinula se politika, a ne njegova suštinska vrednost, smatra Tvrtko Jakovina, profesor na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.

„Akademici koji su pisali memorandum svakako nisu bili marginalne ličnosti u jugoslovenskoj istoriji, ali bi njihov tekst bio marginalan da se na njega nije naslonila politika.

„Postalo je važno zato što su oni artikulisali i izoštrili već vidljive tendencije u društvu, a onda ga je politika u okolnostima promene sveta i Hladnog rata prihvatila“, pojašnjava hrvatski istoričar.

Bešlin smatra da je izuzetno važno za narode iz bivših Jugoslovenskih republika da pamte memorandum kao „opomenu“.

Taj nezvanični dokument „nije prošao test vremena“, a tvrdnje iznesene u njemu nisu se dokazale kao tačne i ispravne, kaže.

„U njemu se vidi kako intelektualne elite mogu da odigraju pogubnu ulogu, koja je, ne mareći za štetu koju nanosi, spoznala da opasne ideje mogu da budu sprovedene.

„Mora da nam bude jasno da će i danas svaka eventualna ideja o promeni granica ponovo baciti region u nesagledivu tragediju“, upozorava Bešlin.

Da li bi došlo do rata i raspada bivše Jugoslavije da memorandum SANU nikada nije napisan i objavljen?

Verovatno da, jer takav jedan dokument sam po sebi nije mogao da zaustavi odavno započete podele u državi, odgovara Bešlin.

„Nijedan od pomenutih događaja, pa ni memorandum ili čuvena Osma sednica partije, kada je Slobodan Milošević zamenio Ivana Stambolića na čelu srpskih komunista, nije bio preloman za raspad Jugoslavije, niti je sam mogao da obrne situaciju u zemlji.

„Tokom 1980-ih stvari više nisu mogle da idu u drugom smeru, jer su nacionalistički intelektualci u Srbiji odavno temeljno i agresivno pripremali ljude za rat“, smatra istoričar.

Filip David saglasan je da je nacionalizam u Jugoslaviji „uvek tinjao ispod površine“, ali smatra da mu je potreban dokument kojim bi se „potkrepili nacionalistički stavovi“.

Memorandum je tu stupio na scenu, smatra pisac.

„Ne možemo govoriti šta bi bilo kad bi bilo, ali zato znamo šta je bilo – memorandum je u tom najgorem scenariju odigrao vrlo važnu ulogu“, zaključuje David.


Možda će vam i ova priča biti interesantna:

Opsada Sarajeva: Priče maloletnih dobrovoljaca
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Podrži Boom93

Boom93 je pokrenuo svoj shop - boom93shop, a kupovinom nekog od artikala podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako koliki bio, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Podrži Boom93

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend